С предумишљајем
29/2/2008
Један од оних дана на Блогоју када пожелим да га сасвим разбуцам.
А не могу. Није мој. Туђа се имовина не уништава, нити имам право да на њему било шта мењам. Да није тако, и да могу, укинула бих свој јучерашњи пост на насловници, писан на мултиблогу, на латиници, за моју пријатењицу Самбу ( које већ данима нема) и за шачицу оних мојих пријатеља који се још увек буде надајући се да постоји нешто више од међусобних препуцавања на овом порталу. А њих је из дана у дан све мање и мање.
Смешно ми је да та цртица буде смерница са насловнице за јучерашњи дан, нарочито у контексту у који је стављена.
Драги моји и драге моје, ствар је у ставу. Молим вас да игноришете моје присуство на насловници. Ја то тако нисам замислила. Амбиција да будеш балкански у овом нашем случају изгледа да је у пежоративном смислу. Са оваквим манирима добро је да уопште, као популација, постојимо.
Цитираћу део реченице са којом се слажем :" Ако су хијерерхије и јебатори и полтрони део моје стварности не морам да будем део те приче и тамо где желим да се опустим."
Овде смо се окупили у жељи да постујемо неки другачији свет, да испољимо неке другачије сензибилитете, а као такво, ово место све више ми недостаје. Јер га све мање има.