Dve Marije

Nova Godina, novi početak, novi Život :)...

Baš tako.

Doputovala u petak, mrtva umorna, mrtva bolesna, ali ispunjena iznutra kako nisam bila, pa, rekla bih, godinama..

Prvi susret sa ljudskim bićem na ovoj stenovitoj hridini, taksista koji me ladno startovao, kako sam lepa i kako zračim (čime?) moje čuđenje jer sam potpuno grogirana bez šminke neispavana promukla od pevanja prehlađena i t d i njegov odgovor kako može da zamisli kako sam kad sam dobro ako sam u ovakvom stanju tako privlačna.. missim.. (nisam mu uzela broj, ostalo je na zahvalnosti, iako znam da je očekivao neku ponudu, a pritom još i nije izgledao uopšte nimalo loše lol)..

Elem,

Da, divno sam se provela...

U Beogradu se srela sa porodicom, roditeljima, bratom kojeg mnogo volim, sestrom i njenom decom, i nisam se videla više nisakim. Nije mi se dalo. Suviše su mi nedostajali da bih izgubila vreme na neke nove tj druge ljude. Jbg, možda neki drugi put.

A onda sam otišla u Pulu.. u jedan hotel, gde sam se srela sa gomilom svojih prijatelja, neke od kojih nisam videla istim tim godinama..

I tu je magija počela..

Radost ponovnih susreta, priče bez glasa, šetnje pored mora, mir primorskog mesta u zimsko vreme, plavo nebo i plavo more sa belim vrhovima talasa na vetru, sunce i mačka u krilu pri gušterisanju u tišini pred hotelom.. kafa u baru u koji smo išli skoro svaki dan, neka predavanja koja su bila jako inspirativna, jedan kratak susret sa no2 koji nije vredan spomena osim da mi je srce konačno mirno jer sam na to stavila tačku, jer mi je od njegovih zareza već malkice postalo muka uz svu ljubav i poštovanje,

i susret sa jednim čovekom.. bivšim dečkom mi... sa kojim se nisam videla cirka, deset godina, otprilike od kad sam sa dragim budućim bivšim..

Mislim, da je to poslednje vreme u kojem se sećam da sam bila onako čisto, i potpuno srećna.. Sreli smo se neplanirano, na letovanju u Sloveniji, na Bledskom jezeru, leta gospodnjeg 95e.. od prvog trena strune naših tela i duša su se zategle i treperile, nismo se razdvajali tih nekoliko preostalih nam dana.. On je, Austrijanac, sasvim običan dečko iz Vajsenštajna preseljen u prestonicu.. i potpuno divan.. bila sam tad u fazi raskida sa dečkom iz beograda..

I onda su sledili susreti u Budimpešti, dani, i noći provedene u stanju potpune zaljubljenosti, opijenosti, blaženstva.. Onda me poveo na put u Ameriku, pa je sledilo veranje po Jeloustounima i Grend Tejtonima, noćivanja na Roki mauntajsima, razapinjanje šatora i uvlačenje u vreće za spavanje, lednička jezera na 4000m nadmorske visine i kupanja u njihovoj tamno zelenoj boji, skoro mesec dana bez dodira osim držanja za ruke i zagrljaja tu i tamo, i onda se dogodilo, to što smo oboje želeli i nije se više moglo zaustaviti.. Raskidajućem dečku sam to rekla tek po povratku.. rekla mu da odluci hoće li samnom i dalje ili ne..

Onda poseta njegovoj prelepoj zemlji, upoznavanje sa roditeljima, sestrom i bratom i njihovim porodicama, njegova prosidba, i moje pristajanje..

Imala sam još par ispita do kraja tada, i vratih se u Bgd.. da bi me raskidajući bivši potpuno pomeo svojim nepristajanjem na naš kraj, svojim neizbivanjem iz moje sobe i kad bih mu rekla da ide, svojim obećavanjem kako je sve shvatio i kako ne može da živi bez mene.. svojim ubeđivanjem da raskinem sa austrijancem.. što sam, nakon dva meseca i učinila..

Napisala sam jedno pismo u kojem raskidam veridbu, i sve što ide uz to, molila da me ne pita ništa, da ne traži objašnjenja..

Tražio ih je. Bez uspeha..

Nakon pola godine raskinula sam definitivno i sa ovim iz Bgda..

Da.

To mi je najgora odluka u životu. Da napišem to pismo. Često se pitam u kom bi pravcu moj život otišao da sam tad skrenula desno umesto levo.

On se posle nekih godinu dana oženio jednom Hrvaticom, pričao kako ga podseća na mene, pisao mi pisma sa njihovog venčanja i slao razglednice sa njihovog medenog meseca..

Onda su došli na red mejlovi, prvo česti, pa sve ređi, sa moje strane, jer, ta je priča morala imati kraj..

I onda godinama, ništa.. Osim, ponekad, misli na njega..

Nisam očekivala da ga vidim. Ali čudni su putevi Gospodnji, definitivno..

Nije ni on..

I ponovo, taj osećaj iznutra, isti kao nekad.. Rekao mi je to, pitao, kako to.. Šta da kažem.. Nije ni važno, uživala sam u svakom trenutku njegovog prilaženja stolu za kojim sedim u restoranu na ručku ili večeri, njegovih ponuda da me vozi do grada i osećaj kao kada smo se onda vozili po Americi dok su nam jeleni i srne pretrčavali put..

Znam, da u njoj nije našao mene.. Grlila sam je i volela, htela time da kažem da se ne brine jer, neću ga uzeti nazad, to je nemoguće. Samo je bilo lepo biti pored njega, topiti se ljubavlju iz njegovih plavih ali toplih očiju, slušati u kom je pravcu otišao njegov život, a sviđa mi se to jako.. nas dvoje se kapiramo sto posto.. jer smo nekako, isti.. ili bar, jako slični.. radi za Ujedinjene Nacije, putuje po egzotičnim ostrvima, trenira triatlon.. Često odsustvuje od kuće i njegova je žena često sama.. i usamljena.. Njoj nedostaje, meni bi takav stil bio super, jer bih i sama volela isto.. i divim se...

Uglavnom, srela sam još puno drugih ljudi, njih dvojica je samnom htelo nešto (tj koji su imali hrabrosti da kažu lol) što ja u ovom stanju zaista ne želim.. Prijalo mi je da spavam sama u krevetu, da ostavim sve suze i sva cimanja negde iza sebe, da raščistim sa nekim stvarima u srcu, u mozgu, u duši..

Dragi mi nije odgovarao na poruke, nisam to više ni očekivala, iako sam ih tu i tamo pisala..

U novogodišnjoj noći u banket sali sa programom koji je bio fenomenalan, i šampanjcem u ponoć u čašama sa visokim drškama kojima smo se kucnuli zajedno zaželevši svako svoju želju, neki trenuci zauvek urezani iza očnih kapaka, kao u nekom snu, pod maskama, bez vela..

Znam da ovo može zvučati nerazumljivo, ali rečima se ne može više reći..

Povratak ovde, dragi koji mi kaže da me više ne smatra članom svoje porodice.. ipak sam otišla da ga vidim, sinoć, da ga zagrlim..

Za novu godinu je bio sam, na sred jednog od mostova preko Lifija, kaže da se nije skoro osećao tako teško kao tada, kada bi trebao biti pored one koju voli.. Neće me više zvati, neće me više posećivati, koji je ovo u nizu naših raskida, ljubavi, sinoć smo večerali u kineskom restoranu, onda kod njega sedeli i pili kafu do jedan iza ponoći, za dva dana bi trebala biti naša slava koju će obeležiti sam, ionako je ikonu odneo odavno, kao i sve ostalo.. Ipak ću da ga posetim..

On, kao dete razvedenih roditelja i duša koja se mnogo u detinjstvu napatila, ne može da se oseća pripadnikom ni jedne zajednice ljudi, to vidim sad, shvatam tj., pa bila to moja porodica (kojoj pripadam) ili moji prijatelji, ili bilo šta što ja radim u životu i uživam u tome, mislim da je to njegov problem, koji ne može da prevaziđe ukoliko ne dobije nečiju pažnju stopostotnu, ali je onda zloupotrebi i nekako, jer ne ume da je uzvrati..

Svejedno, ja te neću ostaviti. Možda, ćeš jednog dana shvatiti, da si sam, jer je to tvoja odluka. Možda ćeš pokušati da prevaziđeš strah ponovnog vezivanja jer to uključuje mogućnost da te neko ostavi ili zaboravi, ali to je rizik koji mora preuzeti svako koji želi da voli..

Vratio si mi pertlu koju smo zajedno prošili jedne od prvih večeri kada smo pošli, pijući i smejući se sopstvenim besmislenostima, kada je izgledalo da je svet naš i da nam se može da budemo blesavi. Ja ću je čuvati. I neću je razvezati.

Rekao si mi, da dok je god burma na tvojoj ruci, znači da jos bar nekim malim delom srca veruješ u nas.

Nisi je skinuo.

Volim te i dalje, kao što volim i život, i druge ljude, i sopstvenu slobodu da budem to što jesam, i pripadam ti, kao što pripadam i sebi, i svima drugima..

Možda se sretnemo ponovo jednom, kada se naši svetovi ponovo približe..

Toliko.

Volim i (ja) vas :))

(I izvinjavam se zbog dužine posta, ali tako je ispalo ;d)

Vaša m.