Vidim, svima nam nekako prolaze ovi dani. I dalje zapitani da li nova godina zaista nosi nesto novo, zacudjeni sto je sve isto, lazno zadovoljni zbog ovog iznenadnog proleca, gledamo senku praznika nad nama i borimo se sa licnim demonima, svako na svoj nacin.

Mene je pred jutro probudio bol, mislila sam da je slepo crevo, ali sam posle par sati shvatila da je to stara boljka bubreg-jajnik (ko me tera da sedim na hladnim panjevima i buljim u Dunav). Kakav grozan osecaj, ukucani spavaju, neki hrcu, a ja placem i vucem se po kuci kuvajuci cajeve, puseci bezbrojne cigarete i ispijajuci "Brufen" na svakih par sati. Zapoceta knjiga suvise jaka da bi se citala uz bol, na TV-u zguzvana lica, na internetu samo manijaci... I cuvena recenica koja odzvanja u takvim trenucima "Covek se rodi sam, umre sam, a izmedju i zivi sam"... (sa modifikacijom da iluziju o ne-samoci pruzaju ljubavi i prijateljstva). Cekam katarzu, satori, koji ne dolazi. San dolazi bas pred alarm za budjenje...

Prepodne opet odoh na Reku, bio bi greh da sam prelezala ovakav dan. Napolju sunce i (lazno) prolece, Dunav se srebri, Most Slobode stoji kao nekad, a na Ribarcu neki novi kucici koji se motaju oko nogu i jedva cekaju da ih pozdravite i pomazite. Kamenica sa druge strane, mandarine i narandze u ruksaku, moja razigrana deca ponovo u svom carstvu, slobodni za brljanja, penjanja po drvecu i skoljke...  Moj sin trckara, za njim trcka mladi razigrani pas, a ja hodam sa bolom, ali srecna. I shvatam da dusa moze da uziva cak i kad je telo bolesno.

Kad procitah sve sto je napisano novo od sinoc ovde, pomislih da je Borhes u pravu i da svi pricamo iste price iz cetiri ciklusa. Vecina nas je u prici o Odiseju, srednjem dobu kad se pitamo ko smo i kako odolevamo iskusenjima u ovom nasem povratku kuci. I ja sam danas Odisej (ne Penelopa), vracam se samoj sebi, Zena sam, Majka, Cerka, Prijateljica... Lutam, a luke su daleke...