Wednesday, December 13 - Sand in my shoes....
Vecheras sam postala letargichna. Valjda ova decembarsko-praznichna atmosfera utiche i na mene.Hm,chudno,nikada nisam reagovala na praznike shto bude emocije. Praznici su u meni uvek budili samo radoznalost..i ushicenje..za poklonima.Povrshno,znam.Ali,takva sam do sada i bila..povrshna.
Mogu slobodno reci da sam se promenila.Skroz-naskroz.Na bolje i na gore,podjednako. Valjda tako to ide..vremenom. A i osecam se nekako starije,zrelije.Iskreno,ne znam shta je doprinelo mojoj metamorfozi.Mozda neka sila iz svemira koja je chvrsto reshila da me promeni,iz nekog razloga.Ali, verovatno sam sama kriva za svoje promene ( glupo je da krivim svemir za tako neshto).
Upravo slusham pesmu od Sherbedzije "Ne daj se,Ines".Iako nikada nisam slushala takvu vrstu melodije...vecheras mi posebno prija. Ne,daleko od toga da se pronalazim u tim stihovima,jednostavno mi se svidja sklop rechi,akorda i boje glasa. A govorili su mi da sam nepopravljivi romantik,samo shto sam ja tada bila zauzeta drugim stvarima da bih poverovala u tako neshto.Sad verujem.Dovoljno!
Volela bih kada bih mogla objasniti svoje misli u ovom trenutku,ali osecam se tako zbrkano,pa nema smisla.Da,kriva je ova decembarska noc shto sam postala melanholik. I shto mi nedostaje...ma ni sama ne znam shta! Osecam neku vrstu prijatne praznine,toliko prijatne da me prosto prozima neki slatki bol. I smeshim joj se.Jer je jedinstvena,neponovljiva.Volim praznine jer huje nekim chudnim vetrom. Maestralom.A ja bash volim onaj primorski maestral,dok mi nezno duva za vrat.
Volela bih da sada mogu uroniti noge u more.Da ga bar mogu videti sa svog prozora. Nedostaje mi onaj miris mira dok sam na puchini. A tek je decembar....
Ne volim zimu.Ni sneg.Previshe je savrshen,a ja volim loshe izrezbarene pojave.Kao kisha.Ni sama ne znam odakle mi ta afekcija prema kishi.Mozda zato shto je omamljujuca,chista...oplemenjuje.
Josh samo da objasnim odakle mi ova inspiracija ovako kasno nocu,dok me na stolu preko puta cheka milion obaveza. I ma koliko puta ukrala koji sekund svoga sveta,dok pishem ovde,znam da kada zatvorim svoju stranicu,zatvoricu i vrata svoje slobode( freedom!), i bicu surovo suochena sa ovim realnim,memljivim svetom. I tim glupim obavezama.I tako iznova..i iznova...
"From the road where the cars never stop going through the night
To real life where I can't watch sunset
And take my time
Take up our time..."
| 
