25/5/2008 - Zavedi me...

Zavedi me osmijehom
Kao zlatnim strunama
I kad bez rijechi budem ostao
To nazovi pobjedom, to nazovi kako znaš

Zavedi me rijechima
I ja cu budan sanjati
Poslije tako dugo traženja
Sad znam da to si ti


Budi samo moja
Moja radost i moj smijeh
Sad znam da ima Boga
Chim za me došla si na svijet



Budi samo moja
Moja nada, dobra vijest
Sad znam da ima Boga
Chim za me došla si na svijet

Gibonni&Vanna

26/4/2008 - Stiglo prolece...:)

  

15/4/2008 - Zaboravi !!!

Ako me sretnes negdje
u gradovima stranim
po kojima se muvam
u posljednje vrijeme

Sretni me
kao da me sreces prvi put
nismo li se mi vec negdje vidjeli
kazi i zaboravi

Zaboravi, dane koje smo
nekada zajedno i noci zaboravi
gradove kojima smo mjenjali imena
i ucrtavali u karte samo nama
dostupne

Onaj hlad pod maslinama
u nasoj uvali, uvali mirnih voda
otok nas i ime broda pjesnika
koji nas je tamo nosio

Zaboravi da si ikada rekla
da me volis
i kako se nikada, nikada
necemo rastati

Treba zaboraviti naslove knjiga
koje smo zajedno citali
filmove koje smo gledali
Hemfri Bogarta i Kazablanku
narocito zaboravi

Ulicu divljih kestenova
s pocetka Tuskanca

I onaj nas poljubac na kisi
za koga bi znala reci
nikada necu zaboraviti
molim te zaboravi

I kada ti kazem da zaboravis
kazem ti to zato sto te volim
kazem ti to bez gorcine

Otvori oci ljubavi
nasim gradom prosli su tenkovi
odnijeli su sobom sve sto smo bili
znali, imali, zato, zaboravi

Cemu sjecanja
pogledaj kako tresnja u tvome vrtu
iznova cvjeta svakoga proljeca
nasmijesi se jutru koje dolazi
zagrli bjelinu novih dana i zaboravi

Kasno je vec dragana
hocu da kazem, zreli smo ljudi
to jest, nismo vise djeca

I znam da nije lako
i znam da mozda i boli
ali pokusaj, molim te
pokusaj zaboravi

I ako me sretnes
negdje u gradovima stranim
po kojima se muvam
u posljednje vrijeme

Sretni me
kao da me sreces prvi put
hej, nismo li se mi vec negdje vidjeli
kazi i zaboravi

1/4/2008 - Omiljena, pored Miljkovica :)))))

Ma, ne morate je chitati celu...
mada ne bi bilo loshe....
ko razume, shvatice :))))
Uzivajte ;))))

В. В. Мајаковски – Облак у панталонама

Мисао вашу,

Што машта на омекшалом мозгу,

Ко лакеј на масној софи, од сала надут,

Дражићу дроњцима срца окрвављеним грозно,

Сит наругавши се, безочан и љут.

Ја у души немам ниједне седе власи,

Ни старачке нежности нема у њој!

Свет сам заглушио снагом свог гласа,

двадесет  двогодишњак – идем,

лепотан, свој.

 Нежни!

Ви љубав стављате на виолину.

На таламбасе је мећете, грубе.

А не можете ко ја изврнути своју кожурину,

Тако да још свуда све самих усана буде.

 Дођите у кафану да се научите –

У хаљини у батиста права,

Пристијна чиновница анђеоске лиге.

 И која усне спокојно прелистава,

Ко куварица странице своје књиге.

Ако хоћете,

Од меса бесан ћу да режим

- и ко небо мењајући тонове –

ако хоћете,

бићу беспрекорно нежан,

не човек, већ – облак у панталонама!

 Не верујем да постоји цветна Ница!

Опет се прослављају помоћу мене

Људи, упарложени као болница,

И ко пословица отрцане жене.

 Ви мислите, бунца маларија?

То је било,

Било у Одеси.

 «Доћи ћу у четири» - рекла је Марија.

Oсам.
Девет.
Десет. 
Ево и вече
У ноћну страву бежи,

Вече децембарско
С прозора
У магли.

У старачка леђа смеју се и ржу
Канделабри.
Мене више нико препознати не може:
Ја сам згрчена
Гомила
Жила.

Шта таква гомила пожелети може?

А много хоће таква гомила.

 Јер више није важно

Ни то што сам од бронзе,

Ни то што срце моје –

Од гвожђа хладног –

Бије.

Ноћу и човек свој звек

У нешто женско, меко,

Зажели да скрије.

 И ја сам,

Огроман,

На прозору савијен,

Растапам стакло челом од челика.

Да ли је то љубав или није?

И каква је –

Мала или велика?

 Одакле велика у таквом телу:

Мора да је то малена,

Нека кротка љубав, што се у страну баца

Од аутомобилских сирена

И воли звекет прапораца.

 Опет и опет

Чекам,

Забивши лице у рохаво лице кише.

И већ ме је попрскала дрека

Градске плиме, све више.

 Поноћ, са ножем ког пружа –

До ђавола с њим! –

Дошла је,

Заклала.

 И као с пања глава сужња,

Дванаеста ура је пала.

У окнима суморне кишне капи,

Кревељећи се,

Накрцале,

Ко урлањем уста да су разјапиле

Химере с париске катедрале.

 Проклета да је!

 И поцепа уста скоро крик.

Зар ти је и то мало?

Чујем:

Нерв,

Тихо, као с кревета болесник,

Подигао се.

И, гле –

 У почетку је пошао

Једва,

Онда је усталасан,

Јасан,

Потрчао.

Сада је са друга два

Очајно играти стао.

Пао је плафон на спрату ниже.

 Живци

Велики,

Мали,

Многи –

Помамно скачу

И већ –

Гмижу.

Живци спали с ногу!

А ноћ се по соби глиби и око,

Отежало, одатле никако да се исправи.

Одједном, врата зацвилише, ко

Да крчма зуб на зуб

Не може да састави.

 Ушла си

Осорна, као «на!»

Гужвајући рукавице као луда,

И рекла «Да,

Знате, ја ћу да се удам.»

 Па шта, удајте се.

Ништа није било.

Издржаћу.

Гледајте – ја сам спокојан ко

Било

Покојника.

 Сећате се?

 Говорили сте:

«Џек Лондон,

новац,

љубав,

страсти» -

а ја видех једно:

ви сте Ђоконда,

коју треба украсти!

И украли су је.

Опет ћу љубав у теревенкама утући,

Повије обрва озаривши ватром.

Па шта!

Понекад и у изгорелој кући

Скитнице нађу дом!

 Изазивате?

 «Мање но просјак копејака

ви имате смарагда безумља.»

Сетите се!

Пала је Помпеја

Од раздраженог Везува!

 Хеј!

Господо!

Љубитељи

Обесвешћења,

Злочинства,

Покоља,

Да ли сте најстрашније

Видели –

Лице моје

Када сам

Ја

Апсолутно спокојан?

И осећам –

«ја»

за мене је мало.

Неко се отима из утробе моје.

 Хало!

Ко је?

Мама?

Вашег сина нешто дивно боли!

Мама!

Запаљено му је срце и вене.

Реците сестрама, Људи и Ољи,

Он нема куда да се дене.

Свака реч,

Чак и шала штура,

Коју избљују његове усне горуће,

Излеће као гола курва

Из запаљене јавне куће.

 Људи миришу –

Печења има!

Стигли су некакве.

Блистави!

Под шлемовима

Ено!

Не може се у чизмама!

Реците ватрогасцима:

Да се нежније веру по срцу запаљеном. 

Сам ћу, знајте!

Избечићу сузне као бурад очи.

О ребра ми, да се опрем, дајте.

Искочићу! Искочићу! Искочићу! Искочићу!

Сурвава се и пуца.

Искочити нећеш из срца!

Из пукотине усана

На спаљеном лицу огуљеном

Израсте парче пољупца изгорела.

Мама!

Да певам не могу!

Гори срца мог капела!

 Поцрнеле су фигуре речи и бројева

Из лобање,

Ко деца из запаљеног здања.

Тако је страх, хватајућ се

За небо,

Дизао

Горуће руке «Лезитаније».

 Према гомили

Што у тишини станова дрхти

Стооки с пристаништа диже се сјај.

Криче последњи –

Бар ти!
Јецај, да горим, вековима дај!

30/3/2008 - Iskrenost

                                                 

26/3/2008 - Spavachi

24/3/2008 - Sad je srce...

Prosli su dani, godine,
kako si mi rekla vodi me
plakale su noci kisama,
muziku je ubila tisina

Tvoje ime znali su, znali svi
sto su bar jednom sa mnom pricali
dugo nisu dolazili laki sni
nocima su plasili me koraci

A sad je srce stijena
i ne place
ne boji se koraka uvece

21/3/2008 - Svi smo caknuti, to je poenta.. ;-)

Gubim te.
Još si samo ti na mojoj strani,
ali kao da kažeš
’’Zar sam ne vidiš? ’’
Uplašen sam, bežim
i svaka svetlost ka kojoj poletim
sprži mi krila.
I zato lutam, tražim i gubim.
Gubim te,
a ljubav i sreća i jedan deo života i mene
zauvek nestaju.
Ali sve je ples i igra,
sve je umetnost i život,
sve je radost i poštenje
i svi smo mi pomalo ćaknuti.

19/3/2008 - Noc mi te duguje

Dolazi noc.Gasi se dan.
A nocu sve se chuje.I svaka pjesma truje.
Noc mi te duguje...
Nocni sam chovjek,nocas i dovjek...
Zbog tebe...
A sad za sve,Cigana dva.
Jedan da zhivot psuje,drugi da povjeruje.
Noc mi te duguje...
Takav sam chovjek,nocas i dovjek...
Zbog tebe...
Zbog tebe,kucacu,lupacu ljudima na vrata...
Budicu ulicu,pjevacu svima iz inata...
Reci ce:'Opet je popio,vidi ga kako se ubio.
Opet je vrata poljubio'...
A ja,pijan...A nisam popio.
Ni kapi,neka se chuje.
Ni kapi,ko da mi vjeruje?
A jesam...Ja rusvaj pravio.
Pravio,evo ga,tu je.
Jesam,jer noc mi te duguje...

16/3/2008 - Mili , najmiliji moj ;-)

Mili moj, kako nisam prije shvatila
Ko mi je one tajne šifre na mom putu pisao
Ne, ja k'o glupača sam za drugim vidno patila
A ti si bio onaj rubac što mi je suze brisao
O, mili moj, onda si rek'o da me voliš
Ja sam te gledala pogledom neoštrim
Kao, ko je ovaj ovdje
Al' to te nije spriječilo da me jako, strašno poljubiš
I meni dođe, fala bogu... da i ja tebe poljubim

Jer ti si bio moj princ kad sam bila mala
Tebe lako voljet, tebi sebe sam dala
Da me čuvaš, da me maziš
Da me paziš, da me ljubiš
Da me ljubomorno gledaš
Da me nikad nikom ne daš
Mili moj, sad bi se s tobom malo ljubila
I ispod tvog ramena učulila

Mili moj, dok svira lagano muzika
Tu, u krevet kraj mene, se polako ušuljaj
O, pa mi šapni razne stvari
Pa radi što je logika
Jer samo ti me činiš ženom
Ženom lijepom, nasmješenom

Mili moj, da se nismo sreli, stvarno bila bi grjehota
Jer sada znam da te volim, znam da te volim
Znam da te volim...

14/3/2008 - **Illusion**

Dragana Konstantinovic - Iluzija

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

10/3/2008 - Josh jedna u nizu...

Balada

Ohridskim trubadurima


Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

7/3/2008 - Pitanje je sad...

Sami smo, čudno, sebe lagali
misleći da smo se bezgrešno davali.
Za ljubavlju smo pravom tragali,
a odvojeno spavali.
Svako je poneo svoje snove,
pravo na suze i na smeh.
Da li smo spremni za ljubavi nove
il' bi i one bile greh?

JELENKA SREĆKOVIĆ

2/3/2008 - Josh jedna omiljena...

UZALUD JE BUDIM

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedu prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je ušima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove
ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja ce možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedu
dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice
nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog
drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati
pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me
nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš da voda protice ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice
u pesku
Ako nije tako, odsecite mi ruke,
i pretvorite me u kamen...

B.Miljkovic

1/3/2008 - Malena moja ptico

27/2/2008 - Lekcija...;)

Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče koga je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa.

Ja sam te, namćoru lepi, naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti digao oči ka nebu sa prljavog poda
– a onda smo se,
odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem zaista ne razumeš
i kao da sve što umem – ti triput bolje umeš.

U redu, visočanstvo, ja sam te ljuljao... kupao...
ponosio se tobom...
nemušte reči sricao...
I dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao
pa kad je u svet trebalo – zbog tebe nisam se micao,
nego sam sivkasto čamio,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život vredeo i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od one sorte
što ne sme da zadrhti kad odapinje strele.
Možda je pomalo dockan, ali sve ću ti reći
i drugarski
i tužno
i grubo
i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.