Dve Marije

sreća da mojblog nije radio u nedelju uveče, inače bih objavila neki ovakav post...

Jedan od najtežih vikenda u mom životu.
Koji sam provela boreći se sa mislima o
samoubistvu.
O besmislu života.
O sopstvenom neuklapanju u današnji svet.
O nepripadanju.
O nemogućnosti da živim stvari koje volim.
O teskobi pri življenju onoga što ne volim.
Mislima o tome kako možda, ja nikog ne volim.
Kako niko ne voli mene.
Kako činjenica da bi se moj život okončao, ne bi pogodila nikog.
Da ne bih nedostajala nikom.
Osim sestričini koja me mnogo voli.
Koja je pokupila previše mojih gena.
Njenom malom bratu.
I roditeljima, mom bratu, sestri.
Samo njima.
A oni su 3000 km daleko, i hvala bogu, nemaju pojma šta se dešava u meni.
Svaki put kad se čujemo uspevam da odglumim osmeh, veselost.
Koja nema veze sa radošću.
Zbog njih ne mogu da se ubijem.
Jer bi njihovi životi ostali obeleženi zauvek.
Ali zbog sebe,
odmah.
Činjenica da se ostaje živ nakon nekih ljubavi je uvreda.
Posle nekih noći, i nekih dodira, i nekih rastanaka, čovek bi trebao da ima izbor
Da se ne probudi. Nikada više.
Ja sam ta jutra prošla.
Ovo više nema nikakvog smisla.
Moj posao, paćenje za nekog tamo, kojem je stalo samo do što većeg profita, ko se neobazire na tvoje vreme, tvoj život, tvoju utrošenu energiju. I taj isti lik koji sebe zove šefom, na sred poslovnog sastanka, dok mu pokazujem neka dokumenta kaže, "did they ever break?", na šta ja u zbunu posle par dugih sekundi kad shvatim šta gleda i o čemu razmišlja kažem "only when i cut them", on shvata šta je rekao malo crveni ali kulira jer može mu se, i pitam se šta mu je sve u glavi što je ipak zadržao za sebe
Moj brak, ležanje pored njega koji mi priča o njoj, o tome, kako bi ostao da živi sa njom, jer mu je dosta selidbe, jer mu znači da ima pored sebe nekog ko ga razume bez da išta objašnjava, o mom razumevanju, sa drhtajem srca skrivenim duboko duboko u dnu pretkomora.
Moja zaljubljenost, u nekog, ko je hiljadu kilometara daleko, koji vodi svoj život, sa svojim ženama, svojim detetom, svojim prijateljima, sa kojim razmenim tu i tamo poneku reč (iako toplu i ljubavnu, ali ipak samo crnu reč na belini ekrana), sa kojim se vidim dva puta godišnje i prošetam na dva, tri sata..
Moji snovi, o nekom boljem društvu, bez laži, bez prevara.. moja nesposobnost da budem do kraja iskrena i poštena, i priznam sve svoje prevare i laži.. onima kojim to treba, do kraja..
Moji razgovori sa nepoznatim muškarcima koji bi me hteli ovako ili onako, smeh, moje odbijanje koje ih pali još više, zajedničko kretanje ka ničemu, njihovi pokušaji da me osvoje, pokušaji da baš oni postanu onaj jedan zbog kojeg ću prestati da želim sve druge, i treće, njihov dah u mojim ušima, reči koje mi šapuću o tome šta bi mi radili da su tu.. da su tu.. ali nisu tu.. a i da jesu, koliko bi trajala njihova želja pre nego bi pobegli od moje slobode, od sopstvene nemoći da budu jači, kao da je to bitno uopšte… naravno mnogi od njih 'srećno oženjeni', sa ženama koje trenutno nisu tu jer piju kafu kod komšinice, ili su na poslovnom putu, ili doje bebu u drugoj sobi, ili su trudne, i, koje vole, mada bi rado imali partiju seksa sa strane, ne znajući da su nabasali na nekog koji od toga beži kao od kuge…

I don’t belong here…
Nikad i nisam..
Iznenadi me kad mi neko kaže, kako mu znači što na ovom svetu postoji osoba kao što sam ja.. Kako imam izgradjen stav o mnogim stvarima, kako znam šta hoću, kako se tome dive.
Iznenadi me i kad počnu dam mi pričaju o tome kako sam lepa žena, kako zračim nečim iznutra što je ekstremno privlačno (da ne upotrebim sad tu neku drugu reč). Da imam 16 godina, verovatno bi mi žešće imponovalo da čujem tako nešto. Jebote, mislim, da ako sam ja takva kakvom me opisuju, onda je takvo 90 posto žena minimum. Ili su oni toliko zagoreli da svaka žena postaje lepotica. Hormoni su čudo (skoro ko b.). Obaška što sam potpuno svesna da ima gomila žena koje su i lepše i zgodnije od mene. Nekad to kažem. Onda kažu da nije sve u savršenom telu. Nije nego.

Da niko ne shvati pogrešno, volim ja ljude. I muškarce i žene. Ali vidim sve te igre, ili imam previše godina da bih mogla da ne vidim. Mnoge sam kontakte prekinula. Tačnije, skoro sve.  Neki su ostali, mnogo retki izuzeci.. Ne mogu više da učestvujem u tome. Iako mi ponekad pomogne da preguram još jednu noć…

Na tom sam im zahvalna…

Nemam ni jednog prijatelja sa kim bih mogla ili tačnije želela da podelim svoje najcrnje misli i najcrnje trenutke. Sklanjam se u pećinu u kojoj krvarim sama, s nadom da će biti fatalno. Mrdam još uvek. Svađam se sa bogom i nazivam ga svakakvim imenima. Ni jedna moja reč kao da nema težinu, ili je on gluv ili se pravi da me ne čuje. Ili i ako čuje, ne mari. Ili ako mari, ja to ne vidim. Svodi se na isto.

I onda sam juče nazvala dragog kad sam se vratila sa posla. Iscimao se i došao. Rekoh mu, nemoj ništa da mi pričaš... ni o Mišel, ni o Mišel 2 jer ti je gazdarica uzela još jednu cimerku, ni o seksi Ruskinjama koje su igrale na partiju vaše firme, ni o tvom skorom putovanju u Grčku, .. nemoj ništa da mi pričaš. Samo ćuti, i zagrli me. I tako sam zaspala, s njegovim poljupcima na mom čelu...