Najiskrenije sam mislila kada sam rekla da ga ne zelim. Iako me je suza u krajichku njegovog oka na tren kolebala, znala sam da od nashe tzv. romanse nishta biti nece !
Daleko od toga da ja precenjujem sebe i stavljam svoju ulogu iznad njegove. Ne smatram ga nedostojnim.
Ima neshto u meni shto me kochi i ne dozvoljava da dajem shansu. Chini mi se kako je ta shansa ustvari samo lazno probudjena nada. Pa srce valjda zna?! Ako ne zna srce, ko ce?
Ne mogu , niti zelim, sebi dati za pravo da povredim nekoga. Ja sam samo nebitna karika u ovom milionskom lancu pozude koju vidjam svakodnevno.  Prema mojim drugaricama, prema nepoznatim devojkama u autobusima, tramvajima.. dok shetaju u svojim kratkim suknjicama. Zapazim pozudne poglede.
Ne treba mi to.
On ne shvata. Misli: lako je. Ja sam mushko, ti zensko. Nema tu vecih dilema. Nema tu shta vishe kalkulisati. I u sekundi pomislih kako je u pravu. Pa u ljubavi nas ne vodi rachunanje..vec osecaj.
Ali ga nema. Tog osecaja.
Zato sam mu direktno uputila udarac. Nazalost, primio ga je na mesto koje najvishe boli- mushku sujetu.
Volela bih da je postojao nachin da to uradim nezno, bezbolno, kao kada se vadi zub pod anestezijom. Ali nije.
Mozda sam gruba, osorna, hladna. Mozda tada nisam brinula o tome kako ce podneti, kada sam mu sve te rechi sasula u lice.
Ali nekome jednostavno ne mozesh objasniti drugachije, a taktiziranja mi je previshe.
Zato, danas, na dan shale i zevzezata...rekla sam ozbiljnu stvar.

-Ovo je sve aprilska shala, zar ne Freeda? Aprililili...- smeshkao se.

Kako bih volela da jeste !

" smrtonosan je zivot, al smrti odoleva "