BlogOye!

„Ušće. Ipak ne bi trebalo dati da se to organizuje ovako. Ispod nivoa Dunava je. Ovako je moglo da se organizuje i u Pržogrnjcima. 1. Prašine ima na izvoz. 2. Cirkus. Vašar. 3. Kontrole kvalitete nema. 4. Izbor muzikanata je škart. Veoma loše. Veoma. Ocena jedva 2. Ocena je ovako dobra zbog novih piva i zbog vatrometa. Pivo sa ukusom maline je hit! Cena mu je malo visoka“.

„Plastika i delovi motora se razleteli na sve strane. To je tako puklo da je ova cura koja je sedela iza mene vrisnula od straha. Momak sa motora (koji je inače vozio bez kacige) je već na nogama i skakuće po ulici držeći se za koleno. Za to vreme Buzga pod punim gasom nastavi vožnju. Pogledah u skuteraša kome već pritrčaše neki ljudi i polako ih sve prođoh, a onda udarih po gasu da stignem onog buzdovana, svestan da iza sebe ostavljam komentare tipa: “Vidi džukelu taksističku, ni da stane da pomogne čoveku...” Vidim Buzgu daleko ispred sebe kako prolazi kroz crvena svetla i pokušava da se što pre udalji...“

„Kad sam već spomenuo fiću razmišljam brate da se žalim nekome za uskraćivanje slobode kretanja. Jova se nasmeši pošto je moj zbunjeni izraz lica sigurno bio jako komičan. “Jovo kako molim te od paradajza preko fiće stigosmo do kršenja ljudskih prava?“ Sad ti objasnim bratac, ja moram da prodam paradajz da bih uzo kintu ali paradajz moram da dopremim do pijace a to moram fićom. E tu se meni ograničava sloboda kretanja. Ja ne smem fićom na pijac. Fića ti je za našu saobraćajnu policiju kao crveno maramče za bika. Razvuče kez Jova a ja sam već umirao od smeha. Pa stvarno kad svi traže svoja prava imam li ja pravo da odem do pijace a da ne mora da me dribla policija“.

„Nikad me nisu voleli klinci jer sam uglavnom bila zastrašujuća i hladna i nikada se nisam glupirala i debilisala samo da bih zaradila njihovu pažnju, simpatije ili priliku da držim neku slatku bebu dok ista tako slatko bljuje po meni. Nikada me nisu volele prodavačice, konobarice i sva ta bagra muško-ženskog pola jer sam izvoljevala i otežavala im posao i nikad se nisam smeškala i pozdravljala ih, nikad se nisam trudila da pepeo upadne samo u pepeljaru ili da lažem da mi ne treba mnogo više leda ili šećera nego što sam dobila“.

„Pazi... nisam ti ja neki feminista, ili korektnije, feministkinja. I užasava me insistiranje na poženstvljavanju jezika, po svaku cenu. Kao da to garantuje poštovanje ičijih prava, pa i ženskih. Nonsens. Odbijam da se izjašnjavam kao psihološkinja, koje je, čuh, usvojeno, nisam sigurna koliko zvanično. Zvuči kao neki jevtin tinejdž časopis. Ima još nekoliko varijanti: psihologinja, psihologica, psihologuša... što dalje ideš, uvredljivije zvuči. Bar mom sluhu. “

„U avionu sam gledala slike Engleza i kupila sam britansku zastavu da me pozdravlja kad se probudim, i nisam htela da mu se javim odmah jer mi je samo jednom pisao za deset dana, a ja čim sam videla Guitar the best guitar magazine in the world, odmah sam se setila njega i njegove kretenske gitare i kakve li ironije, ne, kakve li simbolike, juče sam ušla u galeriju SANU, a levo od vrata, na niskom postolju, crna, vitka i nesrećna kao ja sada, sa rukom preko očiju, leđa izvijenih u savršani luk tuge, gola i glatka stajala je, sedela je ona, i zvala se Ostavljena ili tako nešto. Prvi put sam čula za Đoku Jovanovića“.

„A ja, ja sam krenula na ono mesto, gde se isto snalazim nekako neobično. Možda intuitivno. Dok je tu, gde sam krenula, moj jedini vodič sećanje. Valjda. Kretaću se ulicama kojima više ne znam čak ni ime, ali  po inerciji znam tačno gde i kako da se krećem. Plan rodnog grada odavno više nije tako snažno memorisan, kao nekad. Sećanje su emocionalna zamka ako ih stalno gledaš. Njihovo brisanje je samo jedan prirodni proces koji se dešava nezavisno od nas samih. I vreme, kao savršeni suradnik sećanja. Više ne posmatram vreme kao nešto apstraktno, već kao prijatelja. Onda ti baš pomaže“.

„Šta je izumitelj bloga zamislio kao osnovnu ideju samo on zna. Ljudi koji otvaraju blogove prilagodili su blogovanje svojim potrebama. I to je sasvim ok. Šta će ko pisati na svom blogu njegova je lična stvar. Nama koji čitamo tuđe postove, opet, naša lična stvar. Neko piše iz dosade, ubija vreme, neko beži od realnog života, ljudi se upoznaju, nauče nešto, neko se reklamira, neko nam daje recepte, neko piše svoj lični dnevnik...1001 razlog za blogovanje“.

"Mlađa deca su se vozila na malom, a starija i odrasli – velikom, šarenom ringišpilu sa drvenim sedištima-korpama i lancima kao branicima od ispadanja. Trenutak kad smo sa malih prešli na veliki ringišpil bio je čas koji je obznanjivao da smo, ozbiljni i ponosni, ušli u svet odraslih. Iako, kao i u životu, nismo svi u isto vreme smeli ili umeli da sednemo na sedišta velikog ringišpila. Pa da nas onda neko pored nas uhvati za korpu. Zanjiše i zaljulja. Zadrži, pa onda  jako, jako gurne. I, konačno - pusti!"

„Ako usvojimo, kao aksiom, da se svaka vrsta kretanja bazira na sili privlačenja/odbijanja, za njeno postojanje preduslov je postojanje polariteta. Polarizacija izaziva različitost u okviru istog, koja zavisi od položaja posmatrača. Sugestija kretanja ka unutrašnjosti podrazumeva postojanje barijere, koja odvaja jedan segment nečega od nečega drugog, ili čak svega ostalog.To bi značilo privlačnost nekog intimnog sardžaja u odnosu na neki drugi, spoljašnji, dakle vidljiv i opipljiv. Unutrašnji je sakriven barijerom, granicom, membranom, zidom ili nekom drugom preprekom, koja njegov saržaj čini tajnim. Sakrivenost izaziva radoznalost, skreće pažnju“.

"Budva, Jaz, Crna Gora, ja i još 15.000 ljudi, mahom ženske populacije, Leni raspoložen, njegov prateći bend skoro savršen, ozvučenje sasvim dobro, rasveta solidna, bina podosta velika sa pet video bimova, cuga preskupa, voda za dž, prašine kao na Egzitu, komaraca kao u Vijetnamu. Ma sve u svemu: odlično! Nakon završetka koncerta tonci su pustili nekoliko stvari od Depeche Mode. Fenomenalno a istovremeno i opomena ovim našim šabanima  da je konačno došlo vreme da DM dovedu u Srbiju".