Žudnja
6/2/2008
Mislim nešto o životu, pa o čoveku.
Prokleti smo u svojim očekivanjima, u zahtevima, u raspodeli svega šta bi smo da smo, a nismo..
Nekako nam guber kod drugih uvek duži i draži, a od tudjih nemanja okrenemo glavu na drugu stranu. Tako je lakše. Materijalna posedovanja su izgleda kao žvakaća guma. Zavisi ko i sa koje strane rasteže. I zašto. I dokle.
Duhovna se imanja retko vide na prvi pogled. Ona nisu za namerna pokazivanja. Ona su intimna krletka u kojoj se ponekad zadesi namernik spreman da gleda, sluša, i uči ako je mudar, gde su sakriveni ključevi tog blagog izraza, bistrog pogleda i smirenih dlanova. A i taj milošću dodeljen ključ ne otključava svačija vrata. Duhovno bogat vrata i nema.
Ako mene neko pita, ja volim da imam.
Da imam ono i onoliko koliko mi treba za osmeh i za miran san.
Kako i ne bih.. treba dete izvesti na put, a treba živeti.
Nije to puno, ali nije ni malo, ipak sam ja čovečica 21. veka.
Ponekad mislim imam i previše, više, mnogo više od onoga što sam ikada htela.
A opet, zapne oko za onim što mi sada nedostaje.. A nedostaje. Novac kvari ljude. To je valjda taj ringišpil. Kada jednom na njega sedneš nema iskakanja, odvozaš se do samog kraja.
Duhovi me redovno u tom krugu pohode u svojim virtuoznim proletanjima.
Tek da me podsete na dragocene škrinje u kojima senkama svojim obitavaju i iz kojih mi nude blagoslov za put koji mi je namenjen, i na koji sam pošla.
Bogatstvo sipa iz oka, života bogatog, iscrtanog tragovima čudesnih puteva.
Mario Marko Krce
Moja je žudnja sva na kraju. Valja do nje stići. Uteći od ponora, a dotaći se svakog izazova, u krvotoku vetra razvigora. Tu mi je negde umršena sreća, ispod voda i iznad neba, dok srce gori vatrom iskona. Zemlja Zemlji? Bude i bez imanja.
