E, pa, danas sam ponovo provela dobar deo dana na Dunavu razmisljajuci da li bi uopste fotografije mogle da prenesu citavu impresiju jer kod mene sva cula uzivaju, sto bi Latini rekli "locus amoendus" (ako se dobro secam). Nekad je vazilo pravilo da svaka Lepota (bilo to umetnicko delo ili samo dozivljaj koji nije ovekovecen) treba da zadovolji svih pet cula.
Dunav, danas, je kod mene to uspeo. Fotografija zadovoljava culo vida, a ja cu pokusati da nadomestim ostala cula iskljucivo recima....
Galebovi, kormorani i vrapci, tihi, ali prisutni. Talasi se ljube sa peskom; neodlucni, da li na ovu ili na onu stranu idu. Drva pucketaju, stare brezove grane, odbacene grane topola. U daljini tutnji voz.
Ja mazim skoljke, pipam pesak, osecam drvece, tvrdi panj pod guzom, savrsen oblik cigarete pod prstima, na ustima krug, u rukama valjak.
Mirise nekadasnja voda, sadasnja obala. Ono sto je juce bilo, vise nije. Tezak miris biljaka, miris peska koji je jos juce bio pod vodom.
Miris vatre i mesa koje se pece. Stidljivi miris biljaka.
Voda je hladna, stoji tu pored panja. Meso-peceni luk- meso-slanina. Narandze i mandarine, opominju da postoje i drugi ukusi, dovrseni davno pre Dunava.
Na kraju: sva cetiri elementa, divno uklopljena. Voda. Vatra. Zemlja. Vazduh.
A ja cekam da mi se javi i onaj peti element, davno otkriven od nekih sineasta... |
