Dok cekam da se probude moji zombiji sa neta, razmisljam... Kako je sve lakse u danasnje vreme i kako su ljudi istovremeno otvoreniji i zatvoreniji. Kazemo "zdravo" komsiji, a strancu otkrijemo citav svoj zivot. Da li je to potreba u nama da budemo iskreni i da nas neko "procita"? U dubini duse, osecam da to nije dobro. Trebalo bi prvo pogledati nekog u oci, jer oci su dusa... Ipak, radim to kao i svi mi, govorim o intimi u javnosti i pokusavam da nadjem sagovornika koliko god daleko on bio. I, kao i uvek, pokusavam da doprem do tudjih misljenja i do tudjih dusa ne bih li nekako uoblicila svoju. Cinjenica je da je ovde, u ovom svetu koji evidentno postoji i koji mi je doneo mnogo dragih ljudi i u realnosti, LAKSE... Otvorimo se kad hocemo, objavimo to kad hocemo i mozemo sve. Ljudskost je na istinskoj probi jer nismo svi Ljudi, a ovde je najlakse biti Ne-ljud. Zato me svaki put odusevi dobrota u svima nama i zelja da nekom pomognemo. Hocu da kazem, jednostavno, HVALA! Hvala sto smo Ljudi! Ozbiljno proucim svaki komentar na tekst koji "bacim u javnost"  i hvala svima koji komentarisu jer su mi mnogo pomogli. Ponekad je lakse biti svoj u papazjaniji drugih bica koja se bezrezervno predaju...

Hmm... dodjoh. Nije me bilo u "ovde i sada" nekoliko dana i uspela sam da shvatim ono sto je trebalo shvatiti. Valjda jesam... Prvo sam se svela na minimum, voda (Dunav sirok i drugaciji od ovog mog), vatra (svako vece, u seoskom dvoristu), zemlja (lezim na njoj dok me trava bocka, gledam nebo), vazduh (sa aromom seoskog "smeka")... I puno ribe i vina iz obliznjih vinograda, gledanje u zvezde i izbacivanje bola. Na kraju, na cudan nacin, osvescenje.

Zbogom, snovi! Plakala sam celu jednu noc i bila bolesna citav sledeci dan. Zbogom, snovi...

Ne ide to tako, ne mogu zrtvovati bliznje, ne mogu vapiti za necim sto mi nije dato i u sta nisam sigurna.

Jedan deo mene ostace na Ostrvu, cekace, nadati se, zeleti.

Drugi deo se probudio i shvata ozbiljnost zrtve. Mrzim tu rec. Vezuje se za naplatu. Ali Zrtva je ono sto se od mene trazi. Dacu je.

Treci deo mene vapi za regeneracijom. Svestan da nikad vise necu biti ona stara ja.

Tako je to kad ti se desi Ljubav. A ne sme.

Back to life...

Ja se pitam sta bi u toj nasoj prici bilo zanimljivo drugima. Ipak...

APRIL 1993.

17.4. 1993. subota, 15.30h  

Čudno... Danas smo se slikali za maturu. Uzbudjenje i histerija, maska stavljena na lice i Patrijaršija. I jednan čudan crni čovek koji mi je skinuo masku , brao cveće sa mnom i pomogao mi da napravim buket od ljubičica, divlje nane, margareta, maslačka, bokvice i moje kose i njegovog nožića. Imao je crne nokte, uplašene oči i pričao mi o izvinjavanju cveću dok ga bereš. Pričao me je o svetu vetra i vatre. Nameštao mi je pramen kose da bih na fotografiji ispala "takva kakva jesam". Onda, Dejan-prijatelj (ne Dejan-ljubavnik) preko telefona... Idem da izbacim cveće iz glave i da maštam o ekskurziji...

ponedeljak, 26. 4. 1993. 11.45h

I sad, naravno, tu je ogromna tuga i praznina koju osećam. Posle Nas, jezera, slobode, ljudi, Gustava, muzike, predstava, Njega i zvezde i čokolade ja treba da se vratim u hladni i smrdljivi grad, da se vozim autobusima, da se gušim u učionicama trošim vreme u Klubu ili Vilenjaku. Kako? Kada mi se čini da sam zaljubljena, kada želim da živim u Subotici i kupujem cveće i voće na pijaci pored najlepše Sinagoge. Neću da govorim ovim jezikom, ne mogu da ponovo navlačim maske. A znanje? Povraća mi se od ovog ponudjenog. Hoću da me zovu Ona-koja-poznaje-život-i-voli-ga-i-u-tome-nalazi-svoju-mudrost. Ne želim da budem sterilna i hladna. Ne želim ni knjige sada. Neću da me plaši što ne poznajem mudrosti Velikih. Jer, Veliki su Drugi, a ja želim Sebe. Gase mi se oči i ponovo me zatvaraju, a ja hoću da letim tamo negde severno i hoću da slušam život i neki gadan noise i hoću da pulsiram. Tuga, tuga, tuga...

...

30. oktobar 1993. 00.05h

... Subotica mi miriše danas.

Lepo mi je. Hladan vazduh mi prija, osećam se... svoja i pametna i lepa. I tako...

23. novembar
... Postajem tvrdja, ali to je neophodno zbog zauzimanja oblika i popunjavanja svog mesta na svetu. Svet? Ne, već Biće, jer ga tako ja sad doživljavam! Sve one Zvezde, Mesec i Nebo i prostor iznad (oko) njega... I ja u svemu tome, ne kao individua, već kao deo koji mora da funkcioniše u svojoj posebnosti.
Pitam se koji je moj sledeći cilj. Jedino što znam je da će biti strašno nevidljiv, ali da pulsira već sad negde u meni. U jednom trenutku ću biti otisnuta, ali onda moram pažljivo balansirati: prepustiti se toku i upravljati njime svojom magijom...

I tu je prica pocela, makar na papiru. Sad vec pozuteli listovi nekog davnog decjeg dnevnika.

Tih dana se meni otvarala rupa medju svetovima. Osetila sam je, pa otisla od nje tuzna. A kada nesto ne uradis na vreme, to ti se vrati.

Petnaest godina kasnije je citav jedan zivot posle. Kao u dragoj recenici iz jedne drage knjige, covek je kao reka koja stalno tece i stalno se menja. Uvek ista reka, ali kad je pogledas posle par meseci, uopste ne lici na sebe. Ostrva koja su bila sada vise nisu, a reka nosi pesak da bi napravila nova. I zato ja plivam. Jer je dok plivam reka u meni, a ja sam u reci. Menjam se ja, a menja se ona, a opet smo savrseni ljubavnici.

I sada koracam po novim sprudovima. Napravljenim od onog istog peska kojim sam nekad davno koracala. I ja sam nova, drugacija, promenjena. Ali ja sam Feniks pa sam na to navikla. Uvek neko drugaciji dodje iz tog pepela.

Ovde i sada nema mesta za ostrva. Volsebno, ja ih stvaram. Odbacujem sve sto nije savrseno, materijal koji ne odgovara harmoniji. Istovremeno uspevam da zivim srecno, ne hraneci lepotu koja me doziva. U realnosti, sve drugacije mirise, ima notu gorkog, prevare i izdaje. U snovima, sve je moguce. Iluzija donosi zadovoljenje. Zasto diramo svoje snove? Zasto ih ne ostavljamo da plutaju u bestezinskom stanju? Tako donose dugu, savez izmedju nadljudskog i ljudskog, donose savrsenstvo za kojim dusa cezne. A mi, materijalna bica, zelimo da ih odzivimo... I to je moj bol sada.

Biti mudra, to je moj zadatak. Ako skliznem u ostvarenje sna, onda ga gubim. Dobijam samo potvrdu da je sve to moguce. Ali zelim to, Boze, jako zelim... Zelim da je san moguc.

Tušira se u mnoštvu

Drugih,

Senka davnog takmaca

podseti na Pobedu...

Naspram preživelih:

dvanaestogodišnjaka sa kamerama,

starica sa suzama,

blagoslovenih majki,

zbunjene dece, -

Zaleđeni Anđeo.

Čerupaju ga kao kokoš

pred kuvanje nedeljne supe

očekujući da ih nahrani

Dobrotom, Dušom, Nežnošću?

Sve to spira

horizontalni vodopad...

U svitanje osvajaš

suštinu moje krhkosti

dok sanjam

Prolaze i prolaze ovi lazni jesenji dani. Kisa danas, dan samo za spavanje i gradjenje tvrdjave pod cebetom... Citam ceo dan i ne zivi mi se nigde, a pogotovo ne u "spoljnom svetu", ali obaveze su obaveze. U osam uvece, kad se sve zavrsilo, konacno sam mogla da skuvam caj, zapalim jednu i krenem ka iluzijama na TV-u, na stranama knjige i onim u mojoj glavi.

A te iz glave brizljivo negujem pokusavajuci da nikada ne zaboravim osecaj koji sam imala kao dete. Onaj medjuprostor izmedju sna i jave kad se najsladje masta, kad ne znas da li letis ili tones, kada je sve moguce i kada smislis najvaznije planove svog zivota... Nekad zastanem i setim se tadasnjih smernica sa ponosom. Shvatim da sam onomad odabrala najlepse delove svog zivota koje sada zivim. Elem, trudim se da danas uhvatim sebe kako plivam prostorima "medju javom i med'snom" pre nego sto se ukomiram i da svesno oblikujem "happy thoughts" ka kojima cu ici i budna. To ucim i svoju decu...

Gorak osecaj godina "izmedja" je da si sve cesce u glavnoj ulozi samo ti u ispunjavanju mastarenja. Ona suknja iz izloga, ona muzika koju sam cula na kratko, osecaj kada hodam satima... i JA u tome. Provejavaju tu moji dragi, ali ne vise kao pokretaci srece, vec, kao njen sastavni deo. Srecu pokrecem ja. Najdraze od svih mastarenja mi je o putovanju. Kad ti bude dosta svega, izguzvanih predela, ljudi, sebe u istim ulogama, preduzmes najzad to "putovanje drsko". Putovati znaci vratiti se. Ali, drugacija, nova, sa energijom za svakodnevno.

Sinoc pricah sa svojim najboljim prijateljem kao nekad, pet sati telefonom. Poziv odavno ne dolazi iz lokala, vec iz Britanije, ali ne mari... Dodirnemo sve vazne teme, istracarimo, setimo se starih dana i ispricamo se bolje nego uzivo. I, vec kasno nocas, predlozih da negde u masti popijemo kafu u Parizu. A onda dodjosmo na sjajnu ideju da provedemo vikend u Pesti negde u februaru zajedno, zajedno sa nasom najboljom drugaricom. Krece lov na informacije, organizacija svih okolo, sakupljanje novca.... Moja ogorcenost sto ponovo moram kroz vize i konzulate ( "dok se ne kreces, lanci ti ne zvece"). Ali, ali, uvek vredi...

Od sinoc imam ponovo o cemu da mastam....

O, hvala Bogu, pocela je skola i vrtici ponovo rade :))) ! Odmorna sam i umorna. Uspela da uradim sve sto nisam dok su oni bili na raspustu, pa sad sebi, na kraju dana, dajem medalju :).

Salim se, prilagodjavam se novom ritmu i to mi odgovara. Ja jesam mama i prvo mama, ali me ta funkcija nekad uzasno umori. Volim da budem sama, da ne postavljam pitanja i ne dajem odgovore.

Pritom, cujem nove melodije koje me zovu da igram na nove nacine... Promenivsi detalj, menjam celu sliku. Zivot je veliko cudo i vecna magija, taman mislim da sam zavrsila krug, a on krene dalje, ne prestajuci da me iznenadjuje i ispunjava radoscu.

Sta god bilo, idem dalje otvorenih ociju, upijajuci sve sto dolazi, a dolazi....

Hoce li se zavrsiti danasnji dan, pitam se ja... I nemam odgovora, jer ga u stvari, ne zelim. Odradila sam sve, obavila zadatke skoro kao vrhunski strucnjak, isetala sam ogromnu turu isterujuci demone. Nebo na zalasku me je podsetilo koliko smo mali i koliko veliki u svojim licnim Univerzumima... I dalje citam istu knjigu, trazi me, a ja joj se dajem koliko mogu. Jos uvek nisam prazna, imam jos sta da mislim i osecam, iako je dan zvanicno gotov za petnaestak minuta. Cucu to zato sto je moj komsiluk neumoran u teranju zlih duhova petardama i vatrometima. Ja, opet, u tome, sasvim slucajno, u stvari, skroz izopstena. Ne volim pirotehniku osim kad je vrhunska i kad je za "siroke narodne mase". Ne slavim ovaj praznik jer ga ne razumem, drugaciji kalendari, obrezivanje Hrista... Uglavnom, praznik ne osecam kao svoj. Imam potrebu za realnim zivotom van bahanalija, za necim sto ide napred, a ne za stalnim slavljenjem necega sto mozda slavljenja nije vredno.

Kako je lepo kad sam ovako slatko umorna, telo kao da nije tu vise, a onda je um najslobodniji...

Do beskraja...

Hm, prodje i ovaj dan... Vidim da ni ovo mesto nije bas tako naivno, a meni se ucinilo da je oaza oslobodjena spletki i niskosti... Ja cu ipak da verujem da su ljudi ljudi, pa stagod bilo. Uvek naidjem na ljude, kao da ih svecom trazim, ali se isplati.

Popodne zaspah sludjena smenom kise i sunca napolju i sanjah cudan san koji me drzi i drzi. Analizirala sam ga, shvatila sve, mogao bi biti dobar spot za neki tehno. Necu ga prepricavati, ostacu verna svom cinicnom cititanju tate Adriana Mola koji je rekao "od tudjih problema dosadniji su samo tudji snovi". :)))))))))

Sreca da snovi postoje i da nam daju da zivimo i druge zivote a da nas to nista ne kosta i da nikome nismo duzni.

Danas dan bez Brufena i bez Dunava... Radikalne promene u mojoj svakodevici, dakle.

Nije ni svanulo danas, jeste toplo, ali sivo, a ja u zelji da ostanem u sebi i u kuci, bez volje za bilo cim drugim. Procitah par poglavlja knjige o meditaciji (spremam se ponovo za tako nesto), odlozih knjigu i pozeleh da sam sama i da mogu da sanjam i da ne objasnjavam snove ni sebi ni drugima.

Telefon neumoljivo zvoni i ja se osecam kao Dilan Dog, iz slusalice izlaze pipci i ljigave prikaze, a ja se borim skroz glupo, najjednostavnije bi bilo da spustim slusalicu. Otrpim i sazvacem ruzne price koje mi stizu. Resim da podignem sidro i da, kao slucajno, ne cujem mobilni ako mi zazvoni.

Pokusavam da sagledam post-praznicni grad ne izlazeci iz vecne maske brizne majke. Deca su, kao za inat, nemoguca. Cinicno razmisljam o vizijama ljudi bez dece u kojima su deca nevina i cista kao andjeli. Kakvi andjeli? Ono sto smisle da urade jedno drugom i meni pritom, to kao da je izaslo iz najgorih delova ljudske duse... Vazno je kretati se u svemu tome, biti fleksibilan, izaci iz sablona vecnog arbitra bez plate.

Sta me briga? A briga me je... Kad bih samo jos jednom mogla biti SAMO JA. Uvek sam postovala teoriju slobode oblikovanu kao "raditi ono sta volis i sta ti prija ne remeteci druge pritom". A meni to nikako ne uspeva. Ja sam u vecnoj partiji bilijara gde jedna kuglica uvek cimne bar jos jednu drugu. Znam, znam, sama sam to odabrala, ali kad bih mogla to ikako samo za trenutak zaobici...

Resim da prevladam dan i probleme i iskusenja koja donosi. Da plovim dalje ka lukama koje su mutne (ali podsticaji :) ).

Cemu? Nemam odgovor. Kao ona tisina pred veliki prasak koji ce sve promeniti.

Vidim, svima nam nekako prolaze ovi dani. I dalje zapitani da li nova godina zaista nosi nesto novo, zacudjeni sto je sve isto, lazno zadovoljni zbog ovog iznenadnog proleca, gledamo senku praznika nad nama i borimo se sa licnim demonima, svako na svoj nacin.

Mene je pred jutro probudio bol, mislila sam da je slepo crevo, ali sam posle par sati shvatila da je to stara boljka bubreg-jajnik (ko me tera da sedim na hladnim panjevima i buljim u Dunav). Kakav grozan osecaj, ukucani spavaju, neki hrcu, a ja placem i vucem se po kuci kuvajuci cajeve, puseci bezbrojne cigarete i ispijajuci "Brufen" na svakih par sati. Zapoceta knjiga suvise jaka da bi se citala uz bol, na TV-u zguzvana lica, na internetu samo manijaci... I cuvena recenica koja odzvanja u takvim trenucima "Covek se rodi sam, umre sam, a izmedju i zivi sam"... (sa modifikacijom da iluziju o ne-samoci pruzaju ljubavi i prijateljstva). Cekam katarzu, satori, koji ne dolazi. San dolazi bas pred alarm za budjenje...

Prepodne opet odoh na Reku, bio bi greh da sam prelezala ovakav dan. Napolju sunce i (lazno) prolece, Dunav se srebri, Most Slobode stoji kao nekad, a na Ribarcu neki novi kucici koji se motaju oko nogu i jedva cekaju da ih pozdravite i pomazite. Kamenica sa druge strane, mandarine i narandze u ruksaku, moja razigrana deca ponovo u svom carstvu, slobodni za brljanja, penjanja po drvecu i skoljke...  Moj sin trckara, za njim trcka mladi razigrani pas, a ja hodam sa bolom, ali srecna. I shvatam da dusa moze da uziva cak i kad je telo bolesno.

Kad procitah sve sto je napisano novo od sinoc ovde, pomislih da je Borhes u pravu i da svi pricamo iste price iz cetiri ciklusa. Vecina nas je u prici o Odiseju, srednjem dobu kad se pitamo ko smo i kako odolevamo iskusenjima u ovom nasem povratku kuci. I ja sam danas Odisej (ne Penelopa), vracam se samoj sebi, Zena sam, Majka, Cerka, Prijateljica... Lutam, a luke su daleke... 

Samo jedan pokret

dovoljan

da promeni sliku.

Ne vracas se

dok ne obidjes

citav krug.

Stakalca

Skoljke

Kuca na obali.

Oblik je nepozvan

dosao

da ga sagledas.

E, pa, danas sam ponovo provela dobar deo dana na Dunavu razmisljajuci da li bi uopste fotografije mogle da prenesu citavu impresiju jer kod mene sva cula uzivaju, sto bi Latini rekli "locus amoendus" (ako se dobro secam). Nekad je vazilo pravilo da svaka Lepota (bilo to umetnicko delo ili samo dozivljaj koji nije ovekovecen) treba da zadovolji svih pet cula.

Dunav, danas, je kod mene to uspeo. Fotografija zadovoljava culo vida, a ja cu pokusati da nadomestim ostala cula iskljucivo recima....

Galebovi, kormorani i vrapci, tihi, ali prisutni. Talasi se ljube sa peskom; neodlucni, da li na ovu ili na onu stranu idu. Drva pucketaju, stare brezove grane, odbacene grane topola. U daljini tutnji voz.

Ja mazim skoljke, pipam pesak, osecam drvece, tvrdi panj pod guzom, savrsen oblik cigarete pod prstima, na ustima krug, u rukama valjak.

Mirise nekadasnja voda, sadasnja obala. Ono sto je juce bilo, vise nije. Tezak miris biljaka, miris peska koji je jos juce bio pod vodom.

Miris vatre i mesa koje se pece. Stidljivi miris biljaka.

Voda je hladna, stoji tu pored panja. Meso-peceni luk- meso-slanina. Narandze i mandarine, opominju da postoje i drugi ukusi, dovrseni davno pre Dunava.

Na kraju: sva cetiri elementa, divno uklopljena. Voda. Vatra. Zemlja. Vazduh.

A ja cekam da mi se javi i onaj peti element, davno otkriven od nekih sineasta...

Danas sam provela prepodne i rano popodne na Dunavu. Letos je, kad sam se ja vratila iz Dalekog belog sveta, bio visok i sve su plaze smanjene. Zato je zima donela lepa iznenadjenja, pescane tragove talasa, lepe bele plaze (nazalost, samo za setanje, ne i za plivanje), i skoljkice kojima se moja deca beskrajno raduju...

Uzivanje u klopanju, iako smo bili daleko od posta prethodnih meseci, i dva prelepa filma...

Nekako prodje i ovaj dan.

Zelim vam svima srecne praznike, volite sebe i svoje najblize, pa ako preostane ljubavi, volite i neke druge ljude oko vas, i ljude uopste!

Citavog dana se cudim koliko sam drugacija od svoje okoline. Oko mene su bucni ljudi koji prangijaju i izvode paganske rituale, samo njima drage. Ipak, stopih se na par trenutaka da vidim vatromet i provedoh vece u disharmoniji sa komsijama kao ocevidac jedne tuzne devijantne price, ko mi kriv...

Danas bi trebalo da bude toplo, lepo i mirno. Trebalo bi da se volimo svi, a pogotovo clanovi porodica.

Ja sam, eto, ponovo sama i razmisljam, iako je potraga za sustinom dosadna.

Na svu srecu, sve je utihnulo, i moje strasti danasnje su istrosene, a ja mogu da se pustim i plovim otiskujuci slova kao putokaze...

Uhvati mene cesto ona moja Siva. Pomislim da nikom kao meni nije, uvlacim se u sebe, tragam u koncentricnim krugovima za srzi i ne nalazim nista. I ludim sama sa sobom, sa preispitivanjima i konstrukcijama koje nikud ne vode.

Onda se setim sta mi je dato. Ljudi. Drustvenost. Kontakti. Ljubav.

Odem ka tome, malo iz ciste sebicnosti, da kao carolijom pretvorim Sivu u Zutu, malo iz osecanja duznosti prema dragima. To me, po pravilu, otvori, pretvori koncentricne krugove u jednu ravnu liniju ili liniju koja ide na vise.

Danas je jedan od takvih dana. Odustala od deljenja sa partnerom jer sa njim mi komunikacija nikako ne ide ovih dana, otvorila se ka prijateljima i dobila.... Otvorenu sebe, drugaciju sebe, srecne ljude koji su se delili sa mnom.

A sutra je Badnji dan. Ucim decu pesmama za korindjanje, saran lezi u ledistu frizidera, sutra cu se takodje deliti sa komsilukom, jer je porodica okrnjena za jednog clana. "A Badnje vece dolazi"...

Na kraju dana, vec po navici, zelim da se delim sa ljudima ovde. Prija mi kad procitam nove utiske, saucestvujem u nekom zapisu, neki uspevaju da me iznenade, volim da ostavim i ja zapis i da posle budem laksa jer sam se definisala...

Provela sam dan na Fruskoj, zasadila novogodisnju jelku, slusala tisinu i gledala oblake i ravne, mirne linije neba i Dunava u savrsenoj harmoniji. To me uvek odvuce do Sustine, do Smisla i do lepote jednostavnih stvari.

Nebo kao haiku, bez suvisnih pokreta, a dovoljno snazno.

Pun Mesec sakriven iza oblaka, obecavajuce mocan.

Bez puno reci i zvukova, jednostavna nirvana, savrsenstvo zivota...

I ponovo neki znacajan datum u mom mikrokosmosu, ali, prolazi polako.

Umorna sam uzasno veceras, ali ne zelim da odem u krevet bez mentalnog razmrdavanja. Ispeglala sam ooogromnu gomilu vesa posle duge setnje sa nekim dragim ljudima uz prelepi ledeno-providni Dunav uz dine koje lice na mesecevu povrsinu, uz Mesec "The Moon" koji stoji pun gore na nebu i podseca na neke davne pesme.

Hvala, Ida, sto me razumes u emociji koja je vezana za doticnu baladu.

Hvala i Vuku sto me razume u deljenju Balasevicevih stihova.

Ja, doduse, imam podeljenu emociju vezanu za doticnog coveka, ali ga definitivno osecam kao umetnika.

Danas mi dodjose vesti od nekog ko mi znaci vise no sto bih volela. I to hladne vesti, par standardnih reci koje su me zbunile samo zbog autora.

Idemo dalje... Do novih dana, otvoreni za Cuda!

Citiram u naslovu posta jednu davnu Balasevicevu pesmu, onu koja odise posebnom tugom i samocom vezanom za dan posle... Meni, doduse, nije tako danas, ja sam umorna, vredna i zadovoljna. Kako je vama?

Nova i ja smo se srele na Trgu u Novom Sadu, mom gradu. Odavno nisam bila medju toliko ljudi sa pozitivnom energijom. Izbor muzike je bio tako-tako, Saban B. je hit u mojoj okolini i meni je doneo toliko toga pozitivnog, a Bregovic je odradio posao. Vatromet je bio wow za ovdasnje uslove. Ono sto mene uvek odistinski obraduje je da ipak nismo ni besni ni nasilni, da su ljudi bili dobri i prema drugima i prema sebi....

Uglavnom, idemo dalje.

Nadam se da ce svaki sledeci dan liciti na neki praznik i da necemo zaboraviti koliko je zivot lep ni u jednom danu ove nacete godine.

Ne znam kako se to dogodi, ali meni je uvek lepsi dan pre neke proslave. Klopa je napravljena, pice nabavljeno, kuca sredjena i dosao je smiraj... Sutra, kao, nesto donosi, ali nije ni vazno.

Danas mi je intimno tezak dan jer me podseca na poslednji susret sa dragom osobom pre 6 godina. To je bila moja tetka, umrla je mesec i po dana kasnije i na danasnji dan se uvek setim nje, setim se i guzve u gradu i saznanja da nosim cerku i nase zajednicke srece zbog toga. Danas moja devojcica prica, peva i trci i to mi pomaze da preguram bedaru.

Napravila sam pauzu u obavezama, zapakovala grickalice i voce, skuvala kafu i sipala u mali termos, otpesacila sa decom do parka, seli smo na panj i sprovodili nas ritual. Okruzeni mocvarnim cempresima... Ispijala tu kafu misleci o prolaznosti i sadasnjosti i o lepoti fiksiranog trenutka...

Nocas ce doci Deda Mraz, tj. tata sa posla koji ce doneti poklone iz podruma. Ujutru ce me probuditi cika i radost.

Zelim svima ljubav, lepotu, istinu i srecu!

Danas sam provela prelepo vece sa svojim prijateljima, mamom i decom. Gledali smo najbolji od Miyazakijevih crtaca, "Spirited Away" (nasi ga preveli kao Zacarani grad), castila sam i sebe i decu sa njegovih 5 dvd-ja. Preporucujem svima koji vole fantastiku, vecnu pricu o dobru, zlu, snovima i pravoj ljubavi. Covek me je odusevio jer iskazuje sve te istrcane teme na svoj licni, topli nacin sa jakim ekstremima dobra i zla i sto crta rukom.... Zarazila sam se njegovim filmovima letos u nekoj srecnijoj zemlji od ove nase i znala sam da mi nece biti isto kad budem to gledala odavde, sad su emocije mnogo dublje...

Vece se nastavilo sa seckanjem za rusku salatu i motanjem sarmi uz novi dzezerski album Sabana Bajramovica... Spojile su mi se sve moje muzicke ljubavi u tom zvuku. Blesavo skroz zvuci, skroz blesavo, radujem se sto cu ga slusati na Trgu za docek.

Preporucujem svima koji vole da se zacude i da spajaju svetove u sebi: cigan-malu i Cesariu Evoru, ska i ciganske tekstove, Vlatka i promuklog barda svadbi....

I, to su moji stimulansi, uz brojne kafe i cigarete koje sam konzumirala danas.

Nemam pojma kako ce se vece zavrsiti, znam da osecam tihu srecu.

Budite srecni kao i ja! Otvoreni za nove svetove, ususkani i podeljeni...

Ili na neki svoj jedinstveni nacin, ali, budite srecni!