Dve Marije

vozim kući sa posla, mračne poluosvetljene ulice, vetar koji šušti u golim krošnjama, srebrna mesečina na horizontu istačkanom belim vrhovima talasa, na tihom radiju odjek nekih udaljenih melodija i glasova... gužva u saobraćaju, reka crvenih svetala ispred mene... prvi most, park, podvožnjak.. i onda taj dug zakrivljen neravan put uz obalu, i palme.. migavac, skretanje levo, u moju ulicu sa starim drvoredom, pitanje, koliko je godina pre nas on tu živeo, i koliko će godina posle nas on i dalje pružati svoje grane u težnji da dotakne nebo.. nebo koje će i dalje biti najčešće sivo, osim u retka ružičasta jutra, u kojima bledilo dana lagano osvaja prostor... i onda osećaj, iz nekih dubina izronio, večeras ću opet pisati.. o čemu, zapita druga marija.. neznam,  o bilo čemu, samo ću sesti, i slova će sama isteći bez da ih zadržavam, krojim, da im nadevam značenja, boje, oblike drugačije od onih koje oni sami već imaju, tamo, negde.. gde prestaju sve reči...

i eto, taj osećaj mi nije dao ni da završim kuvanje nes kafe, vrela voda me čeka u kuhinji, da je prelijem preko hrskavih zrnaca moje omiljene half-decaf nestle kafe, i dodam par kapi mleka.. neka čeka..

iako ne znam šta to večeras imam da vam kažem, nekako slutim da je povezano sa prethodnom noći.. i jednim razgovorom u sitne sate, sa jednom mladom dušom, iz naših krajeva.. koju sam napustila pre nekih godinu dana, i koja me ponovo našla, na nekom sasvim drugom mestu.. tražio sam te, kaže mi.. zašto, pitam ja.. iako slutim odgovor.. i premda, možda, ni ne želim da ga znam... pomoć s njegove strane, s tobom mi je lepo.. volim boju i miris tvojih reči.. zna da sam starija od njega, i to dosta, stalno mu to ponavljam, meni ne smeta kaže.. da sam tamo, potrudio bih se oko tebe.. poslala sam mu i par sličica, sasvim običnih, kad hoću nekog da otkačim ja mu pošaljem par tako nekih potpuno bezveznih sličica, ne znam zašto to ne pali.. ja sam vrlo svesna koliko imam godina, i njihovi komplimenti da izgledam kao tinejdžerka, ili bar deset godina mlađe mi se nekako samo provuku kroz uši, ali ne znam da li mi prijaju.. jer znam, da kad sebe pogledam u ogledalu, vidim sitne ali postojane borice oko očiju, i da sam našla i drugu srebrnkastu u kosi, među šiškama..

***

on: ej

tu si?

ona: tu sam

ali oflajn kao..

on: hehehhe

šta ima?

kako si mi?

ona: ma ništa, već legla da spavam, kuckam na lap topu..

šta radiš ti

on: ništa

evo svratio malo da vidim šta ima

znači opet spavanje?

:)

ona: ma sinoć nisam dugo mogla da zaspim.. ko za baksuz : )

tek posle ponoci sam uspela .. jbg

a opet... dosadno zar ne..

to nekako bog ili već ko nije dobro smislio

zamisli ako covek spava 8 sati recimo od 24

to znači da je od 60 godina npr

prespavao 20...

užas..

on: hehhehe

nije to niko smislio

8 sati ti je neka normala

ja recimo spavam po 6 sati i sasvim mi je dovoljno

ona: ok, znači ti ćeš od 60 da prespavaš 15..

hm..

on: tako nekako

više provedem u zezanju

ona: pa strašno : )

on: :)

znaš da sam danas mislio na tebe

nadam se da se neljutiš

:)

ona: jel? što

on: pa eto

zamišljao sam taj naš susret

ona: i?

on: ništa

tako mislio mislio i pao sa drveta

hehhehehe

ona: ma gubio si vreme ; )

on: misliš?

ona: pa ono.. ništa nema od zamišljanja lol

on: znam da nema

ali je ipak lepo

nadam se da će se i ostvariti

ona: ko zna..

on: da

čudni su putevi gospodnji

ona:  ja sam malkice umorna od planova..

koji se ne ostvaruju....

on: i ja ne planiram ništa

zato biće kako je suđeno

ona: da

(pauza..)

on: jesi li puno umorna?

ona: pa sad baš osećam da jesam.. što?

danas sam imala mnogo naporan dan na poslu..

on: pitam ako te zadržavam

da se odmaraš

ona: pa ne zadržavaš me, ali bih da spavam, valjda ću večeras imati više sreće : )

a i malo mi nezgodno da kuckam u ovom polozaju

iskreno recceno lol

on: oki

možes slobodno reći

mislim da smo toliko slobodni da takve stvari kažemo

zar ne?

ona: ock : )

on: :)

 (pauza 2...)

ona: znaš, nekad mi je teško da pričam s nekim preko ovih sokoćela, znajući da je taj neko par hiljada km odavde i da je to sve 'samo slovca na ekranu' i takoto...nemoj pogrešno da me shvatiš...

mislim, nekako, hteo ne hteo, sa nekim kreneš da postaješ blizak i onda.. smeta mi ta razdaljina...

nekako nema tu jednostavnu ljudsku dimenziju komunikacije,

ono, kao dođe ti komšija nenajvaljen na kafu popodne i tako nešto

kao da posle nekog vremena još jače ocrtava samoću...

on: znam

možemo da prekinemo ako želiš

ako ti smeta

neznam šta da ti kažem

i ja sam jako usamljen

i mnogo mi je lepše da pričam ovde sa ljudima

ona: : )... znam i to.. i meni je..

neka ostane za sad na tome ok? : )

THIS MESSAGE WAS NOT DELIVERED. USER OFFLINE

 e jbg.. baš mi žao što si se sad isključio...

on: nisam

izvini

nešto me izbacilo

ona: a lepo rekoh, nemoj da me shvatiš pogrešno..]e pa bio si oflajn#

on: da

izbacilo me

ona: aha, joj sva se izštrecah : d

on: nisam te pogrešno razumeo

ali ne bih da ti naudim ni na koji način

razumeš?

ja ti želim sve naj naj

ona: znam : )

i hvala

on: pa i po cenu prestanka chatovanja

ako će tebi biti bolje

:)

ona: samo ne mogu da sanjam o nečemu što će možda nekad da se desi ili neće, kapiraš?

on: da

ona: neka bude sada i ovde to što jeste i to je to

on: razumem..

ona: nema sutra

on: oki

ona: razumem - ko po nekoj naredbi : d]

ok

izvini što sam tako..

ne znam ni ja kako

on: ma sve je ok

ona: u svakom slučaju baterija mi je pri kraju

on: ok

idemo onda

pozdravljam te

ona: važi se..

on: laku noć ti želim

ćao

ona: volela bih da mi jednom pričaš malo više o sebi

laku noć

on: važi

sledeći put

pitaćeš šta te god zanima

ok?

ona: ok (angel)

on: čujemo se

ona: važi, ćaos

on :kiss4u*

 :)

***

i tako.. jedan pomalo smoran chet u jednom smornom danu.. naizgled, potpuno običan, nebitan.. na trenutke opterećen teskobom umora, neispavanosti, iscrpljivanja na poslu, besmislom samoće..

ali doneo mi je jedan uvid..

o nepostojanju prošlosti.

o nepostojanju budućnosti..

o istinitosti samo ovog trenutka koji je život, jedan i jedini, ovog trenutka u kom ovo kuckam, u kojem vetar fijuče oko zgrade, u kojem u stanu caruje tišina narušena samo zvukom tastature, o mogućoj smrti u svakom treptaju oka, u nestvarnosti šarenih planova za sutra koje ne dolazi, jer ne može doći, jer je uvek samo sada, trenuci koji jedan za drugim ispisuju večnost.. večito..

jbg, malo teško za izraziti.

mislim da bi se najkraće to moglo nazvati momentom u kom sam prestala da sanjam, odbila da živim u svetu iluzije, da se uživljavam u neke nestvarne slike, i pogledala realnosti u lice, prihvatajući je takvu kakva jeste, ne boreći se da je učinim ni boljom ni gorom, u kom sam sebi rekla, evo, ovo je tvoj Život, nema drugog, to što vidiš oko sebe i u sebi sada, to je to... tačka...