Flashbacks - BlogOye

Po onome što sam čitao o iskustvu sa meskalinom bio sam unapred uveren da će me droga uvesti, barem na nekoliko sati, u onu vrstu unutrašnjeg sveta kakav su opisivali Blake i A.E. Ali ono što sam očekivao nije se desilo. Očekivao sam da ću ležati zatvorenih očiju i gledati vizije raznobojnih geometrijskih šara, pokretnih arhitektura bogatih draguljima i čudesno lepih, krajolika napunjenih herojskim likovima, simboličkih drama što neprestano trepere na rubu konačnog otkrivenja. Ali nisam računao, bilo je očito, s idiosinkrazijama svoje duhovnosti, s činjenicom svog temperamenta, odgoja i navika.

Imam i, otkad znam za sebe, uvek sam imao slabu sposobnost predočavanja. Reči, čak ni jedre reči pesnika, ne izazivaju slike u mom duhu. Nikakve me hipnagogičke vizije ne pozdravljaju na pragu sna. Kad se nečeg prisećam, uspomena mi se ne prikazuje kao živo viđen događaj ili predmet. Naporom volje mogu dozvati ne baš živu sliku onoga što se desilo juče posle podne, toga kako je izgledao Lungarno pre nego što su uništili mostove, Bayswater Roada dok su jedni autobusi bili zeleni i sićušni, a vukli su ih ostareli konji brzinom od tri i po milje na sat. Ali takve slike imaju malo težine, a savršeno nikakav vlastiti život. Prema istinitim, opaženim predmetima one stoje u istom odnosu kao i Homerovi duhovi prema ljudima od krvi i mesa, koji su ih došli posetiti u svet sena. Jedino kada imam visoku temperaturu, moje duhovne slike postižu samostalan život. Onima, koji imaju jaku sposobnost predočavanja, moj unutrašnji svet mora da se čini čudnovato bezbojnim, ograničenim i nezanimljivim. To je bio svet - jadan, ali moj vlastiti - koji sam se nadao videti pretvorenog u nešto sasvim drugačije.

Piotr Turek, Paralele XI, 2004

    Promena koja se zapravo dogodila u tom svetu nije bila ni u kom smislu revolucionarna. Pola sata nakon što sam progutao tabletu, postao sam svestan polaganog plesa zlatnih svetla. Malo kasnije pojavile su se raskošne crvene površine koje su se nadimale i širile, izlazeći iz jakih čvorova energije što su vibrirali životom u neprestano promenljivim uzorcima. Drugom prilikom sklapanje očiju otkrilo je tvorevinu sivih struktura unutar koje su se neprekidno pojavljivale plavičaste kugle intezivne čvrstoće, i nakon što su se pojavile, bezvučno klizile naviše, izvan videokruga. Ali nijednom mi se nisu ukazala lica ni oblici ljudi ili životinja. Nisam video nikakve pejzaže, nikakve nepregledne prostore, ni čudesnog rasta ili metamorfoze gradjevina, ništa ni izdaleka drami ili paraboli. Drugi svet, u koji me je meskalin uveo, nije bio svet vizija; postajao je oko mene, u onom što sam video otvorenih očiju. Velika se promena dogodila u sferi objektivnih činjenica. Ono što se dogodilo s mojim subjektivnim svetom bilo je razmerno nevažno.

    Uzeo sam pilulu u jedanaest sati. Sat i po kasnije sedeo sam u radnoj sobi i napeto promatrao staklenu vazicu. U vazi su bila samo tri cveta - ruža od vrste Lepotice Portugala u punom cvatu, ružičasta sa detaljima toplije, jače boje na dnu svake latice, krupan karanfil, grimizan i beo i, svetloljubičasta na slomljenoj stabljici, perunika nalik heraldičkom znaku. Sačinjena nehotično i privremeno, malena kitica kršila je sva pravila tradicionalnog dobrog ukusa. Jutros za doručkom upao mi je u oči živahni nesklad boja. Ali to sad nije više bilo važno. Sada nisam gledao obični cvetni aranžman. Video sam ono što je video Adam u jutro stvaranja - čudo, od časa do časa golog postojanja.

    - Je li prijatno? - upitao je neko. ( tokom ovog dela eksperimenta svi su razgovori beleženi na diktafon, tako da sam mogao obnoviti sećanje na ono što se govorilo.)
    - Ni prijatno ni neprijatno - odgovorio sam. - Jednostavno jeste.

...Živimo zajedno, delujemo i reagujemo jedni na druge; ali uvek i u svim okolnostima, sami smo sa sobom. Mučenici ulaze u arenu držeci se za ruke; raspinju ih na krst. Ljubavnici u zagrljaju očajnički pokušavaju stopiti svoje odvojene ekstaze u jednu transcendenciju; uzalud. Po samoj svojoj prirodi svaki je otelotvoreni duh osuđen da pati i uživa u samoći. Osećaji, spoznaje, maštanja, sve je to privatno i osim pomoću simbola i iz druge ruke, neprenosivo. Možemo razmenjivati informacije o iskustvima, ali nikad iskustva sama. Od porodice do naroda, svaka je ljudska grupa društvo otočnih svemira.

Većina otočnih svemira dovoljno je nalik jedan drugome da dopusti inferencijalno razumevanje ili čak uzajamnu empatiju ili "saosećanje". Tako, dok se prisećamo sopstvenih gubitaka i poniženja, možemo se saosećati s drugima u analognim okolnostima, možemo se staviti (uvek, naravno, u ponešto pickwikijanskom smislu) na njihovo mesto. Ali u većini slučaja komunikacija između svemira nepotpuna je, pa čak i nepostojeća. Um je mesto za sebe, a prostori u kojima obitavaju ludaci ili ljudi posebno nadareni toliko su različiti od prostora gde žive obični ljudi da postoji tek vrlo maleno ili baš nikakvo zajedničko tlo saosećanja koje bi poslužilo kao osnovica za razumevanje ili osećanje bližnjega. Reči se izgovaraju, ali ne uspevaju prosvetleti. Stvari i dogadjaji na koje se odnose simboli pripadaju uzajamno isključivim predelima iskustva.

Videti sebe kako nas vide drugi svakako da je dobrodošao poklon. Sposobnost da vidimo druge onako kako se oni vide jedva da je manje važna. Ali šta ako ti drugi pripadaju drugoj vrsti? Na primer, kako zdrav čovek može saznati kako je to zapravo biti lud? Ili, osim ako se ponovo ne rodimo kao vizionari, medij ili muzički genije, kako ikada možemo posetiti svetove koje su Blakeu, Swedenborgu, Bachu, bili kuće? I kako se čovek koji je na krajnjoj granici ektomorfije i cerebrotonije ikad može staviti u položaj onoga koji je na granici endomorfije i viscerotonije ili, osim unutar stanovitih određenih područja, shvatiti osećanja onoga ko se nalazi na granici mezomorfije i somatotonije? Zakletom su behavioristu takva pitanja, pretpostavljam, besmislena. Ali za one koji teorijski veruju u ono što u praksi znaju da je istinito - izrekom, da iskustvo ima iznutricu baš kao i spoljašnost - problemi koji se postavljaju istinski su problemi, to ozbiljniji što su neki potpuno nerešivi, a neki rešivi samo u izuzetnim okolnostima i metodama koje nisu svakom pristupačne. Tako, čini se posve sigurnim da nikad neću saznati kako je to biti Sir John Falstaff ili Joe Louis. S druge strane, uvek mi se činilo mogućim da pomoću hipnoze, na primer, ili autohipnoze, pomoću meditacije ili pak uzimanjem odgovarajuće droge, mogu tako izmeniti uobičajeno stanje svesti da saznam, neposredno, o čemu su to govorili vizionar, medij, pa čak i sam mistik...

Nastaviće se...

1886, nemacki farmaceut Ludwig Lewin objavio je prvu kompletnu studiju o kaktusu koji je kasnije dobio njegovo ime. Anhalonium Lewinii bio je nov za nauku. Za primitivne religije i Indijance meksika i americkog jugozapada bio je to prijatelj od pamtiveka. Bio je zaista, cak i vise od prijatelja. Recima jednog od prvih spanskih posetioca Novog sveta, "oni jedu neki koren koji zovu pejotl, i koji postuju kao da je neko bozanstvo".

Zasto su ga postovali poput bozanstva postalo je jasno kada su tako eminentni psiholozi kao Jaensch, Havelock Ellis i Weir Mitchell poceli eksperimente s meskalinom, aktivnim sastojkom pejotla. Istina je da nije bilo ni spomena o kakvoj idolotariji, ali svi su se slozili da meskalinu dodele istaknuto mesto medju drogama. Ako se daje u umerenim i prikladnim dozama, meskalin menja stanje svesti jache od bilo koje supstance u farmaceutskom repertoaru, a ipak je manje toksican.

Istrazivanje meskalina sprovodi se na mahove jos od vremena Lewina i Havelocka Ellisa. Hemicari nisu samo izolovali alkaloid; otkrili su kako da ga vestacki proizvedu, tako da ponuda ne zavisi vise o oskudnom i nestalnom rodu pustinjskog kaktusa. Psihijatri su se opijali meskalinom u nadi da ce tako doci do boljeg, potpunijeg razumevanja mentalnih procesa svojih pacijenata. Psiholozi su, radeci na zalost na premalom broju subjekta u isuviseskucenom izboru uslova, posmatrali i prikupljali neke od uocljivih efekata ove droge. Neurolozi i fiziolozi otkrili su ponesto o mehanizmu njenog delovanja na sredisnji zivcani sastav. A barem jedan profesionalni filozof uzeo je meskalin u nadi da ce mu rasvetliti takve drevne neresene zagonetke poput mesta uma u prirodi i odnosa izmedju mozga i svesti.

Na tome je i ostalo sve dok pre tri decenije bije primecena jedna nova i veoma znacajna cinjenica. Zapravo je ta cinjenica svima buljila u lice nekoliko desetina godina ali niko je, nekim cudom, nije opazio sve dok mladom engleskom psihologu koji je radio u Kanadi, nije upala u oci velika slicnost hemijskog sastava meskalina i adrenalina. Dalja su istrazivanja pokazala da je liserginska kiselina, veoma snazna haluciogena droga koja se dobija od ergota, po svojoj biohemijskoj strukturi povezana s njima. Zatim je usledilo otkrice da adrenokrom, produkt razlaganja adrenalina, moze izazvati mnoge od simptoma koje primecujemo kod intoksikacije meskalinom. Ali adrenokrom se verovatno pojavljuje u ljudskom telu spontano. Drugim recima, svaki je od nas mozda sposoban da proizvede hemikaliju cije malene doze, kako je poznato izazivaju znatne promene u svesti. Neke od tih promena nalik su onima koje se javljaju u najtipicnijoj posasti dvadesetog veka, sizofreniji. Da li to znaci da je dusevni poremecaj posledica hemijskog poremecaja? I je li hemijski poremecaj, sa svoje strane, posledica psiholoskih stresova koji uticu na adrenale? Bilo bi naglo i preuranjeno odgovoriti potvrdno. Najvise sto mozemo reci jeste da je pred nama neka vrsta "prima facie" slucaja. U medjuvremenu, indicije se prate, a detektivi - biohemicari, psihijatri, psiholozi - su na tragu.

Nizom za mene izuzetno sretnih okolnosti u prolece 1953. nasao sam se usred tragacke staze. Jedan od detektiva dosao je poslovno u Kaliforniju. I pored sedamdeset godina istrazivanja meskalina, psiholoski materijal kojim je raspolagao bio je jos smesno nedovoljan, i njemu je bilo stalo da ga prosiri. Bio sam na licu mesta i voljan, zapravo nestrpljiv, da budem eksperimentalni kunic. Tako je doslo do toga da sam jednog vedrog jutra progutao cetiri desetine grama meskalina rastopljenog u pola case vode i seo da cekam posledice...

nastaviće se...

Tri meseca kasnije Stounsi su održali besplatan koncert na hipodromu u Altamountu, na deset kilometara od Oklenda. Menadžer Grateful Dead-a pozvao me je da se pridružim ovoj svetkovini. Kada sam pozvao njihovu centralu u San Francisku, Emet Grogan mi se obratio kao da je on glavni organizator tog koncerta. To nije slutilo na dobro. Džanki - ulični - ratnik - miljenik - šik - levičarki
koje vole da se muvaju sa romantičnim grubijanima. Emet je bio okoreli agent provokator i sejač nesloge. Dok mi je poveravo da su "Anđeli pakla" zaduženi za obezbeđenje, ironični prizvuk u njegovom glasu nagoveštavao je nevolje.

Autoput u istočnom Oklendu bio je potpuno zakrčen već u deset ujutru. Džek, Rozmeri i ja parkirali smo kola na jednom ispustu, vratili se na autoput, i razdragano uskočili u prvi kombi koji je naišao. Vožnja do Altamonta je postala jedna od mojih najdragocenijih uspomena iz tog perioda. Dve, tri, četiri stotine hiljada ljudi, svi u prazničnom raspoloženju, koji jedni drugima preko prozora pružaju džoint, voće, vino i pivo, muzika svira, sunce sija.

The Rolling Stones at Altamont ~ 1969

   Poslednji par kilometara smo prepešačili, jer su na sve strane ljudi prostrli ćebad, pušili, kulirali. Moral je bio na visini. Santana je dole na sceni nešto svirao, ali to nije bilo važno. Na sve strane, vazduh je brujao od usnih harmonika, gitara i kasetaša. Spustili smo se do bine. gomila oko podijuma već se gurala napred, iako je do nastupa Stounsa preostalo još nekoliko sati. "Anđeli pakla", načičkani oko podijuma očevidno su tražili kavgu. Nevolje su počele tokom svirke Jefferson Airplane. Marti Balina, glavnog vokala, od mikrofona je odgurno jedan "Anđeo". Kada je Balin protestvovao, jedan drugi motorciklista ga je raspalio. Glavni "Anđeo" u crnom kožnjaku pretrpanom bedževima, pogledao me je i slegnuo ramenima. Šta je mogao da kaže? "Moji momci su se nalizali piva koje su dobili od Grateful Dead-a. Biće sranja."

    Kad je Airplane završio, na bini je nastao vakum. Nastupilo je dvočasovno iščekivanje.
   "Reci Miku da počne", doviknuo sam Groganu.
   "On čeka da padne mrak da bi početak bio efektniji."

    Napetost je rasla sa dosadom. Kada se smračilo na sve strane su buknule logorske vatre, što me je podsećalo na scene iz Danteovog Pakla. Masa ispred bine počela je da srlja napred, pod pritiskom onih pozadi.

Altamont ~ 1969

    Konačno je sam Katler izašao na binu, pričekao da se ogromna masa stiša, a onda najavio "From London, the Rolling Stones!" Jeza se polako širila amfiteatrom, dok su proslavljeni muzičari ušetali. Mik je u ruci nosio flašu viskija.

    Nepogrešivom intuicijom Stounsi su počeli sa "Sympathy for the Devil". Mik je pevao: "Molim vas, dozvolite da se predstavim, ja sam čovek bogat i slavan..."

    Okean obožavaocao grunuo je napred. "Anđeli Pakla" su priskočili da ih odgurnu nazad, udarajući pesnicama i mlateći tojagama. Uspeli su da se plima povuče. A onda je ista gomila, gurnuta otpozadi, ponovo navrla. "Anđeli" su poskakali sa bine, pesnice i noževi su sevali na sve strane. Mik je prestao da peva. Pokušao je da smiri duhove, ali više nije imao kontrolu. U međuvremenu, masakr se nastavio, žrtve su padale, a Stounsi su nastavili sa svirkom. Nikada nisu bolje zvučali, dok je dim sa stotinu vatri prelazio preko lica svih prisutnih, osvetljenih svetlucavim plamenovima. Oni koji su bili na više od petnaestak metara udaljeni od bine, nisu imali pojma o ovom krvoproliću.

    Pobuna "Anđela pakla", čija je kulminacija bila ubistvo jednog crnog posetioca, dovela je do moralističkih uvodnika u kojima se tvrdilo da se decenija mira i nade okončala u bezumnom narkomanskom nasilju. Činjenica je da su se sve ružne stvari dogodile oko bine, centra moći, gde je izabrana droga bila - cirka. Na bini nisam video ni jednu osobu rođenu posle 1946.

    Jedna stvar je bila jasna kad su u pitanju Vudstok i Altamont. Nijedan od rok zvezda i producenata ovih događaja nije imao blage veze o tome šta se u tom trenutku dešavalo na planeti. Genetski pul je za sobom ostavio svoje lidere i zagovornike.

Klimaks poslednjeg leta 60-ih bio je woodstock, ubedljiva demonstracija rastuće moći pripadnika Baby boom generacije. Pola miliona njih okupilo se na tom vikendu i formiralo treći najveći grad u državi Njujork. Instant metropolis! Sto hiljada LSD tripova, dva porodjaja, tri smrti, nijedna od droga.
    Poznajući organizatore, bili smo svesni zakulisane pohlepe i ludila, tako da smo se držali po strani. dileri su nemilosrdno harali. Njujorška policija je zapretila da će onemogućiti održavanje festivala ukoliko se oni ne odstrane. Muzičari i njihovi agenti muvali su se na sve strane. Ljudi koji su se borili za prevlast na sceni nisu imali pojma da će zvezda ovog događaja biti publika.
    Same cifre ulivale su strahopoštovanje. Nova generacija je obznanila svoju moć u najboljem reklamnom stilu. Još impresivnija je bila pitomost njihove Flower Power. "Mir i ljubav" bili su tema ovog događaja, koji je postao simbol jedne ere.
    Bil Grem je video šta se događa i zamrzeo je čitavu stvar. Film Woodstock zabeležio je onaj istorijski trenutak u kome on, čupajući se za kosu, razbesnelog pogleda, urla na armiju klinaca koji vrše invaziju terena. Mali šljamovi nisu kupili karte! "Sa njima treba kao sa onim mravima u Južnoj Americi." Besneo je on pred kamerama. "Jedini način da ih čovek zaustavi je da iskopa rovove i da ih zapali."

    Jednog jutra, dok sam pod tušem razmišljao o sloganu koji bi jezgrovito sažeo taktiku za povećanje inteligencije, šest reči mi je palo na pamet. Potpuno mokar, sa peškirom oko struka, otišao sam u radnu sobu i zapisao sledeće: "UKLJUČI SE, NAŠTELUJ SE, OTKAČI SE" ( TURN ON, TUNE IN, DROP OUT )

    Uključi se - značilo je, udji u sebe i aktiviraj svoju nervnu i genetsku opremu. Stekni senzibilitet za mnogobrojne i različite nivoe svesti, kao i specifične mehanizme koji ih aktiviraju.
    Našteluj se - značilo je, uspostavi harmoničnu interakcijusa svetom oko sebe - daj spoljni oblik materijalizuj se, izrazi svoje unutarnje perspektive.
    Otkači se - sugeriralo je aktivan, selektivan, graciozan proces odvajanja od nehotičnih ili nesvesnih angažmana. Otkači se, značilo je, samopouzdanje, otkrivanje sopstvene jedinstvenosti, posvećivanje pokretljivosti, izboru i promeni.

    Prilikom svojih javnih istupanja, naglašavao sam da se proces Uključi se - Našteluj se - Otkači se, mora neprestano ponavljati ukoliko čovek želi da živi progresivan život.
    Na nesreću, moja objašnjenja ovog redosleda u personalnom razvoju, često su pogrešno tumačena kao "stondiraj i prekini sa svim konstruktivnim aktivnostima."