I have got you under my skin
I've got you deep in the heart of me
So deep in my heart
You're nearly a part of me
I've got you under my skin
I have tried so not to give in
I have said to myself this affair
Never gonna go so well
But why should I try to resist
When baby I know so well
That I've got you under my skin
I would sacrifice anything
Come what might
For the sake of holding you near
In spite of a warning voice
That comes in the night
It repeats and it shouts in my ear
Don't you know blue-eyes
You never can win
Use your mentality
Wake up to reality
But each time I do
Just the thought of you
Makes me stop before I begin
'cause I've got you under my skin
Don't you know you old fool
You never can win
Use your mentality
Wake up to reality
But each time that I do
Just the thought of you
Makes me stop before I begin
'cause I've got you under my skin
Jutro. Idem na posao. Prolazim parkom. Tepam svom tom divnom ozelenelom i rascvetalom drveću. Milujem pogledom grozdove cvetova. Šapatom im kažem: “Divni ste! Znate li kako ste divni?” Oni ćute. Ptice cvrkutom govore sve u ime vesele šarene družine. A meni suze teku niz obraze.
Shit! Sve se probudilo, život svuda oko mene, a ja cmizdrim. I pričam sa drvećem.
U busu, sklupčana, gledam kroz prozor. Počinje jedna od onih kenjkavih pesama Vlade Georgijeva. A meni, naravno, suze klize. Polako, preko obraza, ka ušima. Okrećem glavu, brišem ih i onako šmrktava pričam sama sa sobom.
Polako, ali sigurno shvatam da postajem jedna praaava plačip***a.
Nadam se da će večeras, kada napravim taj krug plača od 24 sata, biti malo lakše. Da ću povratiti optimizam i osmeh. Plašim se da mi ne nestanu iz uglova očiju ove bore smejalice. I da se ne pojave neke nove, sa tragovima bola.
Ponovo na usne stavljam stik sa ukusom mente. Hladi mi usne, da ne gore više... Osećam da bride, osećam da trnu...volim taj osećaj. Ponekad čini da prestanem misliti na te tvoje medne usne. Ponekad, opet, čini da baš njih zamišljam, da ih ljubim dugo, dugo...
Jer ti se ljubiš na tako dobar način...
Dođi, vrati me u stvarnost, vrati NAS u stvarnost. Učini da bude java, skini poljupcima ukus mente sa mojih usana. Prekini ovu agoniju, ovo životarenje bez smisla i udahni mi život. Donesi u moje nozdrve miris divljih ljubičica. Samo ti to možeš. Samo ti si donosio dah proleća i u najhladnija jutra. I zauvek si ostao u mojoj duši ona nežna mala ljubičica što donosi osmeh i sreću, što pretvara život u večno proleće...
Ne znam, ne vidim kada je i gde prvi put zapelo. Nisam bila svesna toga, a zapelo je jako. Vukla sam i vukla, mučila se i danas konačno više nemam snage… Ne, neću da priznam da nemam snage! Imam ja snage, mnogo još mogu, ali čuvam je za neke druge ljude, za neke druge životne lekcije.
Duga je priča o mom ustajanju na levu nogu. Verovatno ću vam je jednom ispričati.Reče neko da sam ustala na levu nogu još onog dana kada sam upoznala njega. Sasvim moguće.
Kaže mi moja sestra sinoć da pišem sve detalje, da vodim dnevnik, jer jednom će od svega možda postati dobra knjiga. Nasmejah se. Setih se brata koji kada govori o mom životu poslednjih godina, govori o „španskoj seriji uživo“. Scenariju nikad kraja. Stalno novi zapleti. Raspleta nigde.
A ja samo želim da ovaj pakao što pre prođe.
Naiđu žute minute, naiđu crne misli, ali brzo ih oteram. Ne mogu dozvoliti sebi taj luksuz da razmišljam negativno. Dovoljno je mraka, konačno palim svetla.
Nijedan delić pesme neću da citiram. Potpisujem je celu :
Momenat u kome zapravo nisam svesna ničega osim nas dvoje.
"Ukrašću te jednog dana..." - onda kada oboje budemo svesni tog trena u večnosti, tog traga u beskraju...
Ostajem bez daha, gušim se od čežnje koja cepa dušu na sitne deliće, od želje da si pored mene, da te ljubim, da te milujem, da te volim pogledom, da ti pričam dodirom, da mi staviš osmeh na lice - onako kako samo ti znaš...
Proživljavam, doživljavam, ponovo i ponovo...svaki pogled, svaki dodir, svaki poljubac...sve ponovo osećam...ne mogu da mislim ni o čemu drugom...vidim ti oči, cakle se u polumraku...osećam te, svaki delić tvoga tela osećam...dodirujem...
Onog trenutka danas, kad sam izašla iz stana i zakoračila na ulicu, na svetlost dana...istog tog trena želela sam da vrisnem, da stanem, okrenem se i vratim se tebi...ovaj put zauvek...
Da ti obrišem suze koje ostavih na pragu, da te zagrlim, da nikada više ne odem…da ti konačno dozvolim da mi kažeš stihove koje želiš…da me pitaš je li moralo tako dugo bez mene…jer ja sam ta, samo za tebe rođena…
„Kako ti nije žao, zašto si takva, vidiš li koliko se trudim?“
Uh, jebote, ko je ovde lud, a ko zbunjen?!
Da li ti to treba? Sažaljenje? Eh, dragi moj, ne ide to tako. Mogu ti dati sažaljenje, ali zašto ti ono treba? Glupost. Nezrelo, tupavo, kretenski, bedno...
Ponašaš se godinama kao nadrkani kreten, kao skot bez osećanja, pa kad vidiš da nemam više strpljenja i živaca, ti rešiš da se menjaš. Počinješ da se trudiš. Vidim ja da se trudiš. I očekuješ ordenje nakon 2 meseca truda. A da li si to ti? Koliko to može da traje? Volela bih da mogu da odglumim ludilo, zaljubljenost, da ponovo budem gluva i slepa i jadna, pa da vidim koliko bi trajalo to tvoje menjanje...da vidim koliko ti treba da ponovo budeš onaj stari...
Da li da mislim da si sebičan, da si se uplašio, da ne znaš gde bi i šta bi ako dođe do kraja...ili nije tako...ne znam! I ne mogu znati.
Nije me briga što se trudiš! Nisam zlopamtilo, ne teram inat, ali prosto je došlo mojih 5 minuta. Sve se izokrenulo.
Zar može biti inat i gluma to što ništa ne osećam? Vidiš li moje lice dok me dodiruješ...vidiš li moje zatvorene oči, ruke koje miruju...čuješ li moje ravnomerno disanje...osećaš li ravnodušnost moga tela, hladnoću moje kože...?
To nije gluma. Jednostavno, ničeg više nema. Naprosto se desilo i ne traži krivca – krivi smo oboje. Upravo zbog toga ne sažaljevaj sebe. I ne traži sažaljenje od mene.
Reči… Tražim one najnežnije, najljubavnije, najjače, naj, naj… Tražim svoje, naše...prebiram po sećanju, prebiram po sebi, po tebi...
Ma ne - sve su reči naše, i izgovorene i neizgovorene, i one koje u stih stavlja neko drugi, a ne mi...
Svaka nosi u sebi ljubav, svaka nosi u sebi nas...
Ali mom uvu i srcu ništa nije lepše, ništa nema jače od onih par jednostavnih reči - da si ti duša moje duše...
I kako tu, baš na tom mestu, reč duša zvuči...samo tada, duuušššššššša - tako meko, tako toplo, tako nežno, šuškavo, ušuškano u nas, u zagrljaj, u dodir, u poljubac, u večnost...
ni kuda vode ove noći moje.
Ne znam.
Ni otkud magla ružna
na sve što se čekalo,
ni otkud nemar jadni
na sve što se radilo,
ni zaborav otkuda, žalosni, na sve što se ljubilo.
Magla.
Ko će da mi kaže noćas, šta meni znače
lica i stvari i spomeni minulih dana?
I kuda idu ovi dani moji?
I zašto bije tamno srce moje?
Ето, нека прва реченица буде оптимистичка. А тужна сам. Јако. Много.
Теленор опет пукао. Нема мреже ни за лек. 1 сат после поноћи. Надам се да се ниси сломио кад си ишао у цркву. И надам се да знаш да мислим на тебе. И надам се да си упалио и свећу за мене.
Завршила данас читање књиге Сплеткарење са сопственом душом. Отплакала партију. Било их још неколико на помолу, али суздржала сам се. Одцвилела у себи.
"-Да ли си некад помислио...да ли си се икад запитао како би било да смо нас двоје остали заједно?
-Нисам, јер знам. Шта год да нас је снашло, најгоре или најлепше, за мене би то била срећа... Само то. Све остало је "shit", Марина... Често се сећам једног стиха који си ми давно рекла; не знам ко га је написао, неки Рус, чини ми се; нешто, као, љубазно се понашам према свом животу, али међу нама је одавно пукао јаз. То је то. Јаз. Тако ја живим. Укључујем се колико је нужно. Успешни капиталиста одради свој посао. И сви мисле да ми је феноменално. А ја непрестано дозивам тебе. Не именом. Дозивам те са две речи које никоме нисам рекао... Помози ми.
Покошена кајањем, пожелела сам да паднем на колена и да гласно наричем за њим живим, а за мене изгубљеним. За нама, заувек жељним.
-Шта да радимо нас двоје? Помози ми, Марина."
Ето, одломак из књиге. Натопљен мојим сузама. Наричем и кукам над нама живима цео дан. Над нама жељнима. Вриштала бих.
Боли.
Волим те. Одувек. Заувек. Наувек.
Волим те, душо моје душе...
Davno smo se razbili o surovi zid stvarnosti. Davno beše..sećam se ja, kad u tvom zagrljaju ja goreh sva...
Uh, baš mi i nije do pevanja, melodija je varka.
Razbili smo se u milion delića, JA i ON, moje drugo ja; u delove, deliće, u prah. S’godinama se skrunilo i ono što se možda nekad i moglo sastaviti...lomi se kristal, svetlucaju staklene iskre pod našim nogama... Ne, nije mi do pevanja.
Meni se vrišti. Izaći ću u pusta polja moje ravnice, pustiću krik – da ga svi čuju, a da ga ne čuje niko...prosuću ga, ledenog daha, do horizonta i nazad...pustiću glas iz grla!!!
Biće mi lakše, bar na tren, nadam se.
Bar na tren prekinuću traganje za najlepšim očima, za anđeoskim osmehom, za najboljim prijateljem, za najdražom dušom...jer mnogo boli...u prolazu me dotakne miris noći i kaže: probudi se, pokreni se...ti si sav moj bol...
Kuda li me vode ove noći moje? Puste su. Bolne su. Dani nekako i prođu – pogledam decu, pa mi stave osmeh na lice, pa me zaokupe i ja odlutam, pobegnem od same sebe. Dani prođu u poslu, u susretima sa milion drugih ljudi i slušanju njihovih priča, u rešavanju banalnih problema. Ali onda dođe noć. Kada se sve smiri, kada svi spavaju, kada ostanem sama i pogledam se u ogledalu, vidim tugu. Ma, ne moram se ni pogledati u ogledalu, tuga je tu..dolazi nenajavljena, bez kucanja. A ja, mazohista, sedim do gluvog doba noći, puštam je da me obuzme, pričam sa njom, i plačem, i ludački se smejem. Lutam sa njom, od najmračnijeg dna do najsvetlijih visina moje duše, i očajnički tražim odgovore na pitanja koja me muče. A muči me toliko toga, bezbroj stvari o kojima ne mogu naglas da pričam, bezbroj stvari od kojih danju bežim. Racio ili srce? Razum ili osećajnost? Pribranost ili ludilo?
A ON uporno pita: „Šta je sa tobom? Šta ti je?“ A ja ponavljam: „Ništa. Ništa mi nije.“
Jeste mi NEŠTO. Zna ON šta je. Uspela sam, jedan jedini put, da prevalim preko jezika, da pustim glas koji me gušio: „Ne osećam ništa prema tebi. Prema drugom osećam NEŠTO.“
To je to NEŠTO. Ali ON je preko te, teško izgovorene istine, tako olako prešao. Ignoriše je. I pušta me da se kidam, da plačem, da tugujem iz noći u noć..slaba da vrisnem još jednom..da pokažem prstom na istinu. Pa sada, dok ono NEŠTO lebdi između nas, trpim bol do ludila...
Ne znam šta učini Lazarica sa postom one man and one woman, ali baš me je pogodila u žicu. Nadam se da ga malkice ispravlja i vraća. U komentaru sam citirala Eriku Jong. Neverovatno je koliko se muškarci uplaše žena koje znaju mnogo. Kad pređemo tridesetu i estrogen počne da opada, vraćamo se sebi i dobijamo autonomiju. I zbog toga postajemo veštice koje oni kamenuju, koje oni vređaju. Samo zato što znamo previše, zato što je prošlo slepilo na njihova sranja i više nas ne mogu impresionirati. Više ne mirišemo govna, a nazivamo ih ružama!
Istrpela sam uvrede, pustila da mi kroz glavu prođu njegove reči o tome kako ja ne umem da volim, kako glumim, kako sve ljude obmanjujem i njega predstavljam kao lošeg, a loša sam ja...kako sam prevarant..i kako sam kučka...
A sve je počelo pre 10-ak meseci kada sam rešila da ne idem više linijom manjeg otpora, kada sam počela naglas da govorim ono što mislim, kada sam prestala da ćutim..kada sam počela da se borim za sebe i svoje stavove, a ne tek tako da popuštam...prosto, pokazala sam zube!
I sad on spava..leći ću i ja..tu do njega..ali to je sada za mene samo 80 kg mesa...
Tužno je..nakon 10 godina..shvatila sam da mi nije prijatelj..nije mi ljubavnik..ne osećam ništa...
Otac je moje dece...tu se zaustavljam..i pitam se na koju ću stranu...
Pa se opet setim one pametne žene koju sam citirala...kada prestanete da se plašite da ćete završiti same, sve postaje prosto. Život je bogat, i ima ga puno.
Pokušavam da izađem iz lavirinta po kom lutam već godinu dana. Uzalud. Moja neodlučnost uvek me pobedi. Lepo kaže moja Ljubičica: "Teorija ti je odlična, ali praksa ti je ravna nuli!" Znam to. Takva sam, oduvek i zauvek. Jesam sebi nekada govorila Seize the day! , ali šta sam preduzela? Malo toga. Ništa.
I setih se razgovora sa g-đom psihologom od pre decenije. Nakon kratkog razgovora, dođoh kući i uzeh papir i olovku. Napravih dve kolone- za ono što želim/volim i za ono što ne želim/ne volim. Pisala, pisala, ma čitav roman je to bio o ZA I PROTIV! Na kraju, ustanovim da mi ni to nije pomoglo da shvatim šta dalje, nigde nije bilo nečega što bi prevagnulo i prekinulo moju agoniju. Precrtala sam sve. I napisala par stihova. Moj odgovor g-đi psihologu i njenim glupim kolonama:
Kada vam se učini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24 sata na dan nije dovoljno, setite se tegle krastavaca i...kafe!
Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je upitao studente da li je tegla puna. Složili su se da jeste.
Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente da li je tegla puna. Opet su odgovorili da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kada ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom da li je tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šoljice pune kafe i sipao ih u teglu. Kafa je natopila pesak. „Sada hoću da shvatite da ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su najvažnije stvari u vašem životu: vaša porodica, vaša deca, vaše zdravlje, vaša vera i stvari kojima se strašno predajete. To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen, i kada bi sve drugo nestalo. Kamenčići su one stvari koje su manje važne: vaš posao, vaša kuća i vaš auto. Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu peskom, nema mesta za kamenčiće i teniske loptice. Isto važi i u životu. Ako potrošite svoje vreme i energiju na male stvari, nikad nećete imati mesta za one važne stvari. Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću. Igrajte se sa decom. Nađite vremena za odlazak lekaru. Izvedite partnera na večeru. Ponašajte se ponovo kao da vam je 18 godina. Uvek će biti vremena da se očisti kuća i urade popravke. Prvo se pobrinite za teniske loptice – stvari koje su vam zaista važne. Utvrdite svoje prioritete. Sve ostalo je pesak.“
Jedna od studentkinja je podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao: „Drago mi je da ste pitali. Nju sipam da bih vam pokazao da, bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.“
Ruke mi često preko dana staju nad poslom i veliki deo noći bdijem samo da mogu duže misliti o Tebi. Lepotu celog sveta kriju u sebi moje misli. Neostvariv san je postao sadržaj mog života. I tako život prolazi, ali u času smrti ja mogu pokazati na svoju čežnju kao na jedino veliko, istinito i lepo u svom životu.
Napisao Ivo Andrić. Ja ne umem lepše i tačnije da opišem ono što osećam. A tako se borim, kao ludi Španac sa vetrenjačama, sama sa sobom...i pokušavam da radim nešto, da mislim na nešto drugo – ne vredi! Čudan osećaj..čitav život Ga volim..a bio je dovoljan jedan mali raskorak da On postane neostvariv san..i sad mi ostala čežnja..ostaće do kraja...
