Kad kažeš sebi da je nešto gotovo i kada čvrsto odlučiš da je tako stvarno, onda bi to trebalo da ima neku jačinu. Problem je što ja to lako izgovorim, trudim se i da prihvatim ali je tako jebeno teško i ponekad pomislim da zavaravam samu sebe, da prekriženo ime u glavi ne znači da je tako isto prekriženo i u srcu.

Nije lako, da, ali čini mi se da polako napredujem...

Hvale me dosta u poslednje vreme. Nenaviknuta na preterano dobijanje komplimenata i nesigurna u sebe kakva jesam odmahujem glavom i crvenim. I to nije lažna skromnost. Poljuljano mi je samopouzdanje odavno, gradim ga polako i znači mi lepa reč koju čujem.

Smejem se puno. Zabavna sam i drugima. Uvek sam umela da izmamim osmeh drugima. Smatram to za svoju najveću vrlinu. U mom prisustvu nemoguće je biti skenjan, tužan, ja to ne dozvoljavam. S druge strane, na sebe ne umem tako da delujem... Zatvorim se u sebe i stvaram zid. Mislim da je bitno da se nešto i neko odtuguje nego da se na pogrešne načine bori sa time.
Ako patim - patim.
Nije dobro da tuga pređe u bes, to stvara probleme u nekoj budućoj komunikaciji. A ponekad poželim da se osvetim ,da učinim nešto zlo nekome, da spletkarim ... Na žalost ili na sreću taj trenutak prođe i ja ne uradim ništa slično tome. Spuštam glavu i nastavljam dalje.
I to me ne čini slabićem, poraženom, ne, to me čini boljim čovekom... I to je ono najvažnije. Čist obraz i mogućnost da svakog pogledam u oči a da ne skrenem pogled.
Jer nemam zašto.
Jer sam čista.
Jer znam da će se to vratiti.
Nekad, negde, nebitno, ali vratiće se.
Zato sam strpljiva.
Zato znam da čekam.