Vraćajući se sa šetnje po Fruškoj Gori,  jednog sunčanog septembarskog popodneva, osećala
sam se sjajno... Ispunjeno i osveženo. Zadovoljno, poletno...  Možda zbog posledica svežeg šumskog
vazduha. Ili, još uvek pod utiskom užitka. Dok sam pred polazak srkala kaficu na terasi restorana,
uzivala sam u pogledu. Kao uramljen u dva brežuljka, prostirao  se pogled na Novi Sad, Dunav...
Štrčali su vrhovi crkava, a sunčevi zraci plesali su po Dunavu i pravili zute mrljice po kućama.
Mogla sam da poletim!
Nije mi smetala ni gužva u gradskom autobusu, ni gundjanje natapiranih gospodja...
Nisam mogla, nisam ni htela da sakrivam osmeh...
Prebirala sam po mislima protekli dan... I, valjda poslednji zrak sunca tog dana, blještav u svom
nestajanju, zaslepi mi oči... Okrenuh glavu, i videh Dunav, Tvrdjavu...
Zadržah dah... Pa on je zaista Plav!!!  Hm, da... I Strauss je tako mislio. Pomislih na valcer, nesto
u meni zapleše u tom tročetvrtinskom ritmu poznate melodije.  Uvek sam mislila da se plavetnilo
odnosi na neki gornji tok Dunava, pogotovo, gledajuci ga danas, tako zaprljanog i mutnog.
Ne mogu ni da zamislim vreme...Pričala mi je baka, da su nekada za Pravu riblju čorbu, vadili vodu
sa sred' Dunava... I to je onda bila prava stvar.
Ali, u to sunčano predvečerje, ne ometeno ničim , do u nedogled, u njemu se ogledalo nebo,bojeći
ga plavetnilom.
Plavi Dunav...!
Kao stara dama, Tvrdjava se nehajno naslonila na njega. A pred njom... Začudo!
Jedan novi,  još "tudji", iako naš most... Gde je nestao, onaj, možda ne lep, ali MOJ? Ispod koga sam
nebrojeno puta prošla, šetajuci Kejom s roditeljima, držeci ih za ruke.
Pored kog sam se mnogo puta slikala, stojeći na velikom gvozdenom privezu za brodove (i jos uvek ne
bih bila visoka kao mama).

Pa i ovajm kojim se vozimo, je NOV...!?
Sve mi je munjevito proletelo kroz glavu... I već smo stigli na drugi kraj, ulazili u grad...
Na tren, osetih setu... Ali, tako je to u životu...
Obilje dobrog raspoloženja , ipak nije splasnulo.
Pomislih... Imam još vremena da pozovem prijatelje, spremim se i odemo negde da, uz vino i
tamburaše, nazdravimo Plavom Dunavu...
Ako već mogu da biram, s pesmom ću ispratiti sve staro i dočekati novo...
Pa, nek ide život !

Čitavog života tragam za svojim unutrašnjim, savršenim pejzažom. . . Reljefom svoje duše.
Ne trudom!  Već blagoslovom, razliću se po njemu, kao planinski potok po  kamenju. . .

 
             Jednog dana pojavio se maleni otvor na cauri. Covek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muci, da bi izvukao svoje slabasno telo kroz taj maleni otvor,  Onda je leptir prestao da se pomera. Ucinilo se da ne moze dalje. Zato je covek odlucio da pomogne leptiru. Uzeo je makaze i rasekao cauru. Leptir je sa lakocom izasao, ali je imao krhko telo i smezurana krila. Covek je nastavio da posmatra leptira, ocekujuci da ce se svakog trenutka krila otvoriti, povecati i rasiriti, kako bi podrzala leptirovo telo i osnazila ga. Medjutim, nista se nije dogodilo. Leptir je citav svoj zivot proveo puzeci okolo, sa slabasnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo. Covek, uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da je poteskoce, kroz koje je leptir morao proci izlazeci iz caure, osmislio Bog, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila. I kada se oslobodi caure, da bude spreman da leti.
             Ponekad su poteskoce upravo ono sto nam treba u zivotu. Kada bi nas Bog oslobodio svih prepreka, osakatio bi nas. Nikada ne bismo postali onoliko snazni koliko mozemo biti. Nikada ne bismo leteli.
             Trazio sam snagu, i Bog mi je dao poteskoce koje su me osnazile.
             Trazio sam bogatstvo, i Bog mi je dao mozak i telo da mogu da radim.
             Trazio sam hrabrost, i Bog mi je dao prepreke koje je trebalo savladati.
             Trazio sam ljubav, i Bog mi je dao ljude kojima treba pomoci.
             Trazio sam usluge, i Bog mi je dao prilike.
                        Nisam dobio nista od onoga sto sam trazio.
                        Ali, dobio sam sve sto mi je trebalo.
             Zivi zivot bez straha i suoci se sa preprekama. I znaj da ih sve mozeš savladati.
     
                                                          

...ako shvatis igru i subjektivne iluzije,
zatim slobodu izbora, uzrok i posledicu, cinjenje i necinjenje, u svetlu
namere, umeces da cinis ciste stvari.
  E, tad ces znati.
 Vise neces biti okovan,
 Spoznaces put kroz vremeprostor, namerne slicnosti i jednostavnost mudrosti.
 Od tog trenutka sve je poezija.
                                                           
        /Mile Ninkov/