grace - Shout, shout, let it all out...

« September 2008 »
Mon	Tue	Wed	Thu	Fri	Sat	Sun
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30

Zamišljala sam kako će naš prvi susret izgledati posle svega što se dogodilo. U glavi sam imala hiljadu scenarija i nijedan me nije činio srećnom jer sam ja ta koja je povređena i ništa što bih ja uradila ne bi to promenilo. Ni šamar ni psovka ni hladnokrvno ponašanje, ni pravljenje da se ništa nije ni desilo. A jeste... I povredilo me je jako...

Iako sam sve imala lepo isplanirano znala sam da će instinkt i trenutno osećanje prevagnuti u tom trenutku. Važno je samo bilo da ja izgledam sjajno naravno, da se ni trunčicu ne vidi uticaj svog mog nerviranja i plakanja.

Susret je naišao iznenada, baš onda kad sam ga najmanje očekivala.

Mimoilazili smo se kolima na raskrsnici. On je gledao u mene sa osmehom na licu a ja njega sa najledenijim pogledom na svetu. Nisam skidala pogled sa njegovih očiju. Promenio je izraz lica i nešto govorio što nisam uspela da pročitam sa usana. Trenutak je prošao i samo je težak osećaj u stomaku ostao posle.

Znam da će sve biti ok, da je ovo samo moje trenutno stanje jer sam ostavljena još jednom, jer mi je sujeta povređena ali na neki čudan, poremećen, umobolan način ja sam očekivala više od njega, od nas.

Kada ti neko posalje poruku da ne želi više da te vidi i da briše tvoj broj iz imenika dal je normalno da se takvoj osobi i javiš na ulici a kamoli da to bude sa osmehom? Ko je ovde lud a ko zbunjen?!