Vraćajući se sa šetnje po Fruškoj Gori, jednog sunčanog septembarskog popodneva, osećala
sam se sjajno... Ispunjeno i osveženo. Zadovoljno, poletno... Možda zbog posledica svežeg šumskog
vazduha. Ili, još uvek pod utiskom užitka. Dok sam pred polazak srkala kaficu na terasi restorana,
uzivala sam u pogledu. Kao uramljen u dva brežuljka, prostirao se pogled na Novi Sad, Dunav...
Štrčali su vrhovi crkava, a sunčevi zraci plesali su po Dunavu i pravili zute mrljice po kućama.
Mogla sam da poletim!
Nije mi smetala ni gužva u gradskom autobusu, ni gundjanje natapiranih gospodja...
Nisam mogla, nisam ni htela da sakrivam osmeh...
Prebirala sam po mislima protekli dan... I, valjda poslednji zrak sunca tog dana, blještav u svom
nestajanju, zaslepi mi oči... Okrenuh glavu, i videh Dunav, Tvrdjavu...
Zadržah dah... Pa on je zaista Plav!!! Hm, da... I Strauss je tako mislio. Pomislih na valcer, nesto
u meni zapleše u tom tročetvrtinskom ritmu poznate melodije. Uvek sam mislila da se plavetnilo
odnosi na neki gornji tok Dunava, pogotovo, gledajuci ga danas, tako zaprljanog i mutnog.
Ne mogu ni da zamislim vreme...Pričala mi je baka, da su nekada za Pravu riblju čorbu, vadili vodu
sa sred' Dunava... I to je onda bila prava stvar.
Ali, u to sunčano predvečerje, ne ometeno ničim , do u nedogled, u njemu se ogledalo nebo,bojeći
ga plavetnilom.
Plavi Dunav...!
Kao stara dama, Tvrdjava se nehajno naslonila na njega. A pred njom... Začudo!
Jedan novi, još "tudji", iako naš most... Gde je nestao, onaj, možda ne lep, ali MOJ? Ispod koga sam
nebrojeno puta prošla, šetajuci Kejom s roditeljima, držeci ih za ruke.
Pored kog sam se mnogo puta slikala, stojeći na velikom gvozdenom privezu za brodove (i jos uvek ne
bih bila visoka kao mama).
Pa i ovajm kojim se vozimo, je NOV...!?
Sve mi je munjevito proletelo kroz glavu... I već smo stigli na drugi kraj, ulazili u grad...
Na tren, osetih setu... Ali, tako je to u životu...
Obilje dobrog raspoloženja , ipak nije splasnulo.
Pomislih... Imam još vremena da pozovem prijatelje, spremim se i odemo negde da, uz vino i
tamburaše, nazdravimo Plavom Dunavu...
Ako već mogu da biram, s pesmom ću ispratiti sve staro i dočekati novo...
Pa, nek ide život !