Dve Marije

Otišla sam iz Srbije 23eg januara zime gospodnje 2003e...

U svojoj 33oj godini, posle dvanaest godina provedenih na ulicama, na demonstracijama, u mirnim protestnim studentskim šetnjama na minus petnaest, u petočlanoj porodici koja je krpila kraj sa krajem sa pet maraka ujutru koje uveče nisu značile ništa, dvanaest godina provedenih pod bombama bez silaska u skloništa, gledajući granate kako mi preleću preko glave i eksplodiraju na par stotina metara udaljenosti, pomažuci u štampi raznoraznih studentskih letaka koje smo delili na filozofskom, lupanja u šerpe lonce i poklopce, prijavljivanja za turističke vize nemačke i odbijanja za iste sa crvenim pečatima u pasošu, u srbiji kao u zatvoru i to lošem, slušajuci laži i laži i laži na jebenom erteesu o tome kako nam je dobro i još svakim danom sve bolje, radeći za bedne pare šta god da sam mogla da dohvatim da bih mogla da preživim, ne retko živeći na jednoj jabuci dnevno, eventualno šolji mleka i parčetu skrutnutog hleba od prekjuče, gledajući kako nas pljačkaju, svakodnevno, kako nas jebu u zdrav mozak, oni koji mozga nikad nisu ni imali, bila zaljubljena u Đinđica koji mi je bio jedina svetla tačka u moru mraka, zaljubljena ne kao sentimentalna šiparica već u njegove reči, u njegovu energičnost i beskompromisnost, u neodustajanje od ideje da Srbiji donese konačno malo svesti i samosvesti, da je razdvoji od aveti prošlosti i pokaže drugačiji put koji je moguć, bila na svakom skupu koji je organizovao, prvo ds pošteno kasnije dos, zviždala u pištaljke, borila se dajući sate i sate svog života verujući da će doći dan kada ce Srbiji da krene na bolje, kada se ratosiljamo onih krvopija koji su nas totalno uništili i degradirali, gazili naše dostojanstvo i čovecnost, smejali nam se u facu bez blama, retardirane mire i sinčići sa gajbicama, ćerke sa diskotekama, dafine jezde i pizde materine, bežala od policije, gutala suzavac, vraćala se pred kordone i palice, gledala okrvavljena tela koja su pronosili pored mene, bežala od metaka niz bulevar dok mi je srce htelo da iskoči iz grudi, radovala se danu u kojem je gad konačno priznao poraz.... u kojem je naš život konačno mogao da počne, iako mi je tada već bila trideseta, i iako sam do tad već trebala da stvorim mnogo štošta za sebe svoju buduću porodicu, svoj Život...

I onda je došao taj jebeni šesti oktobar, i faca onog prevejanog smrada od kostuna (ni ime mi se njegovo ne piše celo) i njegove nebulozne izjave kako mi nećemo hapsiti i mi se nećemo svetiti i mi ćemo čekati da sve ide legalnim putem, jebote, što je značilo da će lopovi i dalje biti na slobodi, da će imati vremena da se preorganizuju, popale dokaze kojima bi mogli biti osuđeni na višestruke doživotne robije, ne, nisam mogla da verujem šta slušam, ni tada, ni u danima koji su sledili, bilo mi je mučno svako njegovo prepucavanje sa Zoranom koji je hteo da nas vrati među svet, odmah se videlo da mora da postoji dil sa espeesovskom i radikalskom mafijom, mnogi tek sad otvoreno govore o tome i .......

pukao mi je film...

bilo je, draga moja voljena srbijo, oprosti, ali ja nemam više vremena za tebe...

ostaj mi zdrava i lepa i neokaljana kao što nisi, ti samo budi dovoljno daleko, odlazim....

nije bitno gde, ostavi ulicu ulici sedi i zagrej stolicu i konačno položi još taj jedan ispit koji ti je ostao i diplomski, oba sam spičila za šest meseci, od cca juna do decembra dvehiljadedruge, i prva vrata koja su se otvorila, rekla sebi idi na sve ili nista, moglo je da bude ništa, neka sreća je ipak uplela tad svoje prste pa je ispalo ... dobro...

***

nisam više mogla da pristanem da budem žrtva, da gledam da li pasta za zube košta 62 ili 65 dinara, da slušam one bolide i njihova prepucavanja u skupštini, istrajne jedino u tome da zemlju sjebu do koske pošto nizašta drugo nisu sposobni. gospodo, doviđenja. za vo vjeki vjekov.

***

odlazak, boli. ko misli da je lako otići i ostaviti mnoge ljude koje voliš, mnoga sećanja utkana u neke ulice, u neke sumrake, u neka jutra, mnoga draga lica, otići u totalno nepoznato, sam, bez ikakve garancije da ćeš uspeti u bilo čemu, zajebo se... jer se ne odlazi od radosti, već od muke.

***

jedno od prvih sećanja na apatridstvo, buđenje davno zaboravljenog osećaja da te neko tretira kao Čoveka. kao dostojanstveno ljudsko biće. kao nekoga ko ima kvalitete koji vrede - koje je neko sposoban da vidi i da te zbog njih prijateljski ceni. pitah se jebote šta je bre ovo.. u zemlji u kojoj sam rođena svako gleda kako da te sjebe, kako da ti podmetne nogu, kako da te izmuze i zavrne, da komšiji crkne krava to je opštepoznata deklaracija, najsuštinskiji srpski izum u kojem jedino srbi vide valjda vrhunac svoje duhovitosti.

odavno više nije smešno.

taj 12i mart necu da zaboravim nikad. samo dva ipo meseca od kako sam otišla, ostavila srbiju iza sebe...

sećam se mesta na kom sam stajala, u prizemlju kuce ispred kamina u trpezariji, zvona mobilnog telefona, njegovog glasa.. sad su mi javili.. da su pucali u đinđica.. nadam se da ce preživeti, bore se za njegov život u bolnici... glas nade bez oslonca...

da li sam te izdala kada sam otišla, da li bi ostao živ da sam ostala.. osećam grižu savesti što si ostao sam, sam među zverima.

svake godine taj dvanaesti mart jedva preživim. otišla sam ti na grob i položila crvene ruže na hladan kamen, a tako mi je žao da ti nikada nisam stegla ruku. rekao si, ako sad srbija stane,

a stala je tada, i od tad se sunovraćuje, i njih par koji su ti po ideji bliski, nije tajna, kako bi ti rekao, da u srbiji nikad nisu bili u većini.

može li se sa svojom zemljom ponovo rastati, može li se toliko distancirati da te više ne dodiruje ono što se tamo dešava, da te ne boli kada gledaš kako propada, kako ne uspeva da se prometne u nešto drugo, nešto bolje, nešto svetlije, nešto srećnije... da ti ne bude žao tvojih koji su tamo ostali, i njima sličnih kojih još uvek ima, da te ne dotiče ta borba sila mraka i sila svetla u toj zemlji krajnje neizvesna, da prestaneš da se nadaš, da veruješ, da reaguješ bilo kako i pronađes u sebi vedrinu, davno zaboravljenu negde u pepelu prošlih titrajućih senki.

ne znam. tvoje ubistvo ne mogu da im oprostim.

onom koji je juče bulaznio na onoj pozornici misleći da je ugrabio svoj trenutak slave, govoreci apsolutno isto kao i onaj koji je srbiju već zavio u crno...

ja više nemam svoju zemlju............. gde si, srbijo....  gde?????????????

edit: song 4 2day...

The stars and the moon
Aren't where they're supposed to be
For the strange electric light
It falls so close to me
Love I come to the ride
I'm not sea sick, rolling wave
And you know that I am
Just trying to get out

Oh the glorious sound
Oh the one way street
But you can't get ...
Can't get it down without crying

When I'm dressed in white
Send roses to me
I drink so much sour whiskey
I can hardly see
And everywhere I've been
There's a world that howls my name
From the one tiny sting
To that vacant fame

Oh the deafening roar
Remember that's called a one way street
And you can't get ...
Can't get it down without crying

Mysteries aside
You can't get out
In a psychotropic light
You can't get out
Love I come to the ride
I'm not sea sick, rolling wave
As a way that I fall
Trying to get out

Oh the glorious sound
Of the one way street
And you can't get ...
Can't get it down without crying

Oh the deafening roar
It's called a one way street