Točka, točka, crtica
Zvala hitnu pomoć pre neko veče. Spustila im slušalicu u besu. Zvonio telefon posle par minuta.
“Baaaa ba ba ba baaaa?”
“Molim?!?!?!”
“BAAAA BAAAA BAAAA BAAAAA?????”
“KO STE VI?”
“JA SAM VOZAĆ SANITETA!!! JE L’ DA DOLAZIM, IL’ ĆEŠ SAMA?”
“tu tuuuuuuuuu, tu tuuuuuuuuuuuu…”
Lepo je Robert Kumerle rekao da je hitna pomoć samo
**********************************************************
Otišla kod doktora danas. On mi rekao da mu je želja da sedne sa svojom suprugom u fini ambijent, a ja da mu pevam. Obećao mi je da će sledećeg puta biti uporan da vidi kog je spola moje buduće dete.
Rekao mi da pazim na pritisak, pomalo i na ishranu, a da, kad me spopadne jaka glad uzmem parče stare srpske slaninice ,i da žvaćem. “Videćeš”, kaže, “dok pregrizeš sve žile, proći će te volja, a ti nećeš zaboraviti šta valja u životu.”
Umalo me nije rasplakao.
**********************************************************
Srela poznanika pre neki dan. Upao mi u materinske razgovore sa znatno starijom ženom. Ja kao fino, nema ništa, eto, gura se, a on opet – šta ima novo. E, ako me nešto nervira…
Nema ništa, evo, ovo što vidiš.
A on će ti: “Inače?”
I ja ti se razderem: “Šta inače?! Ružna sam, i glupa!!!”
Potapša me po ramenu, pa iz topa: “E, al’ boli te kurac, mnogo dobro pevaš.”
Umrla sam.
**********************************************************
Nedostaje mi.
Volim je.
Tražim, ali ne nalazim.
Gde je Donka Špiček?
Mila, majko, pa ti se ne zoveš tako...
Danas sretoh sitne duše dve
I njihova čet'ri krupna oka.
Povikaše «Zdravo!»
Misleći na suprotno.
Ne odgovorih
i zaronih glavu dublje
u sasvim dijetalnu pljesku.
Umalo čak i da ih zgazim,
te neprimetne duše dve,
no sam ih obišla,
jer umeju ponekad
da se zlo uvuku
kroz nogavicu,
i zakače se negde skrito
pod mudo, ili potkolenicu
sa one druge strane,
da ih ne vidiš
pa da od njih dobiješ
lajmsku bolest,
pu,
daleko bilo.
Sitne boranije
Ja kad sam trudna, ja imam zatvor. A bogme i glavobolje. Ništa muke, mukice, mučnine, samo jedan veliki zatvor. I užasne glavobolje.
Šetamo danas sa jednim detetom kojim nas je kosmos blagosiljao, i kaže ti meni voljeni kako bih mogla da razmislim o tome šta bi moglo da se skuva, jer je ružna glava zatvora i njemu na dupe izašla.
Dobro, velim, videćemo neku supicu...
Dobro, veli i on.
Iju, pomislim, da me ne čuje, kako sam samo prirodno odreagovala. A majkemi jesam. Ono, baš zabrinuto. Posvetila se rešavanju problema. Zamisli ti koliko je to prirodno kad postaneš odgovoran za svačiji zatvor. I detetov, i muževljev, i Župljaninov... Od tebe zavisi, čoveče... ženo!
To je bilo jutros. A ja još ne prestajem da zalazim u sitna crevca jednačine. I da ti kažem, sitna crevca su puna krupnih govana. Nemoj tamo da ideš, ako nisi dobro opremljen anplagom.
I nemoj pogrešno da me razumeš, ja ga volim. Hteo da mi kupi tastaturu za osamsto dinara. Kaže, mnogo volim da lupam po istoj, pa da mi učini.
Ono jes, ctrl mi ne radi. A vorblejd je bez te kontrolne tipke zaista besmisleno igrati.
Budući da
Bilo pa prošlo.
Bilo pa prošlo.
Bilo pa prošlo.
Pali li?
Bilo pa prošlo...
Bilo.
Prošlo.
Pa?
A sad?
Muko moja, pređi me se
Odem u banku da ispravim grešku, koja čak i nije moja.
Po drugi put.
Moram ja, kaže firma.
Banka me vrati.
Kažu, ne mogu ja, mora firma.
A ja firmi rekla da mora ona.
A oni mi rekli da ne mogu oni, nego moram ja.
Javim firmi da ne mogu ja.
Firma kaže da bi banka morala to da radi.
Banka kaže da ipak ne može.
Potvrdim firmi da banka nije u mogućnosti.
Firma kaže da će onda ona.
Žali bože vremena, organizacije za čuvanje deteta, a o živcima ne bih sada, tanka sam sa istima.
I tako besna, popižđena, visokopritisna, stanem razmišljati o birokratskoj zavrzlami koja se na meni slomila, zbog nečije tamo nesposobnosti, neobaveštenosti, nestručnosti. Poludim.
Odem u poštu šišteći k'o pretis lonac.
Povadim račune, stanem da sabiram, kad me žena ispred mene pita:
«Sa koliko se nula piše četirihiljadeisedamstodinara?»
Mislim da sam pala.
Sa poda odgovorim: «Sa dve.» Jedva se setim.
«Mhm.... A sa koliko se nula piše četirihiljade?»
.......
Pitaj me da li se zajebavam.
A onda pogledaj sliku.
Nije me mrzelo da se sagnem.
......
Aj ćao.
Fugna u C moli
Fugna u C moli
C mol je lep zbog ponizilice Es
Da li znaš ono, kad imaš ideju, i ona je dobra, pomalo sirova, podosta neizbrušena, ali generalno dobra, pa je zaustiš, i presečeš se na zinu, jer ti je kroz glavu sevnulo da te izgovoreno može odrediti, ustreliti, te obeležiti kao kakvog polarnog medveda čiji je seksualni život pomno praćen od strane onih koje zanima takvo što kao što je seksualni život medveda, te se u skoro istoj stotinki instinktivno pobojiš da je taj neko ko te sluša verovatno gluplji nego što misliš, pa će tvoju sasvim dobru ideju pretvoriti u nešto bezvezno i njemu svojstveno, i ta ti se misao provrti srcem poput noža, i natera da smišljeno ipak ostaviš za prezentiranje nekoj drugoj osobi koja će to prihvatiti onoliko dobro koliko te poznaje?
Znaš?
E pa, tebi sam htela da kažem da je analni seks više od atraktivne lokacije.
The doors
Ako nisam u pravu
I nisam
I nisam
I nikada nisam
I pobogu nisam
I šta ti je nisam
I pusti me nisam
Ja onda stanem
I gledam
U tebe
Kroz tebe
U se
Na se
I poda se
I kažem
Pod bokom
I bludnim
Okom,
O,
Kamon bejbe,
Fajt maj lajer.
Diskrecija Bordžija, ili svim ženama, to jest meni
Diskrecija Bordžija
Ili
Svim ženama, to jest meni
Kod veverica nema – dođem ti. Samo daj.
Kao i veverice, i žene su odvratna stvorenja.
Upoznaćete par putem poezije.
Neke od njih ću biti ja
I pošto me bez po muke budete prepoznali, nemojte mi slati privatne poruke pune razumevanja, ljubavi i divljenja. Ne trebaju mi, a mrzeće me da ih brišem. Zaboga, samo me pustite da budem.
Zarasla stvar,
Puknuta tikva,
Tintara, tiganj,
Prženice.
On će ti meni
Ja ću ti njemu
Zamisli, hej,
Mučenice.
Skuvala ovo
Čistila ono,
Izašla malo,
Smorila sve.
Ja ne znam ovo,
Pa dokle ono,
Nije mi jasno,
Još pušim se.
Skinite hlače,
Potom i gače,
Ta nisu dače,
Ni zadušnice,
Skupite prnje,
Il' širite noge,
Od vas ču dobit
Zauškice.
Injao
Bili juče mladenci. I meni došli sve neki lepi ljudi. I pričali. I pušili. I pili.
Jah, beše lepo.
Ja sam išla naokolo, i gledala. Posle sam sedela, i gledala.
I jedna mi rečenica obeleži veče.
Pa i jutro.
«To sam ja, mladenka. Možda me niste prepoznali. Zbog brkova...»
Sitni'čari
Sitni’čari
.
Dođe mi tako
da otfikarim sise
dok plovim arkom
kroz Boringov moreuz
Svinja
Ležalo jaje na putu.
Naišla kola, i obišla ga.
Naišlo ciganče, i nije ga uzelo.
Naišla mačka, i repom ga brisnula.
Naišla kvočka, i kljunom ga probila.
I pojela.
Domoljubiva
Amaaaaaan!
Kako se ko moli.
Kako sve ko lomi.
Gotovo je Srbija!
Amin.
Could I have this kid forever?
Svaki put kada odem da se tuširam, u glavi mi odzvanja ogovor jedne žene koja je došla kod lekara, a kao se zaprala, a zaboravila da ubriše štroku ispod sisa, pa se doktor neprijatno iznenadio, i izgrdio je, te oj preporušio «Vodič kroz higijenu za nepismene», gde je peškir, kao i kod Adamsa igrao veliku ulogu.
Ima dvadeset i kusur godina kako je taj ogovor vođen između moje majke, i još jedne zdravstvene radnice, no i dan danas, ja pažljivo sapunom prelazim podno dojaka, da se ne bih slučajno pred doktorom, da ne čuje zlo, obrukala, pa me posle ogovarali oni koji su bili prisutni.
Kako god hoćeš, ja i moje dete tako blistavo čisti uživamo. On je napunio pet meseci, i kaki dva puta dnevno. Dva puta dnevno ja i žmu oblačimo navijačke šalove, i sa juga i severa urličemo: «KA-KI! KA-KI! KA-KI! JEEEEEEEEEEEEE!!!!»
Zašto? Zato što je mnogo smešan dok se bavi. Sav se zacrveni, i izbaci jezik, i stenje kao da podiže zemaljsku kuglu.
Potom se radujemo minulom radu, a ja mu pažljivo obrišem guzu, jer sam čula od komšinice da je jednog malog majka dovela na vakcinaciju, a njemu se, jadnom, sva guza ojela, pa je doktor izgrdio, preporučujući «Vodič za majke za debile».
I tako ja brišem, sve strahujući da se negde moje dete ne obruka, ojedeno i u pečatima.
Ne znam, da nije ovih priča, da li bih se uopšte kupala, i guzice kome brisala.
Takva sam ti ja stoka.
Ali evo ti ga, pa vidi da li je zaslužio pampering.
Kaj ne?
EfBiAjKju
Kako je pogešno smatrati da je za pisanje neophodna inteligencija. Pogledaj mene. Ja, naime, ne mogu da iz prve shvatim koliko je sati ukoliko neko kaže da je šesnaest ha. I uopšte, sve preko dvanaest me općenito dovodi do bezumlja. Kako su se samo podlo dva, četiri i šest pretvorili u četiri, šest i osam kada nisam gledala. Jer ja, da bih znala, moram prvo videti.
Ali, ni to nije garancija uspeha. Onomad sam videla jednu osobu sedam puta, pa ni dalje nisam znala ni ko je, ni kako se zove, ni zašto mi se ljubezno javlja. Ta me vrsta glupoće užasno muči. Ozbiljno, u stanju sam da se ispričam sa tobom, govoreći o uopštenostima, da me ne bi prepoznao da te ne znam, i da odem pitajući se gde smo se sreli ranije, i pod kojim dođavola okolnostima.
Osim ukoliko mi nisi bio u kući. Tad te ne zaboravljam. Ali moraš da dođeš bar dvaput, i da me dobro iznerviraš voljom da te upamtim, i svim glupostima koju ćeš u tu čast izgovoriti. Jer ja, da bih upamtila, potrebno mi je doticanje. Duboko, iskonsko, nepatvoreno doticanje. Srži moje, i mojih interesovanja, kao i svega što njima stoji u direktnoj suprotnosti. A najbolje me se takne kada me se iznervira. Toliko pažnje ja poklanjam nelogičnostima kod sebe i drugih, da ponekad zaboravim da živim.
A ne mogu da živim bez takvih stvari. Bez zapetljanih nalona sa opasnim udicama na svakom decimetru. Daj mi tako neku zamršenu kuglu, i ja ću da sednem da je otpetljavam, bez obzira što nova košta praktično besplatno, te je samo treba od trgovca uzeti, i nastaviti sa životom. Ne, molim. Dodaj, nije za bacanje.
Bilo kako bilo, pomalo mi je dosadno, i pomalo sam zbunjena, a to je zapravo ono što sam želela da izrazim ovim tekstom.
I da...
Nisam li ti rekla da za pisanje nije potrebno previše inteligencije...
Inkognito ingorant
Ova je pesma sasvim bezveze,
Nema tu teze, ni sinteze,
Sasvim je slučajno poklanjam tebi,
Jebo te ja, u dupe, a gde bi'?
Warblade champion
Batice, sedamstotinaosamnaest miliona na ace mode-u, četiri života, dva armour-a, pisalo mi «Warblade champion», war plasma, super autofire za koji sam krvarila sedamdeset i dva nivoa, četrnaest hiljada konvertibilnih kovanica na računu, pet stotina nivoa nagradnih, četiri dana igre sa pauzama za gajenje deteta i opsluživanje muža, i dobijem jebeni napad griže savesti. Kao, 'ajd malo da se pozabavim kućom, jesam i juče, nego da sve uredim ponovo, pa da imam više savesti za igru, a i dete mi zaspalo, evo, samo ću malo da počistim pep'o oko kućišta KLIK! ...
Molim?
Misliš da jesi?
Nemam pojma, ugašen je ekran.
Pa upali ga.
Ne mogu, tresu mi se ruke.
Evo, ja ću.
ResetResetResetResetReset.....
Jesi metlom?
Jesam.
Ha ha ha ha ha ha....
Šta je tebi smešno, idiote jedan, pa ti si to i igrala!
Znam. Ha ha ha ha ha......
Misliš da je ostao rekord?
'Aj se kladimo da nije.
U šta?
U nov početak.
Ma marš.
Ha ha ha ha ha....
Šta je sad smešno?
Starac i more. Pa ta je priča da se upišaš od smeha....
Spiridon Koprcl
Ozbiljnim se mislima bavim ovih dana. Mislim o pizdarstvu. O kupoprodaji. O skoku cena i sniženju kriterijuma. O tome kako osnovna kultura kakvu poznajem ode u kurac, bez da me neko pitao koliko je sati.
I tako, dok mi Nikola Đupičko kara oba oka sa svojim spešl gestovima za koje se mislim tu quoque, Brute, mi fili, sa kanala koji je zaslužan za to što se dve pouzdano nepismene seljanke oslovljavaju sa «kerida mia», i namiguju preko cigareta jedna drugoj glasno izdišući «porsupuesto», osećam kako u prevozu oštećeno slatko znanje o kome se sanja postaje lako dostupno, uz pristojnu nadoknadu, kako se distribuira ignorantima koji ga, kada ga se dočepaju koriste za pranje duše i prljavog veša. Zato ne volim Koelja. Riders dajdžes alhemije, Vinčine kodove, i ostale ujdurme.
A ni TV program. Ne bih da se bavim očiglednim niskostima, prostaklucima i nedostacima dobrih ideja i dijaloga kojih su svi svesni. Mene zanimaju bivše visoko kotirane vrednoće a sadašnje pljuvaonice koje viđam da budzašto dele svoje bivše dostojanstvo a sadašnju besprizornost svukuda. I tapšu se po ramenu. Jedni druge teše rečima da vrednosti ne vrede mnogo, a da se mnogo bolje kotiraju obični novci, te hajde da učestvujemo ovde i onde, šta ima veze, zezaćemo se, a i klopa je za dž.
Dobro, zezajte se vi, a ja ću vašu besplatnu klopu da povraćam na nos. Lako je vama da dojite jedni druge kad ste velike zagnojene sise. Mislim, imam ja našu malu kritiku za vašu malu kliniku. Pa brate, mrtva je. I klinički, a i ovako. Kažu – ovaj program nije pogodan za gledaoce ispod... Ama, ovaj program nije pogodan za gledaoce, TAČKA.
A promiče tuda prijatelju i Duda Mijatović, i Lane Gutović, pa i Petar Kralj. Svi oni promiču, a za njima ostaje smrad novog srpskog poretka. A ja to ne mogu da podnesem.
Tako sam i na glasanje danas otišla. Kao kad odem da uplatim LOTO. Unapred znam da ću dobiti đoku. Ali ajde. Šta je četres' dinara, da ne kažem - metara.
Eeee, a nekad su pljuge bile dinar. Pa ti vidi koliko danas košta pušangija, drug moj...
Lidokain i Avelj
Moje dete voli lek za zube. Pretežno zato što se sastoji od lakih droga. E, ubije se od smeha. A moraš da priznaš da ništa slađe od detinjeg smijanja. Mislim, mene obara na dupe, pa što ne bi i tebe.
Inače, imam osećaj da mi je slin tragični pubertetlija zarobljen u telu obične bebe. Tako, kad ostanemo sami, on mi svašta saopštava. Pretežno promene koje na sebi uočava. Kao, sad znam da koristim ruke- gle, i noge da trpam u usta- vidi, i da dohvatim ove klovnove što su se nekoć doimali vaistinu daleko- evo.
I ja vičem «Bravo!». Šta ću...
Ali oklembesi se od urnebesa svaki put kad mu pričam kako je teško biti majka.
Ja: «Pa dok pristavim za ručak, a ti plačeš, a veš se mokar gužva u mašini, a ja ne znam kud ću, čoveče...»
On: »Baaaaa ha ha ha, gr gu ge!»
Ja: «Ma marš. Ti si neozbiljan.»
On: «Eeeeeeeee!»
Elem, volim ja da se našalim sa sobom. Sedim tako, i igram se rečima.
«Je li bre fbiana, kad je došlo do velikog praška?»
«Pa kad nas je postalo troje.»
«Pfffft, smešna si.»
«Ma gde smešna, znaš li pošto je Ariel...»
I tako. Kao da je bilo nekad, kao da je bilo sad. Šta ćeš...
Ručane paprike
Ne volim žene koje miris belog luka nose kao nešto sasvim prirodno. Kao, jele su ga, pa šta. Pa ništa, mislim, smrdi. Onako, kao na beli luk. Ne moraš mi ga duvati na ovamo, pa me još terati da ga prihvatim i duboko udahnem, navodno zbog zdravlja. Šta mi tu paradiraš?
Pa opet, ne volim ni žene koje mi se zbog mirisa usnodupljog belog luka pola sata izvinjavaju. Pa znaš, pa izvadiše lučanu papriku, pa ne možeš da ih odbiješ. Dobro bre, odbij ti. Izdržaću.
Sve u svemu, sve me izluđuje. Sednem tako, pa parčam tuđe postupke na sitno, te svakom ponaosob parčeti posvetim vremena i pažnje, k'o da mi je dete rođeno. Kako ovaj to može ovako, kako onaj to može onako, pa zašto ne razmišlja, pa kako to ljudi žive, pa kud ide ovaj svet.
I onda klonem. Duhom i telom. Sednem pa se mislim šta to mene briga šta ko radi, što ne gledam sebe.
Onda si lupim šamar, te velim – ti ninaš, pa zatim nanaš, te gučeš, pa skuhaš, pišaš jednom dnevno, i legneš da spavaš. Šta tu ima da se analizira, kad lepo postupaš, kao što je napisano?
Pa zapalim cigaru, i počnem da mislim o nekoj što je ne poznajem, ali mi komšinica pričala kako laže k'o pseto, da joj bila svašta napričala, pa se pred nekim ljudima ova izlajala, pa našla u nebranom grožđu, u zemlju da propadne, i pomislim: «O bože, kako ta žena uopšte nema obraza, ja to nikad ne bih tako...»
Žene koje to rade same, ili otkud toliki broj samoubistava
Žene koje to rade same
Ili
Otkud toliki broj samoubistava
Ja i još jedna, i još jedna, kad bismo je računali, imamo taj gadan običaj da na sebi oživimo sve što nas izjeda iznutra. Zna se; kada ja vidim onu prvu da riba kupatilo solnom kiselinom, ja je ništa ne pitam. Ili usisam, ili operem sudže, možda prebrišem prašinu, a ona mi bude zahvalna. Kada ona vidi da ja ribam kupatilo, donese mi makaze.
Prihvatim. Ona zapali na wc šolji. Ja uzmem da uređujem šiške. Polako, sadistički, da mi ništa ne promakne.
Onda podižem pramen po pramen, tražim procvetale krajeve, i odsecam ih veštim pokretima koje sam skinula od frizerke. Naravno, ona ima makaze, a ja testeru za papir.
Kada bacim pogled na minuli rad, obavezno mi se suze skupe u uglovima očiju i usana.
«Imaš brijač?», pitam onu prvu. Ona klimne u mom pravcu.
Uzimam, zubima ga rastavljam. Pljucnem po koju dlaku, da l' njenu, da l' moju, i pažljivo vadim žilet.
«Selotejp!»
Sestra dodaje skalpel.
«Čelo!»
Sestra sklanja krive šiške, i briše mi znoj pomešan sa bivšom frizurom.
Onda napravom koja samo u mojoj glavi podseća na trimer žustro prolazim kroz kosu, koja u pramenovima prekriva tek izribane pločice. Ne mari. Jednom oribane, lako ih je samo prebrisati.
Prva gleda, i ne trepće.
Kad završim, ja se poklonim, i odem da spavam ridajući. Sutradan skuvamo kafu, i kažemo «Pa lepo ti/mi je. Onako, nije loše.» i svet bude bolje mesto.
Sinoć, kao na đavola ugledam pakovanje davno zaboravljene farbe na ormariću iznad lavaboa. Hm....
Pošaljem muža da kupi hidrogen. Više puta ponovim «dvaaaanaest posto», jer nevičan je.
«Dvanaest?», pita po poslednji put dok izlazi na vrata.
«Uzmi od trines' za svaki slučaj, ako imaju.»
On jadan ode zbunjen, a ja ostanem uzbuđena.
Kako se ovo beše radi? Mutim, mutim, mutim. Dobro. I šta sad? Pa valjda prospem.
I tako ti ja to prospem na glavu. Valjda će se ravnomerno rasporediti. Ako Bog čuva budalu, onda i hoće.
Operem, te prosušim kosu. Crni se ovde, crni se onde. Hm.. zar nisam stavila plavu farbu? Ma šta ima veze. Uvek mogu da napravim trimer. Predstavim se suprugu kao Robert Redfrod. On me poljubi sa razumevanjem.
Odem danas u prodavnicu, a jedna tamo će ti: «U baš ti lepo, onako, nije loše.»
Izljubim je, pretvarajući se da je zbog Nove Godine.
Odem kući, skuvam kafu, odnesem je u kupatilo, i počnem da ribam, ribam ribam....
Kad sprečiš dete da ti dosađuje,
Kad mu ne dozvoliš da napravi sranje,
Dva puta podvikneš, jednom ga tresneš,
I to ti se zove vaspitanje.
Kad sprečiš muža da te iznevira,
Da ti na oči ne padne mrak,
Dvaput ga izbegneš, treći put legneš,
I to ti se dušo zove brak.
Kad ručak evo, samo što nije,
I kada sudove sve operem,
Dva puta podrignem, i jednom prdnem,
I kažem svima: “Ja odoh da serem”.
Šta je to poezija, ili kako dolazi do nesporazuma
U ova apatična jutra, kada izbor između umivanja i ubivanja predstavlja više od jezičke pošalice, setim se ja kako je to bilo onih dana, kada je zuma bila vrhunac zabave, a izlazak nepoznati pojam koji se morao potražiti u rečniku, pa mi dođe ona pesma koju sam spontano izrecitovala kada je ono bilo došlo do neke zabune, pa se nije znalo šta ja hoću, a bilo je bitno da se zna, jer uvek i jeste, pa kada sam ja govorila, i govorila, ali na moj način, pa sam odustala, jer je jedini izlaz bio da sve kažem direktno, što mi nikako ne stoji, jer tada zvučim kao bazarovi problemi, te je bilo neminovno da iz mene izbije poezija:
Mene niko ne razume,
Rin Tin Tin,
Hepo kocke,
Prskalice.
Što me pitaš kad ne čuješ
Ro ho hoću
Oblaporno
Paorskih oblandi.
Ne gledaj me kad ti kažem
Zvec tras muc
Prišipetlja
Tonus cepsa.
Ostavi me bre na miru
Prc štrc mljac
Nibuelunzi
I ostala sranja.
I šta sad tebi tu nije jasno?
Jebe mi se
Hollowood mi se smeje. Kaže: «Pričaj mi ono.»
I ja, šta ću, pričam joj.
Krenem na svadbu, lep je dan. Oktobar, a greje k'o tek početi Septembar.
Nosim studentski pribor sa sobom; naime, posle svadbe, ja idem da studiram. Dakle, suma sumarum - petnaest kesa smrznutog mesa, pedeset tegli ajvara i džema, osamdeset kg-ova opranih stvari, i štatijaznam još koječega, da mi se nađe.
Namestila frizuru, našminkala se, krenulo me, osećam se lepo. Nosim torbe kao samu sebe; lako i poletno. U novim čizmama. Nisu baš najudobnije, ali pašu. Takoreći – mogu da se navuku i zašniraju. To je kriterijum koji izuzetno cenim.
Svadba bi lepa. Udala mi se frendica iz klupe za nekog Irca. Došla mu i majka, pa je peli na stolicu. Majka mu se zove Džeki. K'o moj terijer. To mi došlo smešno. A i ona sama. Ne zna šta treba na stolici da radi. A hoće, lepo se vidi. Jadna.
Upoznam ti ja tu od moje dobre drugarice dečka, i ispostavi se da volimo da trgnemo, pa smo tako trgali viskija, dok mu nismo dušu izvadili. Litar on, litar ja. A svadba protiče. Sve je u redu. Osim mene.
Znam da bih u ovom stadijumu pijanstva za koje niko osim mene ne zna trebalo da ustanem i da tražim kavgu. U najmanju ruku da podižem nešto teško, jer mi se može. Sve je to super, i sve mi se hoće, i skoro da nita ne osećam (o, kako to volim), samo me one čizme žuljaju više od pojmljivog i dozvoljenog.
Okej, nove su, pa stežu, šta da se radi. Ali posle litre viskija, ne bi trebalo da za to znam. Nešto ovde gadno nije kako treba.
Završi se svadba, polako se svi razliaze. Odlazim i ja, da završim fakultet. Ja i moji užareni čukljevi.
Potražim svoje torbe iz depoa na stanici, a one mokre, dno samo što se provalilo nije od truljenja mrtvog mesa i vlage. Ne marim. Ja mogu sve.
Unesem ih u bus, ne platim kočijašku globu za prtljažnik. Baš da vidim da mi onaj nešto kaže. Ionako se nisam ni sa kim nit svađala, nit pobila, dobro će mi doći.
Sednem. Hoću da spavam. Moram da spavam... Ne mogu da zaspim. Noge me ubiše.
Znam da kad stigem u grad studiranja svoga, imam još kilometar-dva da prepešačim. Već smišljam šta bih sa tim... Nema taksi, nema drugari, nema ništa. Samo ja. I torbe. I mrtvo meso. U torbama, i na mojim nogama.
Stignem. Siđem sa busa. Počnem da plačem, da osiguram sebi kredibilitet kod dobrih ljudi koje sa dozom suludog optimizma stopiram u bezmalo ponoć, u gradu gde u to vreme nikoga nema na ulicama. I onda se desi čudo; stane mi neka mlada dama. To mi se prvi put desilo. U celoj mojoj stoperskoj karijeri, zavidnoj, ako smem da dodam, nikada, i slovima N I K A D A mi nije stala osoba ženskog pola. Pa još mlada. Kažem ja njoj i «Hvala», i «Daću ti pare.», i «Ne znam kako da ti se odužim.», na šta ona veli «Ništa.»
Koje crno ništa, ne zna šta je uradila. Hoću i da spavam sa njom, ako treba. Čak, bilo bi mi izuzetno zadovoljstvo. «Ne treba», kaže mi umilno, slatka kao med, a meni prosto došlo krivo što je tako.
Dovezla me do ispred zgrade, poželela laku noć, i još lakše studije, i otperjala svojim putem. A ja svojim. Liftom. Sedeći na mokrim torbama. Gotovo je. Prag bola je pregažen žuljevito još dok su mladenci izgovarali «I do». To je bilo pre dvanaest sati.
Ubauljam u topli podstanarski dom, zaklinjući se da više nikada neću hodati, ozbiljno zabrinuta da će stvarno biti tako. Izuvam zle čizme, i sa gađenjem ih pakujem ih uz obuću ostalih stanara i podstanara. Noge mi bučno pulsiraju, budeći gazdaricu. «Ništa, ništa...» prošapućem joj, da ne bi ustajala i videla me onako pijanu i umazanu. Možda bi me iste večeri izbacila. Pa tačno bih onim zaleđenim mesom sebi amputirala oba stopala tu ispred vrata, i nasmrt iskrvarila. Za nešto drugo ne bih imala snage.
Odlazim u wc, jer još nijednom nisam bila. Imam ti ja tako tu foru, mogu da piškim samo kod kuće, kvazi-kuće, ili baš kada je smrt zavrat.
Litar viskija ispada iz mene. Malo dođem sebi. Pa se na sve to i umijem, da se napravim na pristojnog čoveka.
Izađem iz toileta, spremna za krevet, pa bacim pogled na nove čizme, te krvne neprijatelje. A njima kljun, da ne kažem vrh – jedan gleda na jednu stranu, a drugi na drugu. Priđem polako. Nešto nije kako treba. Zar ne treba da gledaju na unutra, bar onako, malo? Mislim, sigurno ne treba da budu OVOLIKO raznorodno razroke?!
Pa fbiana, pobogu, ženo, fatalna zavodnico, vamperko i gospođo na štiklama!!!! Pa da li si uspela da čizme obuješ i nosiš naopako celi bogovetni dan?! Pa zar to da ne primetiš, svetska osobo sa nešto smisla za modu!?!?
Izgeda da jesam, odgovaram, jer, šte će šnir sa unutrašnje strane?
Ooooo, bože gospode... prekrstim se samoj sebi, pustim osmu stvar sa novog CD-a (ne znam da li znaš da je osma pesma na kompilaciji uvek die beste?), legnem, i počnem pomalo da se kao smejuljim...
A hollowood se smeje li smeje....
Nemoj da se čudiš kad ti prvi put uđem u kuću i zaplačem. Rekla sam ti već, roze ruže na tapetama su moj mrtav deda koga sam volela. A vrabačka graja znači da mi je lepo, čak i kad nije. Znaš da pamtim svaki detalj, miris, zvuk. Nisam ja kriva, to mi ostalo od babe.
I ona je umrla. Neću valjda i ja...
Šta sam ono htela da ti kažem.... A, da.
Čudi me jedna stvar, obzirom na sve ovo što sam ti ispričala – ne mogu da se setim dana kada su mi iz kuće iznosili klavir. Veruješ li da ne mogu da se setim ni da li sam uopšte bila tu... A znam da jesam, rekli mi ljudi. Tako sam ti se nešto bila uvoštila, udrvenila, ucrvljavila, i raspadnuta po podu mljeskala naočigled prašnjavih majstora, koji po mom rezonu nisu imali šta da traže po prašini. Kladim se da se njome mažu po kolenima čak i pre nego što pođu od kuće, ne bi li ih neko oslovio sa 'Majstore!'. Koji su to glupaci bili...
Verovatno. Mislim, ne sećam se.
To me strašno čudi.
Bila sam mlada, ne previše mala da ne bih znala šta se zbiva. A u stvari, bila sam odveć stara, jer me nešto, za šta ću kasnije saznati da se zove proviđenje, lupilo posred čela, ostavljajući krvav trag. Od mene nikad ništa. Bar ne konkretno.
A ko to još voli o sebi da zna...
Zato se i ne sećam dana kada su mi iznosili klavir.
Ni da je bilo sunčano, ni da je bio otvoren prozor, ni da su vikali 'Vuci tamo!', ni da su mi se prsti pomerali u ritmu poslednje odsvirane sonate dok sam stajala na prevlaci kuhinje u predsoblje.
Ničeg ti se ja ne sećam. Znam samo da su ga izneli. I da sam kao nešto plakala.
Najviše se ne sećam toga da mi je posle bilo svejedno.
Miris cijamida
OOOO, dobar dan bolje vas našla,
Kad već nemam šta drugo da kažem.
Sešću, poslužiću se,
O Bože, zar je trebalo da se izujem?
Da, fino vam je ovde.
Malo skučeno,
I loše iskorišćen prostor, vidim,
Ali beba je divna,
Malo bučna,
Preterano razmažena za moj ukus,
Zar ga stalno nosite?
Mhm, kiflice su odlične,
Sama si pravila?!
Jesu malo suve,
Ali sažvakljive,
I onako, malo ukusne.
Pa šta da vam kažem,
Moram da krenem,
Poslovi zovu,
Stotine lažnih prijatelja,
Nego, oseća li se ovde
Kakva kanalizacija,
Rekla bih?
O da draga,
Prozborih i ja,
Izlije se svaki put kada dođeš
I otvoriš usta.
Ali ništa zato, počistićemo.
Doviđenja,
I uzdravlje ti bilo.
Vendeta
Najmanje volim
Da kad navaljujem
Vatrom me teraju
I brkove smude.
Leći ću ovde,
Ti lezi do mene,
Neka izgorim,
Nek bude šta bude.
Šta god da imaš,
Primiću muški,
Nek ti se vatrene
Obrve čude.
Na repertoaru
Imam dve reči,
Jedna je koje,
Druga je kude.
Priprema, podozr, sad.
Pesmica u rimi
Znam ja to moje što je u tebi
Sve to što putuje inkognito,
Ispljuj mi lice svim što bih čula,
Sada dok gledam te pripito.
Znaš da kad cugnem pesnice stežem,
Dižem, postavljam u očnoj visini,
Ćuškam te levom, ćuškam te desnom,
I tako se zapravo nadam blizini.
Zašto mi šmugaš, kuda vrludaš,
Zašto me teraš da uzmimam štap,
Njime da isteram sve skrivene pčele,
Na tvoja usta, kroz zadnji trap.
Spusti cigaru, približi mi glavu,
Šapnuću nešto što nisam ja,
Ne širi oči, to je u slavu
Što sam te najzad probudila.
Hendikepi Nju Jir!!!!!
Svaki put pred Novu Godinu, uhvati me svrab. Ne isti kao onaj koji hvata druge. Veoma sličan, no ipak sasvim drugačiji.
Jeste, smišljam šta ću da obučem. Jeste, smišljam gde ću da budem. A ponajviše jeste da smišljam koliko ću para da uzmem. Jer, dragi moj, ja sam ti deo zabavnog programa Matore Godine još od zime dvehiljadite, kada sam u kafani “Dobošar” prvi put zablistala sa narodnjačkim repertoarom.
Pevala sam kod gazde koji je pio dvadeset i četiri časa svadba, skoro pa nikada nije spavao, a i ako bi to činio, činio je u separeu svoje kafane na obali Morave.
Njega je milicija jednom zaustavila, i naterala da duva u balon (mladi, novi, neiskusni, ne poznaju velikoga gazdu). On, šta će – dune. Balon, šta će - očita 3,5. Milicija, šta će - hvata se za lisice. Pre toga za glavu « Kako si ti čoveče živ? Kako stojiš na nogama? »
Gazda će ti: « Šta vam je bre ljudi, pa ja se budim sa 2,5! »
I tako ti ja zaradim prvi bakšiš. Od njega. Za 'Šta će mi život...'
Dvajes' marke. Prazna kafana, on drema na stolici, mi imamo nešto što se zove tonska proba. Ustade, dotetura se, izvadi pare, lupi mi ih o čelo, i ode u kuhinju da prezalogaji svečanu pihtiju.
Tu smo ti se zaljubili ja i zla para. Nikada se više rastajale nismo.
Misliš da mi to ne valja? Ne bih rekla.
Svaka je narodna, pardon – naredna godina bila bolja od prethodne. Ono što sam mislila da mi ne priliči postajalo je deo mog novog karaktera. Jebiga, ljudi su došli da se zabave, zašto i ja da se ne zabavim njima?
Tako sam postala voajer. Multitaskirala sam ne grešeći tekst naučen pet minuta pred nastup, analizirajući istovremeno društvo u separeu, da ne kažem celini.
Što te kafana nauči, to ti je za ceo život. Iz nje izađeš sa više razumevanja za svet. Ako ne veruješ da se u kafani vajaju najbolji pacifisti, nemoj dalje da čitaš.
Uglavnom, ono za šta sam mislila da će me srozati na najniži nivo, izdiglo me iznad svega što sam do tada poznavala, i otkrilo da čovek zaista u životu može da uradi bilo šta, samo ako skupi muda. Da sam ja, na primer, stvarno želela da budem Merilin Monro, veruj mi da bih bila. Ta zavaljena guzica, te šiljate sise, pa to je najmanje što imamo zajedničko. Sve u svemu, velike smo kurve.
I da vidiš, iz godine u godinu, iz kafane u kafanu, sve mi je manje narod mogao kljucati mozak. Pre moje nadogradnje ličnosti, jako me je nerviralo ono što mnogi zovu ljudskom glupošću. Šest godina kasnije, ni bazuka nabijena svetskim zlom me nije mogla oduvati. Tako ukopana živim i dan danas. I nadograđujem se.
Sada sam se proširila na još dve filijale; naime, Novu Godinu nikada pre nisam dočekala kao nečija žena. Niti kao nečija majka.
Pitaj me da li sam krenula da kupim malu jelku. Pitaj me hoću li da krkam pečenje uz TV program. Pitaj me da li se možda smeškam, i od radosti mreškam.
Hajde, pitaj me, majke mi.
Samo nemoj da me pitaš da li mi nedostaje kafana. To ću ti prećutati. Sa ponekim noktom među zubima.
Ha! I sećanjem na onu kada sam zaboravila da kupim čarape, pa čizme obula na bosu nogu, a one me nažuljale, pa sam se izula, i bosa po srči skakala celu noć, bez ijedne ogrebotine, a jedan došao pa mi špic cipelom zgazio palac, i traži da mu pevam Hanku Paldum, a smrdi kao dve životinje, a ja vrisnem na mikrofon, a obezbeđenje...
Kolizija
I tako lepo i lagano prelaziš iz jedne etape života u drugu, dok ti vreme potire sećanje na ono što si nekada bio, šta si voleo, čime si se vodio.
Učeći nove stvari, nesvesno potiskuješ stare, a one se svesno razljućene gomilaju tamo negde iza tebe, i čekaju svoju priliku.
A prilika uvek naleti.
Kao na primer neko koga nisi video sto godina.
Zdravo – Zdravo.
I odjednom, to zdravo više ne govoriš ti, već te iste razljućene stare stvari, strpane odavna u fioku sa nalepnicom 'Godina ta i ta' poprimaju tvoje obličje, nekontrolisano iskaču pred sagovornika, i po inerciji se predstavljaju kao ono što jesu. One nekada. Ne nužno ti sada.
Što te tera da se, iako jedna te ista, osetiš kao šest različitih osoba, koje se otimaju o komad tvoga smrtnog tela, jer zauzimanje što većeg prostora znači otres od prašine zaborava, i pre svega opstanak.
I šta ti takav možeš da kažeš prekoputnoj osobi, osim da bi hteo da ideš sa njom negde na piće, te da joj pokažeš kakav si ti stari laf?
Lafčina čak, jer zna se, ovoga puta - ti častiš.
Januar, januar, januar
Kad smo bili klinci, negde u periodu između trećeg i četvrtog razreda, ja sam volela da se družim sa dečacima. I oni su voleli da se druže sa mnom.
Zapravo, nije to bilo baš toliko druženje sa moje strane, koliko zbližavanje sa dušmanom.
Ja sam im činila dobro; davala najbolje sendviče na svetu (moja je majka oduvek volela da lepo pojedem), i branila ih pred učiteljicom da nisu kad sasvim sigurno jesu činili zlodela. Oni mene zauzvrat nisu 'vatali za dupe, jer sam DD, štono bi se reklo – dobra drugarica.
Zbog toga me devojčice nisu volele previše. Večito 'vatane i uplakane, gledale su me ispod oka kako negužvana hodim igralištem.
Jedva da su me nekada pustile da igram lastiš. To je bilo dobro, jer mi se jedva ponekad i igrao.
Elem, nisam baš uvek zauzimala dobru poziciju u toj igri. Obično bih bila treća bolničarka, deveta rupa, trinaesto prase. Ali čudna je ta stvar kod ljudi, kada se pred njima praviš da zaslužuješ da budeš prva bolničarka, i to naglas kažeš, oni te puste, iz nemoći, i valjda stida, ili šta-ti-ja-znam čega, samo ako to dovoljno glasno poželiš.
Elem, ostavljeni na miru jednog divnog velikog odmora od strane dečaka koji su se zalaufavali trčeći za loptom, počnemo ti mi jednu saasvim neprijateljsku partiju lastiša, u kojoj sam ja bila glavna bolničarka.
Igramo v