Hoce li se zavrsiti danasnji dan, pitam se ja... I nemam odgovora, jer ga u stvari, ne zelim. Odradila sam sve, obavila zadatke skoro kao vrhunski strucnjak, isetala sam ogromnu turu isterujuci demone. Nebo na zalasku me je podsetilo koliko smo mali i koliko veliki u svojim licnim Univerzumima... I dalje citam istu knjigu, trazi me, a ja joj se dajem koliko mogu. Jos uvek nisam prazna, imam jos sta da mislim i osecam, iako je dan zvanicno gotov za petnaestak minuta. Cucu to zato sto je moj komsiluk neumoran u teranju zlih duhova petardama i vatrometima. Ja, opet, u tome, sasvim slucajno, u stvari, skroz izopstena. Ne volim pirotehniku osim kad je vrhunska i kad je za "siroke narodne mase". Ne slavim ovaj praznik jer ga ne razumem, drugaciji kalendari, obrezivanje Hrista... Uglavnom, praznik ne osecam kao svoj. Imam potrebu za realnim zivotom van bahanalija, za necim sto ide napred, a ne za stalnim slavljenjem necega sto mozda slavljenja nije vredno.

Kako je lepo kad sam ovako slatko umorna, telo kao da nije tu vise, a onda je um najslobodniji...

Do beskraja...