Hmm... dodjoh. Nije me bilo u "ovde i sada" nekoliko dana i uspela sam da shvatim ono sto je trebalo shvatiti. Valjda jesam... Prvo sam se svela na minimum, voda (Dunav sirok i drugaciji od ovog mog), vatra (svako vece, u seoskom dvoristu), zemlja (lezim na njoj dok me trava bocka, gledam nebo), vazduh (sa aromom seoskog "smeka")... I puno ribe i vina iz obliznjih vinograda, gledanje u zvezde i izbacivanje bola. Na kraju, na cudan nacin, osvescenje.

Zbogom, snovi! Plakala sam celu jednu noc i bila bolesna citav sledeci dan. Zbogom, snovi...

Ne ide to tako, ne mogu zrtvovati bliznje, ne mogu vapiti za necim sto mi nije dato i u sta nisam sigurna.

Jedan deo mene ostace na Ostrvu, cekace, nadati se, zeleti.

Drugi deo se probudio i shvata ozbiljnost zrtve. Mrzim tu rec. Vezuje se za naplatu. Ali Zrtva je ono sto se od mene trazi. Dacu je.

Treci deo mene vapi za regeneracijom. Svestan da nikad vise necu biti ona stara ja.

Tako je to kad ti se desi Ljubav. A ne sme.

Back to life...