Očekivala sam dobar, lep, interesantan film. Doživela sam emotivni šok. Toliko teška priča da je humor u prvom delu filma spašavao od suza. Humora, pak, u drugoj polovini filma nestane. I ostanu magija, bol, vrtlog, ostane uzdah zaustavljen na pola pluća. Ostane tišina.
Vizuelno - fantastično. Gluma - čak je i meni mrska Katarina Radivojević blistala. O starijoj ekipi neću ni da govorim. Efekti - svaka čast. Scenario - zar je baš moralo da se zatvori onako? Baš ni koraka dalje?
Ćutala sam izlazeći iz bioskopa. Posle petnaest minuta vraćanja nekih scena u glavi, počela sam da plačem.
Moj racionalni muškarac bio je deprimiran. Pokušao je to da sakrije komentarom da film nema poentu, i "gde je", uostalom, "nestao taj humor: "Ko to tamo peva" smo tako svarili, inače bi nam zapelo u grlu...."
Iako je neke likove doterao do karikature, iako sam se naježila od okrutnosti ispoljene prema drugim likovima, režiser sa cilindrom je, usuđujem se da kažem, prvo pravo čudo srpske kinematografije.
Čarlston za nas. Dok Evropa posmatra...