Куда иде “е-страда”
11/4/2008
Нисам писац. Не пишем песме. Немам изложбу слика, нити је желим. Не спадам ни у оне који се изражавају музиком. Не наступам јавно. Публика сам, из једанаестог реда, критична по природи. И самокритична у унутрашњем монологу. Дакле, објективно просечни конзумент. И уживам у тој својој позицији, с оне стране позорнице и рефлектора. Могу да се, својим сензибилитетом, препустим свакој уметности. Једини услов је да поседује одређени (високи) степен естетике. Да је лепа. Ружне стране света не волим у уметности, али поштујем искрене перформансе душа које плачу тако. За смех нису. На неки начин сам пробирљива. Не могу да слушам музику где год. Слике волим на зидовима, није важно каквим, а писце у књигама. Глумце у акустичној полутами. Представе политичара бих задржала у штампи и у посебним емисијама, које не морам да читам, слушам, и гледам. Нисам агресивна и не намећем своје критеријуме. Тврда сам да ми их други намећу. И какве то везе има с електронским издањима? Па има. Електроника је хладна, склона кварењу утисака и одузимању душе. Знају то они који својом душом баратају. На италијанском страда значи пут. Електронски пут праволинијски напредује ка наказној вулгарности. Без сигнализације и контроле саобраћаја постаје опасно место. Такозвана уметност прети да истисне таленат, а промашена публика изазива колапс. И на местима где су спуштене рампе ка бочним, натуралним, путељцима кидишу агресивне хорде техно времена рушећи све пред собом. Необуздане у кварењу свега што не познају. Природна обдареност бива прегажена и истиснута ка маргинама. Време у коме, бавити се собом, у нивоу наивне уметности, захтева места далеко удаљена од путева од великог значаја. Бити безначајно свој постаје императив сваког просечно надареног становника ове електронске планете.
