Davno smo se razbili o surovi zid stvarnosti. Davno beše..sećam se ja, kad u tvom zagrljaju ja goreh sva...

Uh, baš mi i nije do pevanja, melodija je varka.

Razbili smo se u milion delića, JA i ON, moje drugo ja; u delove, deliće, u prah. S’godinama se skrunilo i ono što se možda nekad i moglo sastaviti...lomi se kristal, svetlucaju staklene iskre pod našim nogama... Ne, nije mi do pevanja.

Meni se vrišti. Izaći ću u pusta polja moje ravnice, pustiću krik – da ga svi čuju, a da ga ne čuje niko...prosuću ga, ledenog daha, do horizonta i nazad...pustiću glas iz grla!!!

Biće mi lakše, bar na tren, nadam se.

Bar na tren prekinuću traganje za najlepšim očima, za anđeoskim osmehom, za najboljim prijateljem, za najdražom dušom...jer mnogo boli...u prolazu me dotakne miris noći i kaže: probudi se, pokreni se...ti si sav moj bol...