За радостан живот треба бити слободан!
Слободан од Себе!

А за успешан живот треба имати талента!
Где ли се туда прикрада сумња?!
Један од наопаких талената је разголитити моменат и осветлити замагљене снове једном једином бистром помисли.. И ништа никоме да то сазнање не поквари. Себи око да замрачи, онемела уста сасуши, о урођена моја глупости! Нема ту користи! Зато истрајно учим када и како да упалим, а када и како да утулим светлости које ми цртају.. оно шо ће једном бити само од сумњи сећања. Усне на горе.. Сигурно нећу бити паметнија, али душом богатија - хоћу! Да је себи не убијем. Да живим. Учим како се жмирка на једно око, а да не намигујем.. само да исто погледам онако како је лепше. Кроз трепавице да зачкиљим.. и да одћутим грешку у кадру нечујним осмехом. Мада грешке знају да буду јако симпатичне. Аутентичне. Животно изненађујуће. А понекад и јако тужне. И ружне.
За загрљаје..

Омиљена игра, неко то зове и страст, ми је прегледање живота. Анализа. Без лупе, кроз парченце изоштреног видика.. тражење праве нијансе. Ум се забави.. и још по нешто научи. Некада јако заболи..
Рецимо да то може изгледати и овако..
Из прикрајка. У пару.

Фотограф зна за филтере.. за атмосферу.

Зато од мене, једном када порастем, животни професионалац, емотивни зналац, учитељ понашања и радовања, диригент сновима.. цртач.
Верујеш ли ми?
Ја себи не.. Не светлим без твојих спонтаних, ничим изазваних, украса. Само сам лутајућа сенка у обрисима неких ширина.. једно срце и једна душа. Једна крошња за љуљашку. Никада нећу да одрастем.
Али ћу увек бити оно паметно дете