Dve Marije

To All Orthodox Christians Wishing a Very Happy Easter!!
Christ has Risen :)!!

 

 

Descent into Hades, detail of the Resurrection fresco from Serbian 14th century monastery Visoki Decani, Kosovo-Metohija, Serbia.

Da... Kako sam samo užasno, užasno sama...

Kad ugasim teve, kad isključim kompjuter, kad čujem samo tišinu kako se odbija o gole zidove ovog stana, samo kuckanjem sata narušenu, i zvukom udaljeniih automobila kako presecaju mokre ulice...

Samo sveća, ova sveska, titrava svetlost koja odbljeskuje jedan život, izgubljen...

Sklapam oči... Svi moji prijatelji su daleko...

I to, nažalost, nije metafora...

Moja porodica takođe daleko živi, bez mene...

Deca moje sestre odrastaju bez mene...

moj brat, roditelji...

 

A ovaj život će proći...

I onda, čemu?... Čemu, ako smo tako daleko, počeću da mrzim kompjuter jer je on samo svedok naše razdvojenosti,

dokaz moje samoće...

Ukinuti mobilne, koji ćute, i služe uglavnom samo za to da me bude svako jutro, za posao na kom sam svedena na broj koji kompaniji donosi dobar profit...

Zar je ovo moj život??? Zar sam o ovome sanjala, kada sam bila dete, ili devojka, ili mlada žena?

Kako je samo otišlo... kako ne može da se vrati... Kako je besmisleno postalo...

Mozak nekad nije dovoljno brz da reaguje i zaustavi srce, da zaustavi suze koje su već skliznule niz obraze...

Nedostaje mi moja zemlja...

Oduvek sam znala da ću završiti u inostranstvu, ne znam zašto... ali ne ovako...

Ne mogu da pišem mejlove i pravim se kako sam puna optimizma, ne mogu da "održavam" kontakt preko žice, preko tastature, lažno je...

Rastavljeni smo, život nas je razdvojio, i to je istina.

Nedostaje mi neko živo biće tu, pored mene...

prijatelj...

Normalan, običan prijatelj, neko pred kojim možeš da budeš čovek, takav kakav si, sa svim svojim slabostima i manama, ili čak, uzvišen upravo u njima...

Imala sam takve prijatelje... kroz život... svi smo se pogubili, život nas je, jel, razdvojio...

Setih se poslednjeg puta kad sam se tako osećala s nekim, onaj moj drug iz Amsterdama, kojeg sam videla pre skoro godinu dana... On je btw i jedini koji me zna u životu, a da zna da je ovo moj blog... Ako budeš čitao ovo, pozdravljam te... 

 

 

A šta lepo da kažem... Možda da pravim tačkice..

. future-ex se vratio prošlog petka, namestio mi auto, u subotu je fiestica prošla tehnički i dobila disk na dve godine..

lepo..

onda smo bili zajedno za vikend, strogo prijateljski iako je on hteo nešto više, ali nije mi se dalo, išao je samnom na cert timo maasa, u ponedeljak smo ispratili paradu za svetog patrika, uveče ga odvezla njegovoj kući i ostavila ne ušavši unutra.. sve mi je to mučno, i više nego što ovde mogu da napišem..

 

. peter je počeo da postavlja pitanja, šta, ko, kada, zašto, zbog čega.. a nisam spremna da na ista odgovaram.. pa ga malo kuliram, iako mi je lepo s njim.. možda se vidimo neki dan, ne znam.. plaši me snaga osećanja koja osećam, a ne želim... prošli put mi je dao ključeve od stana, tačnije šifru za bravu, kao ako dođem kad on nije tu..

 

. išla sam prošle nedelje na neku masažu, zapravo u studiju u kom vežbam su otvorili odeljenje za masažu.. tip, je egipćanin, ima ruke stvorene za dodir.. masirao me duže nego obično, naplatio mi pola cene, nije dozvolio da se bunim.. kaže, kad god da želim, mene bi masirao i besplatno :)). zašto?? ne shvatam to.. kaže da mu je bilo jako lepo.. šta?? ne znam.. pita jesam li ikad bila u egiptu?.. well, u ovom životu, nisam :))..

 

. uzela sam par dana odmora. ne radim do idućeg utorka.. odmaram, dušu.. više nego telo.. samujem... trenutno svira lounge del mar chillout caffe pearls, opušteno, sređujem stan, komp, sebe, ne idem nigde.. treba da se javim slovaku za sutra, videću..

 

. ćuti mi se.. samo vreme da se odbija od zidove, da oteče ovu teskobu koja me pritiska............

 

edit: sa certa timo maasa, drugi bis, recorded by me ;)

...

You wanna go for a ride
So get in the car
No I won't hurt you
Unless you ask me to
Hurt you

Boy
I won't hurt you
Unless you ask me to
Hurt you
Boy
And take off your clothes

I wanna take pictures of you
I wanna capture you in digital
I wanna take pictures of you

You wanna go for a ride
So get in the car
No I won't touch you there
Unless you ask me to
Touch you there

Boy
I won't touch you there
Unless you ask me to
Touch you there
Boy
And take off your clothes
I wanna take pictures of you
Boy
I wanna capture you in digital
I wanna take pictures of you
Boy

You won't age a day
In freeze frame
You won't age a day
In freeze frame
You won't age a day
In freeze frame

Take off your clothes
I wanna take pictures of you
Boy
I wanna capture you in digital
I wanna take pictures of you
Boy
Take off your clothes
I wanna take pictures of you
Boy
Take off your clothes

well...

volim njegove ruke na sebi.. strašno šta pišem ali istina je.. njegov zatamnjeni glas dok se izvija iznad mene, njegove tople prste, snažne ali nežne, ne nikako grube, tu tihu muziku u pozadini, zatamnjene prozore...

vreme proleti.. zaustavljam srce, zaustavljam misli, zaustavljam osećaje.. mnogo je... i , sa ove tačke gledišta, potpuna ludost.. ludost je voleti... ludost je to što su mi usne crvene i osmehnute, a oči ispunejne iskricama.. totalno van pameti... svaki put kaže nešto što me dotakne negde u dubinama.. volim to lagano uzimanje, bez ikakvih suvišnih pitanja, bez žurbe, bez juče i bez sutra..

mlađi je od mene.. par godina... a i to me čudi.. ali ne mogu o tome da razmišljam.. ionako nemam sa njim nikakve planove.. sutra u pola osam avion ce odleteti prema tim španskim ostrvima, poželeh mu da se lepo provde i odmori.. ne zanima me da li će misliti na mene, iako verujem da hoće.. njegova potvrda kada se vraća i za koliko je to dana i kada ćemo se videti ponovo... i neke druge sitnice...

ja necu misliti na njega .. ne želim više nikad da sanjam...........

 

 

*******************

II

moj dragi budući bivši, me danas pitao, hoću li ponovo da se udam za njega... najozbiljnije...

ili kada bi dobio tih 5 miliona eura na lotou...

ne znam, rekla sam, nisam sigurna... i kako to misliš, ponovo da se udam, pa nismo se ni razveli...

a osećam da oseća da se meni nešto dešava..

prošle subote nakon mog odlaska od petera, taman kad sam isparkiravala zvonio mi je mobilni. bio je to on, kaže zašto mu šaljem tolise smsove? začudih se.. nisam ti ništa slala..

i onda smo se videli, i ja sam bila drugačija, opuštena..

šminkala si se, kaže,,,

a iza toga sve znamo i on i ja,

kažem, da , bila sam u gradu...

iako se nikad ne šminkam za grad...

onda smo prespavali zajedno, i došao je kod mene, kaže nismo odavno ovako dugo bili zajedno...

ovog vikenda me sam zvao, da se nađemo negde, rekoh mu da ne bih, bez objašnjenja, da ću ga zvati kasnije, kao što i jesam, videli smo se, nije pitao ništa, samo napravio neki komentar kako bi bilo dobro da se udam za nekog irca, rekoh, zašto mora baš za irca.. tako mi pričamo, između redova...

i onda njegovo pitanje, hoću li ponovo da se udam za njega..

well, dragi...

i m not too sure....................

 

 

edit: pesma za danas :)

..

Say it's true, there's nothing like me and you
I'm not alone, tell me you feel it too
And I would runaway
I would runaway, yeah yeah
I would runaway
I would runaway with you

Cause I have fallen in love
With you no never have
I'm never gonna stop fallin' in love with you

Close the door, lay down upon the floor
And by candlelight, make love to me through the night (through the night)
'Cause I have runaway,
I have runaway, yeah yeah
I have runaway, runaway
I have runaway with you

'Cause I have fallen in love (fallen in love)
With you no never oh, oh
I'm never gonna stop fallin' in love with you
With you

And I would runaway,
I would runaway, yeah yeah
I would runaway (runaway)
I would runaway (yeah) with you,

Cause I have, have fallen in love (fallen in love)
With you no never oh, oh
I'm never gonna stop fallin' in love with you

Ya da da, ya da da da da
With you
Ya da da, ya da da da da
With you

 

ps. pls don't get me wrong ;)))

Otišla sam iz Srbije 23eg januara zime gospodnje 2003e...

U svojoj 33oj godini, posle dvanaest godina provedenih na ulicama, na demonstracijama, u mirnim protestnim studentskim šetnjama na minus petnaest, u petočlanoj porodici koja je krpila kraj sa krajem sa pet maraka ujutru koje uveče nisu značile ništa, dvanaest godina provedenih pod bombama bez silaska u skloništa, gledajući granate kako mi preleću preko glave i eksplodiraju na par stotina metara udaljenosti, pomažuci u štampi raznoraznih studentskih letaka koje smo delili na filozofskom, lupanja u šerpe lonce i poklopce, prijavljivanja za turističke vize nemačke i odbijanja za iste sa crvenim pečatima u pasošu, u srbiji kao u zatvoru i to lošem, slušajuci laži i laži i laži na jebenom erteesu o tome kako nam je dobro i još svakim danom sve bolje, radeći za bedne pare šta god da sam mogla da dohvatim da bih mogla da preživim, ne retko živeći na jednoj jabuci dnevno, eventualno šolji mleka i parčetu skrutnutog hleba od prekjuče, gledajući kako nas pljačkaju, svakodnevno, kako nas jebu u zdrav mozak, oni koji mozga nikad nisu ni imali, bila zaljubljena u Đinđica koji mi je bio jedina svetla tačka u moru mraka, zaljubljena ne kao sentimentalna šiparica već u njegove reči, u njegovu energičnost i beskompromisnost, u neodustajanje od ideje da Srbiji donese konačno malo svesti i samosvesti, da je razdvoji od aveti prošlosti i pokaže drugačiji put koji je moguć, bila na svakom skupu koji je organizovao, prvo ds pošteno kasnije dos, zviždala u pištaljke, borila se dajući sate i sate svog života verujući da će doći dan kada ce Srbiji da krene na bolje, kada se ratosiljamo onih krvopija koji su nas totalno uništili i degradirali, gazili naše dostojanstvo i čovecnost, smejali nam se u facu bez blama, retardirane mire i sinčići sa gajbicama, ćerke sa diskotekama, dafine jezde i pizde materine, bežala od policije, gutala suzavac, vraćala se pred kordone i palice, gledala okrvavljena tela koja su pronosili pored mene, bežala od metaka niz bulevar dok mi je srce htelo da iskoči iz grudi, radovala se danu u kojem je gad konačno priznao poraz.... u kojem je naš život konačno mogao da počne, iako mi je tada već bila trideseta, i iako sam do tad već trebala da stvorim mnogo štošta za sebe svoju buduću porodicu, svoj Život...

I onda je došao taj jebeni šesti oktobar, i faca onog prevejanog smrada od kostuna (ni ime mi se njegovo ne piše celo) i njegove nebulozne izjave kako mi nećemo hapsiti i mi se nećemo svetiti i mi ćemo čekati da sve ide legalnim putem, jebote, što je značilo da će lopovi i dalje biti na slobodi, da će imati vremena da se preorganizuju, popale dokaze kojima bi mogli biti osuđeni na višestruke doživotne robije, ne, nisam mogla da verujem šta slušam, ni tada, ni u danima koji su sledili, bilo mi je mučno svako njegovo prepucavanje sa Zoranom koji je hteo da nas vrati među svet, odmah se videlo da mora da postoji dil sa espeesovskom i radikalskom mafijom, mnogi tek sad otvoreno govore o tome i .......

pukao mi je film...

bilo je, draga moja voljena srbijo, oprosti, ali ja nemam više vremena za tebe...

ostaj mi zdrava i lepa i neokaljana kao što nisi, ti samo budi dovoljno daleko, odlazim....

nije bitno gde, ostavi ulicu ulici sedi i zagrej stolicu i konačno položi još taj jedan ispit koji ti je ostao i diplomski, oba sam spičila za šest meseci, od cca juna do decembra dvehiljadedruge, i prva vrata koja su se otvorila, rekla sebi idi na sve ili nista, moglo je da bude ništa, neka sreća je ipak uplela tad svoje prste pa je ispalo ... dobro...

***

nisam više mogla da pristanem da budem žrtva, da gledam da li pasta za zube košta 62 ili 65 dinara, da slušam one bolide i njihova prepucavanja u skupštini, istrajne jedino u tome da zemlju sjebu do koske pošto nizašta drugo nisu sposobni. gospodo, doviđenja. za vo vjeki vjekov.

***

odlazak, boli. ko misli da je lako otići i ostaviti mnoge ljude koje voliš, mnoga sećanja utkana u neke ulice, u neke sumrake, u neka jutra, mnoga draga lica, otići u totalno nepoznato, sam, bez ikakve garancije da ćeš uspeti u bilo čemu, zajebo se... jer se ne odlazi od radosti, već od muke.

 

***

jedno od prvih sećanja na apatridstvo, buđenje davno zaboravljenog osećaja da te neko tretira kao Čoveka. kao dostojanstveno ljudsko biće. kao nekoga ko ima kvalitete koji vrede - koje je neko sposoban da vidi i da te zbog njih prijateljski ceni. pitah se jebote šta je bre ovo.. u zemlji u kojoj sam rođena svako gleda kako da te sjebe, kako da ti podmetne nogu, kako da te izmuze i zavrne, da komšiji crkne krava to je opštepoznata deklaracija, najsuštinskiji srpski izum u kojem jedino srbi vide valjda vrhunac svoje duhovitosti.

 

odavno više nije smešno.

taj 12i mart necu da zaboravim nikad. samo dva ipo meseca od kako sam otišla, ostavila srbiju iza sebe...

sećam se mesta na kom sam stajala, u prizemlju kuce ispred kamina u trpezariji, zvona mobilnog telefona, njegovog glasa.. sad su mi javili.. da su pucali u đinđica.. nadam se da ce preživeti, bore se za njegov život u bolnici... glas nade bez oslonca...

da li sam te izdala kada sam otišla, da li bi ostao živ da sam ostala.. osećam grižu savesti što si ostao sam, sam među zverima.

svake godine taj dvanaesti mart jedva preživim. otišla sam ti na grob i položila crvene ruže na hladan kamen, a tako mi je žao da ti nikada nisam stegla ruku. rekao si, ako sad srbija stane,

a stala je tada, i od tad se sunovraćuje, i njih par koji su ti po ideji bliski, nije tajna, kako bi ti rekao, da u srbiji nikad nisu bili u većini.

može li se sa svojom zemljom ponovo rastati, može li se toliko distancirati da te više ne dodiruje ono što se tamo dešava, da te ne boli kada gledaš kako propada, kako ne uspeva da se prometne u nešto drugo, nešto bolje, nešto svetlije, nešto srećnije... da ti ne bude žao tvojih koji su tamo ostali, i njima sličnih kojih još uvek ima, da te ne dotiče ta borba sila mraka i sila svetla u toj zemlji krajnje neizvesna, da prestaneš da se nadaš, da veruješ, da reaguješ bilo kako i pronađes u sebi vedrinu, davno zaboravljenu negde u pepelu prošlih titrajućih senki.

ne znam. tvoje ubistvo ne mogu da im oprostim.

onom koji je juče bulaznio na onoj pozornici misleći da je ugrabio svoj trenutak slave, govoreci apsolutno isto kao i onaj koji je srbiju već zavio u crno...

 

ja više nemam svoju zemlju............. gde si, srbijo....  gde?????????????

 

 

 

edit: song 4 2day...

The stars and the moon
Aren't where they're supposed to be
For the strange electric light
It falls so close to me
Love I come to the ride
I'm not sea sick, rolling wave
And you know that I am
Just trying to get out

Oh the glorious sound
Oh the one way street
But you can't get ...
Can't get it down without crying

When I'm dressed in white
Send roses to me
I drink so much sour whiskey
I can hardly see
And everywhere I've been
There's a world that howls my name
From the one tiny sting
To that vacant fame

Oh the deafening roar
Remember that's called a one way street
And you can't get ...
Can't get it down without crying

Mysteries aside
You can't get out
In a psychotropic light
You can't get out
Love I come to the ride
I'm not sea sick, rolling wave
As a way that I fall
Trying to get out

Oh the glorious sound
Of the one way street
And you can't get ...
Can't get it down without crying

Oh the deafening roar
It's called a one way street

epa, ja se izvinjavam, u sred ovog po-kosovskog ludila, meni se sad ponovo piše o njemu...

videli smo se sinoć na kratko, cca dva sata.. videćemo se u subotu ponovo, u nedelju ide za lanzarote.. na zaslužen odmor.. jel.. finansijski konsultant, šta pa tu ima za umaranje missim.. doduše u slobodno vreme radi kao part tajm lekar u jednoj ordinaciji u centru..

često je okružen mladim i lepim ženama, one cvrkuću, a ni njemu nije baš neprijatno.. šta da traži samnom pored svih njih??

nisam ga ni pitala ima li devojku.. nije ni on mene... mada burmu odavno ne nosim..

unapred sam rešila da ovo ne bude ništa.. on to, naravno, ne zna.. brine me to što sam rekla sebi da ćemo se videti samo jednom. onda sam to malo pomerila na ok, dva, tri puta, sad već tri četiri. i to mi se hmmm, nikako ne sviđa..

a danas sam, vozeći jutros rano na posao, slušajuci u kolima neku tihu muzikicu, osetila kako mi se srce pomerilo. kako je za trenutak iznutra udareno talasom neke tihe radosti, i da, šta da lažem, ljubavi...

jebote!!!

 

i da, "šta da lažem", osetih kako je divno biti zaljubljen, kako su blaženi oni koji vole.. kako je ljubav bez presedana najuzvišeniji i najlepši osećaj u ovom životu koji ljudsko biće može da oseti ili doživi..

 

ali ne, neću si to dopustiti ovoga puta. definitli.

san o ljubavi ima da ustupi mesto onoj jebenoj realnosti bez prošlosti i bez budućnosti o kojoj sam pisala.

zanos.. ma čemu to??

uopšte neću da se zanosim ;)

 

i slovačka.. koja je to zemlja uopšte???

***
ps. song 4 2day


 

We get some rules to follow
That and this
These and those
No one knows

We get these pills to swallow
How they stick
In your throat
Tastes like gold
Oh, what you do to me
No one knows

And I realize you’re mine
Indeed a fool of mine
And I realize you’re mine
Indeed a fool of mine
Ahh

I journey through the desert
Of the mind
With no hope
I found low

I drift along the ocean
Dead lifeboats in the sun
And come undone
Pleasently caving in
I come undone

And I realize you’re mine
Indeed a fool of mine
And I realize you’re mine
Indeed a fool and mine
Ahhh

Heaven smiles above me
What a gift there below
But no one knows
A gift that you give to me
No one knows

Dve nedelje bez posta?

uh..

nekad je zaista teško prekinuti tišinu...

 

A da.. napisala sam taj post prošle nedelje, koji je ostao nedovršen.. i nekako, meni je teško da se nastavljam na nešto što je bilo juče.. svaki post je trenutak, i ako se taj trenutak postu nije dogodio, onda možda nije ni trebalo da se dogodi..

i tako.. mogu sad da ga prepričam, vrlo ukratko, ali ne mogu da ga objavim iako mi je u draftu..

a pisala sam o tome, da li da okačim svoju slikicu tu na blog, ponukana željom 2vijugice da mu pošaljem svoju fotografiju.. zaustavljena dilemom, da li to jedan bloger/blogerka, treba ili ne da uradi.. da li je blog mesto rezervisano isključivo za pisanu reč, literarni kutak u kojem šapućemo svoje najdublje, za razliku od nekih drugih sajtova u kojima se izražavamo na drugačije načine..

i tako, dve marije su se utrkivale razlozima za i protiv, po svom dobro znanom običaju, ni jedna nije prevagnula.. jedna je napravila mali slajdšou želeći da ga podeli sa vama, druga se tome vrlo usprotivila i svašta mi napričala...

e, to je bilo "juče"..

a "danas"..

žao mi je zbog kosova na koje moja noga nikada nije kročila.. ne jer nisam želela, već jer sam se plašila da idem dole.. kao što bi me i danas bio strah da odem tamo... kad na euronewsu čujem na koji način o tome izveštavaju, i u tačijevom govoru je svaka druga reč demokratija, prevrne mi se želudac.. kao oni će da brinu o svojim susedima..  .. ajde... scenario napisan ko zna kad, zastave iredente izmešane sa zastavama amera.. jebenih amera koji uteruju svetu svoju demokratiju na silu..

al ustvari, ne bih večeras o so called jebenoj politici.

ne.

ne večeras..

večeras bih, o peteru.. slovak.. kojeg sam upoznala pre nekih pet šest meseci, o njegovom nežnom sramežljivom osmehu i istovremenom vrlo privlacnom zračenju osetljive duše iza svega toga.. o njegovim rukama na mojim leđima, njegovom dahu na mom vratu, juče.. pažljivom otkopčavanju mojeg brushaltera, svlačenja bretela prvo sa jednog, pa sa drugog ramena.. svakom damaru mog tela koje govori: sviđaš mi se.. prvi trenutak u kom sam ga videla juče koji je rekao, uh, kakav muškarac.. ovo se sigurno ne dešava, nije realno, više je kao u nekom holivudskom filmu.. moje bežanje nakon svega, iako sam htela da ostanem, tako mi je prijala ta energija.. strah da se ne primeti koliko mi se dopao, moje ponavljanje, ne, neću se zaljubiti u tebe, ne, o tebi ne znam skoro ništa.. ne smem se zaljubiti, ne treba mi to ponovo ...

i tako..

jedan običan dan..

sunce na injem optočenim granama, neke ptice poput galebova na nebu, visoko...

neki mir ;)................

 

 

***

ps. somehow mi se čini višestruko prikladna u ovom trenutku.. za evropu, srbiju, kosovo, mene ;)

qotsa, go with the flow

...

She said "I'll throw myself away,
They're just photos after all"
I can't make you hang around.
I can't wash you off my skin...

Outside the frame, is what we're leaving out
You won't remember anyway
I can go with the flow
Don't say it doesn't matter (with the flow) matter anymore
I can go with the flow (I can go)
Do you believe it in your head?

It's so safe to play along
Little soldiers in a row
Falling in and out of love
Something sweet to throw away.

I want something good to die for
To make it beautiful to live.
I want a new mistake, loses more than hesitates.
Do you believe it in your head?
I can go with the flow
Don't say it doesn't matter (with the flow) matter anymore
I can go with the flow (I can go)
Do you believe it in your head?

Čin I

 

Ja sam mrtva, jer moje je srce umrlo.

Ja više ne verujem u ljubav.

Ljubav je iluzija.

"Ako ti kažu: "umro sam", veruj, istina je."

Mogu li sebi oprostiti za tolike brojne smrti?...

 

 

Čin II

 

Vreme, je za stare kasete...

 

 

Čin III

 

Mogu li, u jednoj noći, umreti sve moje ljubavi?

Kamij, pitaš, rastavljeni ljubavnici, jesu li se ikada voleli?

Ne znam, lagani drhtaj koji mi prostruji telom pri pomisli odgovora, lagano se pretapa u prihvatanje drugačije stvarnosti..

 

Toliko vriske i skake gotovo niokočega, toliko godina cimanja, pokušavanja i suludog neodustajanja, vučenja tereta kojim su nas obdarili oni, koji ni sami nisu uspeli da ostvare to isto..  Ajnštajn je tako dobro to rekao, jedini pravi znak ludosti je činiti uvek iznova istu i istu stvar, i očekivati drugačiji rezultat...

Zašto ne dati pravo iluziji da to i bude, možda, samo možda nas istina tada dodirne nekim drugačijim očima..

Želim da te vidim. Ne želim više da verujem. Da sanjam, da se nadam. Ta  otrovna misao je donela toliko patnje, toliko zla, toliko bola na ovaj svet.. Dosta je.

 

1. objavi sledeća pravila:

2. napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica

    o svom art worku - o onome što objavljiješ na blogu

  - pisanju proze, poezije, slikanju fotografiji, crtanju, vezenju,

    pletenju, kuvanju...

3. na kraju imenuj 8 žrtava

4. idi na njihov blog i u kometaru im reci da su tagovani.

da pređem odmah na drugu tačku...
*1* od svega navedenog, najviše žvrljam na blogu.. srećom, pa to činim uglavnom na svom :).. šta god mi dođe, a to najčešće nije ništa dobro.. više puta se preisitivala po pitanju prestanka te rabote, obzirom da bi blog trebao biti neko javno dobro, a ne ogledalo lošosti.. no međutim, evo javno priznajem, ja sam - blogovisnica :).. ako ne blogujem bar jednom nedeljno nastupa blogokriziranje . najbolje osećano tokom zatvaranja mojbloga ..

*2* volim, da pišem pesme.. svesna sam da u tome nisam ni blizu neke haj klase, al me to ne brine. tačnije bolje bi bilo reći da ja te iskrzane misli samo zapisujem, čista fizikalija :).. najiskrenije pesme su mi uglavnom, ekstremno mračne. njih ne objavljujem ;)

*3* volim fotografiju. nedostaje mi osećaj davno zaboravljenih crvenih lampica u kupatilu, miris fiksira i razvijaca prilikom razvijanja filmova i fotografija, njihovo potapanje u plitke narandžaste posudice i posmatranje pojavljivanja prvih obrisa na papiru.. volela sam onaj hrapavi, nikako glatki fotopapir.. miris sušenja u susari, sečenje sa neravnim fotosekačem, pravljenje foto albuma sa onim poluprovidnim šuškavim papirom između dve sive stranice, koji su nekad imali sasvim drugačije značenje.. kao i mnoge stvari, uostalom...

*4* moj posao kao umetnost.?. well, volim dizajn.. osećaj da svaka linija koju povučem na papiru biće jednog dana stvarna građevina tu u komšiluku.. ili malo dalje.. ili kad prođem pored nekog objekta znajući da je nastao u mojim mislima.. trudim se da u svaki projekat unesem nešto novo, ekološko, bioklimatsko, worldfriendly na duge staze.. to mi je, i specijalizacija btw, nisam mogla ni da pretpostavim kada sam to izabrala pre skoro 20 godina, da će jednoga dana biti diktirano propisima kao uslov sine qua non..

*5* volim da slikam.. volim miris uljanih boja, white spirita sa blagom nijansom žutog dok se razliva po platnu..  malo drveno postolje i moje četke.. jako mi je žao što je to vreme postalo zanemarljivo malo obzirom na brzinu proticanja istog...

*6* kuvanje, nikako.. ako bi do mene bilo, svi bi jeli isključivo presnu iliti svežu hranu bez gubljenja trunke sekunde na spremanje.. deviza, šta ima u frižideru slučajno sasvim, biće okej. ne da ne umem da skuvam nešto dobro, nego mi je to jedna od najbesmislenijih radnji here on earth. kao i peglanje. jel sam vam rekla da nikad ne peglam ništa :)?? nisam još nodkog dobila zamerku na oblačenje :)/ hvala bogu pa imam i mašinu za pranje sudova. Tehnika narodu, i živeo 21 vek !! za hranu - čekam kad će da izmisle onu tableticu koju uzmeš jednom dnevno i miran si - to će biti revolucija
(ne kuvam ništa, osim, naravno, kafe. tu sam apsolutni majstor :d)

*7* korisno ovde skoro ništa. a ja ne umem da lažem. ili, čak i ako umem, to više ne praktikujem. cenim da će jednom ta sposobnost da izumre i postane nešto kao rudimentarni ostatak na bitjovnom telu.

*8* sve sam ovo napisala, samo da bih udovoljila nurli, i da bih održala reč. a i sentimentalna sam, šta ćes. takla me negde, pa to ne mogu da joj oprostim ;)

*the end*

>>>el ima jos neko da nije tagovan??
(moram da prošetam pa ću objaviti naknadno;)

ps. čudim se da nisam spomenula nešto bez čega zapravo ne mogu da živim, a to je muzika.. sanjala o sviranju klavira (pogrešnom - ne svojom - odlukom upisana na nešto totalno levo), nadoknađivala pevanjem.. u horu.. imam i par objavljenih cdeova iza  sebe.. u izdanju pgp rtsa.. što mi je jako drago.. brojne turneje, koncerte i sl da i ne pominjem.. vreme provedeno sa tim ljudima (više od deset godina) ne može da stane u opseg ovog tagovanog posta :))..... pozz mom dirigentu, najluđem na svetu.. telepatija postoji, tako da će ovaj pozdrav sigurno primiti ;)

eto. ostajte mi zdravi veseli i tagovani

ta(u)g.

vozim kući sa posla, mračne poluosvetljene ulice, vetar koji šušti u golim krošnjama, srebrna mesečina na horizontu istačkanom belim vrhovima talasa, na tihom radiju odjek nekih udaljenih melodija i glasova... gužva u saobraćaju, reka crvenih svetala ispred mene... prvi most, park, podvožnjak.. i onda taj dug zakrivljen neravan put uz obalu, i palme.. migavac, skretanje levo, u moju ulicu sa starim drvoredom, pitanje, koliko je godina pre nas on tu živeo, i koliko će godina posle nas on i dalje pružati svoje grane u težnji da dotakne nebo.. nebo koje će i dalje biti najčešće sivo, osim u retka ružičasta jutra, u kojima bledilo dana lagano osvaja prostor... i onda osećaj, iz nekih dubina izronio, večeras ću opet pisati.. o čemu, zapita druga marija.. neznam,  o bilo čemu, samo ću sesti, i slova će sama isteći bez da ih zadržavam, krojim, da im nadevam značenja, boje, oblike drugačije od onih koje oni sami već imaju, tamo, negde.. gde prestaju sve reči...

i eto, taj osećaj mi nije dao ni da završim kuvanje nes kafe, vrela voda me čeka u kuhinji, da je prelijem preko hrskavih zrnaca moje omiljene half-decaf nestle kafe, i dodam par kapi mleka.. neka čeka..

iako ne znam šta to večeras imam da vam kažem, nekako slutim da je povezano sa prethodnom noći.. i jednim razgovorom u sitne sate, sa jednom mladom dušom, iz naših krajeva.. koju sam napustila pre nekih godinu dana, i koja me ponovo našla, na nekom sasvim drugom mestu.. tražio sam te, kaže mi.. zašto, pitam ja.. iako slutim odgovor.. i premda, možda, ni ne želim da ga znam... pomoć s njegove strane, s tobom mi je lepo.. volim boju i miris tvojih reči.. zna da sam starija od njega, i to dosta, stalno mu to ponavljam, meni ne smeta kaže.. da sam tamo, potrudio bih se oko tebe.. poslala sam mu i par sličica, sasvim običnih, kad hoću nekog da otkačim ja mu pošaljem par tako nekih potpuno bezveznih sličica, ne znam zašto to ne pali.. ja sam vrlo svesna koliko imam godina, i njihovi komplimenti da izgledam kao tinejdžerka, ili bar deset godina mlađe mi se nekako samo provuku kroz uši, ali ne znam da li mi prijaju.. jer znam, da kad sebe pogledam u ogledalu, vidim sitne ali postojane borice oko očiju, i da sam našla i drugu srebrnkastu u kosi, među šiškama..

 

***

 

on: ej

tu si?

ona: tu sam

ali oflajn kao..

on: hehehhe

šta ima?

kako si mi?

ona: ma ništa, već legla da spavam, kuckam na lap topu..

šta radiš ti

on: ništa

evo svratio malo da vidim šta ima

znači opet spavanje?

:)

ona: ma sinoć nisam dugo mogla da zaspim.. ko za baksuz : )

tek posle ponoci sam uspela .. jbg

a opet... dosadno zar ne..

to nekako bog ili već ko nije dobro smislio

zamisli ako covek spava 8 sati recimo od 24

to znači da je od 60 godina npr

prespavao 20...

užas..

on: hehhehe

nije to niko smislio

8 sati ti je neka normala

ja recimo spavam po 6 sati i sasvim mi je dovoljno

ona: ok, znači ti ćeš od 60 da prespavaš 15..

hm..

on: tako nekako

više provedem u zezanju

ona: pa strašno : )

on: :)

 

znaš da sam danas mislio na tebe

nadam se da se neljutiš

:)

ona: jel? što

on: pa eto

zamišljao sam taj naš susret

ona: i?

on: ništa

tako mislio mislio i pao sa drveta

hehhehehe

ona: ma gubio si vreme ; )

on: misliš?

ona: pa ono.. ništa nema od zamišljanja lol

on: znam da nema

ali je ipak lepo

nadam se da će se i ostvariti

ona: ko zna..

on: da

čudni su putevi gospodnji

 

ona:  ja sam malkice umorna od planova..

koji se ne ostvaruju....

on: i ja ne planiram ništa

zato biće kako je suđeno

ona: da

 

(pauza..)

 

 

on: jesi li puno umorna?

ona: pa sad baš osećam da jesam.. što?

danas sam imala mnogo naporan dan na poslu..

on: pitam ako te zadržavam

da se odmaraš

ona: pa ne zadržavaš me, ali bih da spavam, valjda ću večeras imati više sreće : )

a i malo mi nezgodno da kuckam u ovom polozaju

iskreno recceno lol

on: oki

možes slobodno reći

mislim da smo toliko slobodni da takve stvari kažemo

zar ne?

ona: ock : )

on: :)

 

 (pauza 2...)

ona: znaš, nekad mi je teško da pričam s nekim preko ovih sokoćela, znajući da je taj neko par hiljada km odavde i da je to sve 'samo slovca na ekranu' i takoto...nemoj pogrešno da me shvatiš...

mislim, nekako, hteo ne hteo, sa nekim kreneš da postaješ blizak i onda.. smeta mi ta razdaljina...

nekako nema tu jednostavnu ljudsku dimenziju komunikacije,

ono, kao dođe ti komšija nenajvaljen na kafu popodne i tako nešto

kao da posle nekog vremena još jače ocrtava samoću...

 

on: znam

možemo da prekinemo ako želiš

ako ti smeta

neznam šta da ti kažem

i ja sam jako usamljen

i mnogo mi je lepše da pričam ovde sa ljudima

 

ona: : )... znam i to.. i meni je..

neka ostane za sad na tome ok? : )

 

 

THIS MESSAGE WAS NOT DELIVERED. USER OFFLINE

 e jbg.. baš mi žao što si se sad isključio...

 

on: nisam

izvini

nešto me izbacilo

ona: a lepo rekoh, nemoj da me shvatiš pogrešno..]e pa bio si oflajn#

on: da

izbacilo me

ona: aha, joj sva se izštrecah : d

on: nisam te pogrešno razumeo

ali ne bih da ti naudim ni na koji način

razumeš?

ja ti želim sve naj naj

ona: znam : )

i hvala

on: pa i po cenu prestanka chatovanja

ako će tebi biti bolje

:)

ona: samo ne mogu da sanjam o nečemu što će možda nekad da se desi ili neće, kapiraš?

on: da

ona: neka bude sada i ovde to što jeste i to je to

on: razumem..

ona: nema sutra

on: oki

ona: razumem - ko po nekoj naredbi : d]

ok

izvini što sam tako..

ne znam ni ja kako

on: ma sve je ok

ona: u svakom slučaju baterija mi je pri kraju

on: ok

idemo onda

pozdravljam te

ona: važi se..

on: laku noć ti želim

ćao

ona: volela bih da mi jednom pričaš malo više o sebi

laku noć

on: važi

sledeći put

pitaćeš šta te god zanima

ok?

ona: ok (angel)

on: čujemo se

ona: važi, ćaos

on :kiss4u*

 :)

 

***

 

i tako.. jedan pomalo smoran chet u jednom smornom danu.. naizgled, potpuno običan, nebitan.. na trenutke opterećen teskobom umora, neispavanosti, iscrpljivanja na poslu, besmislom samoće..

ali doneo mi je jedan uvid..

o nepostojanju prošlosti.

o nepostojanju budućnosti..

o istinitosti samo ovog trenutka koji je život, jedan i jedini, ovog trenutka u kom ovo kuckam, u kojem vetar fijuče oko zgrade, u kojem u stanu caruje tišina narušena samo zvukom tastature, o mogućoj smrti u svakom treptaju oka, u nestvarnosti šarenih planova za sutra koje ne dolazi, jer ne može doći, jer je uvek samo sada, trenuci koji jedan za drugim ispisuju večnost.. večito..

 

jbg, malo teško za izraziti.

mislim da bi se najkraće to moglo nazvati momentom u kom sam prestala da sanjam, odbila da živim u svetu iluzije, da se uživljavam u neke nestvarne slike, i pogledala realnosti u lice, prihvatajući je takvu kakva jeste, ne boreći se da je učinim ni boljom ni gorom, u kom sam sebi rekla, evo, ovo je tvoj Život, nema drugog, to što vidiš oko sebe i u sebi sada, to je to... tačka...

Well, evo došlo mi da pišem o ovome, iako mi se ne uklapa u koncept, al možda mi bude lakše :).

Nisam studirala medicinu, kao neki koje sam poznavala (više nego dobro), i o kojima ću jednom, najverovatnije, pisati..

Međutim, silom prilika, izgleda da ću doktorirati na zadatu temu.

Temu zadatu od strane jednog nerva, poznatijeg pod nazivom "mouse nerve"..

koji to zapravo nije..

Pa, kako nađoh negde na netu:

"Cerebrospinalni nervni sistem sačinjavaju: 1. glavni nervi koji polaze sa mozga i ima ih 12 pari kod čoveka, i 2. spinalni nervi koji polaze sa kičmene moždine, kod coveka ih ima 31 par; ovi nervi sa kičmene moždine izlaze sa dva korena, leđnim (senzitivna vlakna) i trbušnim (motorna vlakna) koji se spajaju gradeći mešovite nerve."

I sad, dakle, među tih 31, ima jedan nerv koji polazi sa dva vratna kičmena pršljena, tačnije C7 i C8, i grana se u dve grane pa u tri žile, i svaka ponaosob mi jebe kevu naravno jer - taj nerv mi je pod upalom. Jedna dijagnoza mi je - aktuelna radikulopatija C7-C8. Ma da.

Uradih magnetnu rezonancu, sken ramena, i na kraju i neko ispitivanje mišića i nerava desne ruke, sa strujama i iglicama, da sam znala, izbegla bih. Al nisam.

Da su mi vratni pršljenovi blago iskrivljeni znala sam još na fakultetu, tako da sam bacila pare ne saznajući ništa novo, osim što sam dobila stručnu potvrdu da je tako. Predugo se čitalo previše knjiga, predugo se učilo, i naravno, crtalo. Pršljenovi su, hvala bogu, normalnog oblika bez degenerativnih promena, isto kao i međupršljenski prostor, osim što je oblik stuba u predelu vrata, umesto da je blago savijen na napred, kod mene skoro pa prav, ili u početnoj fazi deformabiliteta. Sa medicinske tačke gledišta, ništa specijalno, niti je to, kažu doktori, glavni uzrok upale mog sirotog nerva.

Naime, oni tvrde, da je upala ovog nerva , bez obzira što uzrok može da bude genetski (u mom slučaju isključeno), i profesionalni (kao što mišljah, i što ima delom uticaja), zapravo, izazvana na psihičkoj bazi, kao posledica nagomilanog stresa, i njegovog ispoljavanja na slaboj tački u nervnom sistemu, dakle, u mom slučaju, u predelu vrata, gde postoji blaga deformacija.

 

Mmm??

Jako interesantno.

Čuh ja od tih dr mr i ostalih, i to, da - budući se radi o nervu u vratnom delu kičme, to može da se javi usled nerazrešenih emotivnih konflikata. Manemoj...

Budući sam prve bolove počela da osećam pretprošle godine u septembru, tada naravno to povezujući sa a) lošim spavanjem i/ili b) ciklusom (iliti tipična ženska dijagnoza - "treba da dobijem"). No kako se bol ponovo javio nakon par nedelja, a zatim sve duže i sve češće, morala sam da zaključim da nema nikakve veze sa ciklusom. Onda sam mislila da sam dobila rak dojke, to je kao popularno u poslednje vreme, pa sam opet bunarila po netu, i laknulo mi je kad sam saznala da se u tom slučaju gotovo nikada ne oseća nikakav bol, i da postojanje bola ukazuje na nešto drugo.

Krenula sam samoinicijativno tad da radim neke vežbe, i umesto da mi, kako sam pretpostavljala, bude bolje, upala je postala još gora, toliko da dve nedelje nisam skoro mogla da se pomerim, te shvatih da je bolje da mirujem.

Vremenom sam primetila da se bol kreće zapravo od vrata ka ruci, ka četvrtom i petom prstu desne ruke. Kuda ovaj nerv prolazi mogu da nacrtam bez da gledam u neke knjige, jer ga osećam vrlo jasno.

Naravno da sam u poslednje vreme počela da osećam i glavobolje, ja, koja u životu nisam patila od njih.

Interesantno je to da je septembar, oktobar, novembar te 2006e, btw vreme, u kom sam se rastajala sa dragim...

I, šta sad..

Pa ništa.

Gospoda doktori mi preporučiše sledeću terapiju: prvo neke inekcije (isprimala), a nakon toga, pored apsolutno neophonog ispravnog uspravnog držanja pri hodanju i sedenju, naročito na poslu za kompjuterom - fizio terapija, masaža (ovo počela u Srbiji, maser me samoinicijativno masirao dva sata po ceni jednog jer čovek nije primetio koliko je vremena prošlo, a nije mu se to nikad desilo, i kao, ponela ga moja energija i takoto :d), plivanje i  - najbitnije od svega, relaksacija, tj izbegavati situacije u kojima osećam stres...

Vidiš ti.

Interesantna formulacija . Pa gde ste mi bili ranije?

Znači, nema hoću neću. Bol će na kraju da me natera da krenem da mislim na sebe.

 

 

Čudan je osećaj.. ići kod sopstvenog muža, na sopstvenu slavu, kao gost.. I sedeti za stolom, dok te on služi, preko puta devojke kod koje on živi, i do koje mu je stalo.. Da se ona zahvaljuje vama, što ste je pozvali za tu priliku da bude deo običaja o kojima ne zna ništa, pritom bivajući u svojoj sopstvenoj kući...

Čudno je gledati njega, kako se osmehuje njoj, a zatim gleda u mene, i osećati da me voli, bez obzira na sve.. Gledati ga, kako uživa u prisustvu obe, na svoj način sa svakom, i pritom biti opuštena, kao da sam sa neka dva prijatelja, koji su i meni dragi, svako na svoj način.. Gledati nju, veselu i nasmejanu, jednostavnu, lepu, neobičnu, i shvatati da ona i ti imate više zajedničkog nego njih dvoje, i bilo ti to žao, zbog njega.. Čudan osećaj sa njom pričati potpuno prirodno, i objašnjavati joj, u trenutku kad on izađe iz sobe, da vas dvoje nećete biti zajedno i da ne veruješ u to da to ima šanse.. a ona ti govori da ste baš jedno za drugo..

Čudan osećaj da on, kada mu zazvoni telefon kaže da ne može da odgovori na poziv jer ne želi da prekida tako lepu atmosferu... i pritom znati da je ranije (dok ste bili zajedno) sasvim kul uvek odgovarao na telefon ko god bi ga zvao (taj dan obično da nam čestita slavu), pričao sa tim nekad i više od desetak minuta bez frke i problema, i znati, da nije odgovorio, zbog nje.. koja to ne zna.. Čudan je osećaj u kom ti ona govori da (u ranim tridesetim) ne želi još uvek da se veže niti da ima decu, i govoriti kako me razume skroz i kako bii i ona tako kao ja, a ti pokušavaš da joj objasniš da, možda preispita svoj stav i da prednost deci pred karijerom, putovanjima i susretima sa raznim ljudima, a ti si to upravo radila.. I pri njegovom povratku u sobu naravno, promeniti temu.. Zajedno sa njom, malkice ga zezati zbog toga što žene imaju moć koju muškarci nemaju i o kojoj mogu samo da sanjaju :d.. Pritom, voleti ga.. Čudno je njoj nas dvoje da pričamo o tome kakve su bile prve godine naše veze u kojoj je zaljubljenost među nama bila rascvetana dugo i jako, ne par meseci već mnogo duže, a pritom znati ove poslednje godine koje su nam donele kraj...

Čudno je sa njom pričati o letovanju u Hrvatskoj u kojoj je i ona letos bila, pritom pominjati detalje koje ni tvoj još uvek muž ne zna.. Ili slušati o tome kako joj je čestitao novu godinu, pritom znajući da tebi nije..

Čudno je ostati sa njima dugo, duže nego što si planirala, i zatim, nakon njenog odlaska na spavanje jer sutra radi prvu smenu, a policija na aerodromu mora da bude sveža i spremna :), ostati sa njim i slušati ga kako te nagovara da ostaneš da prespavaš jer, bože moj, šta ima čudno u tome da žena prespava kod svog muža..

Čudno je, dok te prati do kola nakon tvog ipak polaska kući, gledati ga kako stoji pored auta, u priča ti nešto, jer ne želi da odeš... Smrzavati se pri otvorenim vratima, i ne moći da ih zatvoriš jer je on tu, i pitati se, da li je to poslednji put da se vidite...

Čudno...

Jako čudno....

 

ps. Čudno je i to, mada možda najmanje od svega, da je, pred Novu godinu, Mišel našla dečka...

Nova Godina, novi početak, novi Život :)...

Baš tako.

Doputovala u petak, mrtva umorna, mrtva bolesna, ali ispunjena iznutra kako nisam bila, pa, rekla bih, godinama..

Prvi susret sa ljudskim bićem na ovoj stenovitoj hridini, taksista koji me ladno startovao, kako sam lepa i kako zračim (čime?) moje čuđenje jer sam potpuno grogirana bez šminke neispavana promukla od pevanja prehlađena i t d i njegov odgovor kako može da zamisli kako sam kad sam dobro ako sam u ovakvom stanju tako privlačna.. missim.. (nisam mu uzela broj, ostalo je na zahvalnosti, iako znam da je očekivao neku ponudu, a pritom još i nije izgledao uopšte nimalo loše lol)..

Elem,

Da, divno sam se provela...

U Beogradu se srela sa porodicom, roditeljima, bratom kojeg mnogo volim, sestrom i njenom decom, i nisam se videla više nisakim. Nije mi se dalo. Suviše su mi nedostajali da bih izgubila vreme na neke nove tj druge ljude. Jbg, možda neki drugi put.

A onda sam otišla u Pulu.. u jedan hotel, gde sam se srela sa gomilom svojih prijatelja, neke od kojih nisam videla istim tim godinama..

I tu je magija počela..

Radost ponovnih susreta, priče bez glasa, šetnje pored mora, mir primorskog mesta u zimsko vreme, plavo nebo i plavo more sa belim vrhovima talasa na vetru, sunce i mačka u krilu pri gušterisanju u tišini pred hotelom.. kafa u baru u koji smo išli skoro svaki dan, neka predavanja koja su bila jako inspirativna, jedan kratak susret sa no2 koji nije vredan spomena osim da mi je srce konačno mirno jer sam na to stavila tačku, jer mi je od njegovih zareza već malkice postalo muka uz svu ljubav i poštovanje,

i susret sa jednim čovekom.. bivšim dečkom mi... sa kojim se nisam videla cirka, deset godina, otprilike od kad sam sa dragim budućim bivšim..

Mislim, da je to poslednje vreme u kojem se sećam da sam bila onako čisto, i potpuno srećna.. Sreli smo se neplanirano, na letovanju u Sloveniji, na Bledskom jezeru, leta gospodnjeg 95e.. od prvog trena strune naših tela i duša su se zategle i treperile, nismo se razdvajali tih nekoliko preostalih nam dana.. On je, Austrijanac, sasvim običan dečko iz Vajsenštajna preseljen u prestonicu.. i potpuno divan.. bila sam tad u fazi raskida sa dečkom iz beograda..

I onda su sledili susreti u Budimpešti, dani, i noći provedene u stanju potpune zaljubljenosti, opijenosti, blaženstva.. Onda me poveo na put u Ameriku, pa je sledilo veranje po Jeloustounima i Grend Tejtonima, noćivanja na Roki mauntajsima, razapinjanje šatora i uvlačenje u vreće za spavanje, lednička jezera na 4000m nadmorske visine i kupanja u njihovoj tamno zelenoj boji, skoro mesec dana bez dodira osim držanja za ruke i zagrljaja tu i tamo, i onda se dogodilo, to što smo oboje želeli i nije se više moglo zaustaviti.. Raskidajućem dečku sam to rekla tek po povratku.. rekla mu da odluci hoće li samnom i dalje ili ne..

Onda poseta njegovoj prelepoj zemlji, upoznavanje sa roditeljima, sestrom i bratom i njihovim porodicama, njegova prosidba, i moje pristajanje..

Imala sam još par ispita do kraja tada, i vratih se u Bgd.. da bi me raskidajući bivši potpuno pomeo svojim nepristajanjem na naš kraj, svojim neizbivanjem iz moje sobe i kad bih mu rekla da ide, svojim obećavanjem kako je sve shvatio i kako ne može da živi bez mene.. svojim ubeđivanjem da raskinem sa austrijancem.. što sam, nakon dva meseca i učinila..

Napisala sam jedno pismo u kojem raskidam veridbu, i sve što ide uz to, molila da me ne pita ništa, da ne traži objašnjenja..

Tražio ih je. Bez uspeha..

Nakon pola godine raskinula sam definitivno i sa ovim iz Bgda..

Da.

To mi je najgora odluka u životu. Da napišem to pismo. Često se pitam u kom bi pravcu moj život otišao da sam tad skrenula desno umesto levo.

On se posle nekih godinu dana oženio jednom Hrvaticom, pričao kako ga podseća na mene, pisao mi pisma sa njihovog venčanja i slao razglednice sa njihovog medenog meseca..

Onda su došli na red mejlovi, prvo česti, pa sve ređi, sa moje strane, jer, ta je priča morala imati kraj..

I onda godinama, ništa.. Osim, ponekad, misli na njega..

Nisam očekivala da ga vidim. Ali čudni su putevi Gospodnji, definitivno..

Nije ni on..

I ponovo, taj osećaj iznutra, isti kao nekad.. Rekao mi je to, pitao, kako to.. Šta da kažem.. Nije ni važno, uživala sam u svakom trenutku njegovog prilaženja stolu za kojim sedim u restoranu na ručku ili večeri, njegovih ponuda da me vozi do grada i osećaj kao kada smo se onda vozili po Americi dok su nam jeleni i srne pretrčavali put..

Znam, da u njoj nije našao mene.. Grlila sam je i volela, htela time da kažem da se ne brine jer, neću ga uzeti nazad, to je nemoguće. Samo je bilo lepo biti pored njega, topiti se ljubavlju iz njegovih plavih ali toplih očiju, slušati u kom je pravcu otišao njegov život, a sviđa mi se to jako.. nas dvoje se kapiramo sto posto.. jer smo nekako, isti.. ili bar, jako slični.. radi za Ujedinjene Nacije, putuje po egzotičnim ostrvima, trenira triatlon.. Često odsustvuje od kuće i njegova je žena često sama.. i usamljena.. Njoj nedostaje, meni bi takav stil bio super, jer bih i sama volela isto.. i divim se...

Uglavnom, srela sam još puno drugih ljudi, njih dvojica je samnom htelo nešto (tj koji su imali hrabrosti da kažu lol) što ja u ovom stanju zaista ne želim.. Prijalo mi je da spavam sama u krevetu, da ostavim sve suze i sva cimanja negde iza sebe, da raščistim sa nekim stvarima u srcu, u mozgu, u duši..

Dragi mi nije odgovarao na poruke, nisam to više ni očekivala, iako sam ih tu i tamo pisala..

U novogodišnjoj noći u banket sali sa programom koji je bio fenomenalan, i šampanjcem u ponoć u čašama sa visokim drškama kojima smo se kucnuli zajedno zaželevši svako svoju želju, neki trenuci zauvek urezani iza očnih kapaka, kao u nekom snu, pod maskama, bez vela..

Znam da ovo može zvučati nerazumljivo, ali rečima se ne može više reći..

Povratak ovde, dragi koji mi kaže da me više ne smatra članom svoje porodice.. ipak sam otišla da ga vidim, sinoć, da ga zagrlim..

Za novu godinu je bio sam, na sred jednog od mostova preko Lifija, kaže da se nije skoro osećao tako teško kao tada, kada bi trebao biti pored one koju voli.. Neće me više zvati, neće me više posećivati, koji je ovo u nizu naših raskida, ljubavi, sinoć smo večerali u kineskom restoranu, onda kod njega sedeli i pili kafu do jedan iza ponoći, za dva dana bi trebala biti naša slava koju će obeležiti sam, ionako je ikonu odneo odavno, kao i sve ostalo.. Ipak ću da ga posetim..

On, kao dete razvedenih roditelja i duša koja se mnogo u detinjstvu napatila, ne može da se oseća pripadnikom ni jedne zajednice ljudi, to vidim sad, shvatam tj., pa bila to moja porodica (kojoj pripadam) ili moji prijatelji, ili bilo šta što ja radim u životu i uživam u tome, mislim da je to njegov problem, koji ne može da prevaziđe ukoliko ne dobije nečiju pažnju stopostotnu, ali je onda zloupotrebi i nekako, jer ne ume da je uzvrati..

Svejedno, ja te neću ostaviti. Možda, ćeš jednog dana shvatiti, da si sam, jer je to tvoja odluka. Možda ćeš pokušati da prevaziđeš strah ponovnog vezivanja jer to uključuje mogućnost da te neko ostavi ili zaboravi, ali to je rizik koji mora preuzeti svako koji želi da voli..

Vratio si mi pertlu koju smo zajedno prošili jedne od prvih večeri kada smo pošli, pijući i smejući se sopstvenim besmislenostima, kada je izgledalo da je svet naš i da nam se može da budemo blesavi. Ja ću je čuvati. I neću je razvezati.

Rekao si mi, da dok je god burma na tvojoj ruci, znači da jos bar nekim malim delom srca veruješ u nas.

Nisi je skinuo.

Volim te i dalje, kao što volim i život, i druge ljude, i sopstvenu slobodu da budem to što jesam, i pripadam ti, kao što pripadam i sebi, i svima drugima..

Možda se sretnemo ponovo jednom, kada se naši svetovi ponovo približe..

Toliko.

 

Volim i (ja) vas :))

(I izvinjavam se zbog dužine posta, ali tako je ispalo ;d)

Vaša m.

... Ako je naš zadatak u životu da budemo srećni,

ja sam u njemu omanula potpuno i nedvosmisleno.

 

 

Imam godina koliko imam, i trebalo bi da znam o sebi mnoge stvari.

Ali ja ne znam, još uvek.

 

 

Moja je potraga za bezuslovnom ljubavlju.

Da li sam u tom traganju izgubila onu najobičniju,

ljudsku?

 

Ili sam morala da je izgubim?

 

...

E, tu bih stala.

Bolje vas nasla :)

Zar nisam znala

 

Ti

 

(Week) End

 

L.O.V.E.

 

Marija bez Marije