1/4/2008 - Omiljena, pored Miljkovica :)))))
 Ma, ne morate je chitati celu...
mada ne bi bilo loshe....
ko razume, shvatice :))))
Uzivajte ;))))
В. В. Мајаковски – Облак у панталонама
Мисао вашу,
Што машта на омекшалом мозгу,
Ко лакеј на масној софи, од сала надут,
Дражићу дроњцима срца окрвављеним грозно,
Сит наругавши се, безочан и љут.
Ја у души немам ниједне седе власи,
Ни старачке нежности нема у њој!
Свет сам заглушио снагом свог гласа,
двадесет двогодишњак – идем,
лепотан, свој.
Нежни!
Ви љубав стављате на виолину.
На таламбасе је мећете, грубе.
А не можете ко ја изврнути своју кожурину,
Тако да још свуда све самих усана буде.
Дођите у кафану да се научите –
У хаљини у батиста права,
Пристијна чиновница анђеоске лиге.
И која усне спокојно прелистава,
Ко куварица странице своје књиге.
Ако хоћете,
Од меса бесан ћу да режим
- и ко небо мењајући тонове –
ако хоћете,
бићу беспрекорно нежан,
не човек, већ – облак у панталонама!
Не верујем да постоји цветна Ница!
Опет се прослављају помоћу мене
Људи, упарложени као болница,
И ко пословица отрцане жене.
Ви мислите, бунца маларија?
То је било,
Било у Одеси.
«Доћи ћу у четири» - рекла је Марија.
Oсам.
Девет.
Десет.
Ево и вече
У ноћну страву бежи,
Вече децембарско
С прозора
У магли.
У старачка леђа смеју се и ржу
Канделабри.
Мене више нико препознати не може:
Ја сам згрчена
Гомила
Жила.
Шта таква гомила пожелети може?
А много хоће таква гомила.
Јер више није важно
Ни то што сам од бронзе,
Ни то што срце моје –
Од гвожђа хладног –
Бије.
Ноћу и човек свој звек
У нешто женско, меко,
Зажели да скрије.
И ја сам,
Огроман,
На прозору савијен,
Растапам стакло челом од челика.
Да ли је то љубав или није?
И каква је –
Мала или велика?
Одакле велика у таквом телу:
Мора да је то малена,
Нека кротка љубав, што се у страну баца
Од аутомобилских сирена
И воли звекет прапораца.
Опет и опет
Чекам,
Забивши лице у рохаво лице кише.
И већ ме је попрскала дрека
Градске плиме, све више.
Поноћ, са ножем ког пружа –
До ђавола с њим! –
Дошла је,
Заклала.
И као с пања глава сужња,
Дванаеста ура је пала.
У окнима суморне кишне капи,
Кревељећи се,
Накрцале,
Ко урлањем уста да су разјапиле
Химере с париске катедрале.
Проклета да је!
И поцепа уста скоро крик.
Зар ти је и то мало?
Чујем:
Нерв,
Тихо, као с кревета болесник,
Подигао се.
И, гле –
У почетку је пошао
Једва,
Онда је усталасан,
Јасан,
Потрчао.
Сада је са друга два
Очајно играти стао.
Пао је плафон на спрату ниже.
Живци
Велики,
Мали,
Многи –
Помамно скачу
И већ –
Гмижу.
Живци спали с ногу!
А ноћ се по соби глиби и око,
Отежало, одатле никако да се исправи.
Одједном, врата зацвилише, ко
Да крчма зуб на зуб
Не може да састави.
Ушла си
Осорна, као «на!»
Гужвајући рукавице као луда,
И рекла «Да,
Знате, ја ћу да се удам.»
Па шта, удајте се.
Ништа није било.
Издржаћу.
Гледајте – ја сам спокојан ко
Било
Покојника.
Сећате се?
Говорили сте:
«Џек Лондон,
новац,
љубав,
страсти» -
а ја видех једно:
ви сте Ђоконда,
коју треба украсти!
И украли су је.
Опет ћу љубав у теревенкама утући,
Повије обрва озаривши ватром.
Па шта!
Понекад и у изгорелој кући
Скитнице нађу дом!
Изазивате?
«Мање но просјак копејака
ви имате смарагда безумља.»
Сетите се!
Пала је Помпеја
Од раздраженог Везува!
Хеј!
Господо!
Љубитељи
Обесвешћења,
Злочинства,
Покоља,
Да ли сте најстрашније
Видели –
Лице моје
Када сам
Ја
Апсолутно спокојан?
И осећам –
«ја»
за мене је мало.
Неко се отима из утробе моје.
Хало!
Ко је?
Мама?
Вашег сина нешто дивно боли!
Мама!
Запаљено му је срце и вене.
Реците сестрама, Људи и Ољи,
Он нема куда да се дене.
Свака реч,
Чак и шала штура,
Коју избљују његове усне горуће,
Излеће као гола курва
Из запаљене јавне куће.
Људи миришу –
Печења има!
Стигли су некакве.
Блистави!
Под шлемовима
Ено!
Не може се у чизмама!
Реците ватрогасцима:
Да се нежније веру по срцу запаљеном.
Сам ћу, знајте!
Избечићу сузне као бурад очи.
О ребра ми, да се опрем, дајте.
Искочићу! Искочићу! Искочићу! Искочићу!
Сурвава се и пуца.
Искочити нећеш из срца!
Из пукотине усана
На спаљеном лицу огуљеном
Израсте парче пољупца изгорела.
Мама!
Да певам не могу!
Гори срца мог капела!
Поцрнеле су фигуре речи и бројева
Из лобање,
Ко деца из запаљеног здања.
Тако је страх, хватајућ се
За небо,
Дизао
Горуће руке «Лезитаније».
Према гомили
Што у тишини станова дрхти
Стооки с пристаништа диже се сјај.
Криче последњи –
Бар ти!
Јецај, да горим, вековима дај!
| 
