„Kako ti nije žao, zašto si takva, vidiš li koliko se trudim?“
Uh, jebote, ko je ovde lud, a ko zbunjen?!
Da li ti to treba? Sažaljenje? Eh, dragi moj, ne ide to tako. Mogu ti dati sažaljenje, ali zašto ti ono treba? Glupost. Nezrelo, tupavo, kretenski, bedno...
Ponašaš se godinama kao nadrkani kreten, kao skot bez osećanja, pa kad vidiš da nemam više strpljenja i živaca, ti rešiš da se menjaš. Počinješ da se trudiš. Vidim ja da se trudiš. I očekuješ ordenje nakon 2 meseca truda. A da li si to ti? Koliko to može da traje? Volela bih da mogu da odglumim ludilo, zaljubljenost, da ponovo budem gluva i slepa i jadna, pa da vidim koliko bi trajalo to tvoje menjanje...da vidim koliko ti treba da ponovo budeš onaj stari...
Da li da mislim da si sebičan, da si se uplašio, da ne znaš gde bi i šta bi ako dođe do kraja...ili nije tako...ne znam! I ne mogu znati.
Nije me briga što se trudiš! Nisam zlopamtilo, ne teram inat, ali prosto je došlo mojih 5 minuta. Sve se izokrenulo.
Zar može biti inat i gluma to što ništa ne osećam? Vidiš li moje lice dok me dodiruješ...vidiš li moje zatvorene oči, ruke koje miruju...čuješ li moje ravnomerno disanje...osećaš li ravnodušnost moga tela, hladnoću moje kože...?
To nije gluma. Jednostavno, ničeg više nema. Naprosto se desilo i ne traži krivca – krivi smo oboje. Upravo zbog toga ne sažaljevaj sebe. I ne traži sažaljenje od mene. | 
