Ja se pitam sta bi u toj nasoj prici bilo zanimljivo drugima. Ipak...
APRIL 1993.
17.4. 1993. subota, 15.30h
Čudno... Danas smo se slikali za maturu. Uzbudjenje i histerija, maska stavljena na lice i Patrijaršija. I jednan čudan crni čovek koji mi je skinuo masku , brao cveće sa mnom i pomogao mi da napravim buket od ljubičica, divlje nane, margareta, maslačka, bokvice i moje kose i njegovog nožića. Imao je crne nokte, uplašene oči i pričao mi o izvinjavanju cveću dok ga bereš. Pričao me je o svetu vetra i vatre. Nameštao mi je pramen kose da bih na fotografiji ispala "takva kakva jesam". Onda, Dejan-prijatelj (ne Dejan-ljubavnik) preko telefona... Idem da izbacim cveće iz glave i da maštam o ekskurziji...
ponedeljak, 26. 4. 1993. 11.45h
I sad, naravno, tu je ogromna tuga i praznina koju osećam. Posle Nas, jezera, slobode, ljudi, Gustava, muzike, predstava, Njega i zvezde i čokolade ja treba da se vratim u hladni i smrdljivi grad, da se vozim autobusima, da se gušim u učionicama trošim vreme u Klubu ili Vilenjaku. Kako? Kada mi se čini da sam zaljubljena, kada želim da živim u Subotici i kupujem cveće i voće na pijaci pored najlepše Sinagoge. Neću da govorim ovim jezikom, ne mogu da ponovo navlačim maske. A znanje? Povraća mi se od ovog ponudjenog. Hoću da me zovu Ona-koja-poznaje-život-i-voli-ga-i-u-tome-nalazi-svoju-mudrost. Ne želim da budem sterilna i hladna. Ne želim ni knjige sada. Neću da me plaši što ne poznajem mudrosti Velikih. Jer, Veliki su Drugi, a ja želim Sebe. Gase mi se oči i ponovo me zatvaraju, a ja hoću da letim tamo negde severno i hoću da slušam život i neki gadan noise i hoću da pulsiram. Tuga, tuga, tuga...
...
30. oktobar 1993. 00.05h
... Subotica mi miriše danas.
Lepo mi je. Hladan vazduh mi prija, osećam se... svoja i pametna i lepa. I tako...
23. novembar
... Postajem tvrdja, ali to je neophodno zbog zauzimanja oblika i popunjavanja svog mesta na svetu. Svet? Ne, već Biće, jer ga tako ja sad doživljavam! Sve one Zvezde, Mesec i Nebo i prostor iznad (oko) njega... I ja u svemu tome, ne kao individua, već kao deo koji mora da funkcioniše u svojoj posebnosti.
Pitam se koji je moj sledeći cilj. Jedino što znam je da će biti strašno nevidljiv, ali da pulsira već sad negde u meni. U jednom trenutku ću biti otisnuta, ali onda moram pažljivo balansirati: prepustiti se toku i upravljati njime svojom magijom...
I tu je prica pocela, makar na papiru. Sad vec pozuteli listovi nekog davnog decjeg dnevnika.
Tih dana se meni otvarala rupa medju svetovima. Osetila sam je, pa otisla od nje tuzna. A kada nesto ne uradis na vreme, to ti se vrati.
Petnaest godina kasnije je citav jedan zivot posle. Kao u dragoj recenici iz jedne drage knjige, covek je kao reka koja stalno tece i stalno se menja. Uvek ista reka, ali kad je pogledas posle par meseci, uopste ne lici na sebe. Ostrva koja su bila sada vise nisu, a reka nosi pesak da bi napravila nova. I zato ja plivam. Jer je dok plivam reka u meni, a ja sam u reci. Menjam se ja, a menja se ona, a opet smo savrseni ljubavnici.
I sada koracam po novim sprudovima. Napravljenim od onog istog peska kojim sam nekad davno koracala. I ja sam nova, drugacija, promenjena. Ali ja sam Feniks pa sam na to navikla. Uvek neko drugaciji dodje iz tog pepela.
Ovde i sada nema mesta za ostrva. Volsebno, ja ih stvaram. Odbacujem sve sto nije savrseno, materijal koji ne odgovara harmoniji. Istovremeno uspevam da zivim srecno, ne hraneci lepotu koja me doziva. U realnosti, sve drugacije mirise, ima notu gorkog, prevare i izdaje. U snovima, sve je moguce. Iluzija donosi zadovoljenje. Zasto diramo svoje snove? Zasto ih ne ostavljamo da plutaju u bestezinskom stanju? Tako donose dugu, savez izmedju nadljudskog i ljudskog, donose savrsenstvo za kojim dusa cezne. A mi, materijalna bica, zelimo da ih odzivimo... I to je moj bol sada.
Biti mudra, to je moj zadatak. Ako skliznem u ostvarenje sna, onda ga gubim. Dobijam samo potvrdu da je sve to moguce. Ali zelim to, Boze, jako zelim... Zelim da je san moguc.
|
