Зелени Двор
21/12/2007
Погубих се у овом децембру, и једва чекам да му видим леђа!
Све ми се измешало, закувало, стомак ми не вари не проварљиво..
Зато проветравам и уцртавам путоказ ка луфтирању уморних вијуга и ћелија.
Мислила сам да је сеоски туризам повољнији од осталих,
али сам погрешила. Тако да.. нећу вас мамити да празнике и одмор проведете негде тамо, у селу, на салашу или у вајату, јер су туристичке понуде срамотно скупе!
Зато може да се машта, да се сања,
па се понекад нешто топло испили и испуни срце толином.
Ови су људи осмислили свој живот и испунили га слободом и лепотом.
У Зеленом Двору.
"Прво будимо прости и добри као
Природа сама, распршимо облаке који
нам мраче веђе, и примимо мало живота
у своје поре. Не останимо први међу
сиротима, већ уложимо напор да
постанемо међу бољима на свету."
(Хенри Дејвид Торо, "Валден")
Покушајте да замислите место на којем време тече другачије, спорије него у градској вреви, није село, али ни обичан шатор у дивљини - замислите место на којем се може провести дан, викенд, месец дана под условима које човек одреди сам, као слободна, неспутана јединка. У потпуној самоћи или у добром друштву. Уз рад или пландујући, гледајући како барске птице пролећу изнад врба, козе брсте багремово лишће крај стрме обале рибоносне мртваје Караша, а високо на небу изнад Делиблатске пешчаре крстари орао.
Салаш "Зелени двор" Снеже и Саве Станковића је такво место. Овде живот не пролази у правој линији од, на срећу, полузаборављене прошлости ка неизвесној, тегобној будућности, већ весело сведочи о цикличности природе и Ничеовом "вечном враћању истог": дани на овом простору слободе теку налик један другоме, при чему сваки додаје нове детаље укупној хармонији и лепоти. Рибе се саплићу о Савину мрежу, бивају поједене. Кокоши и патке зобају зрневље и истрчавају пред ноге посетилаца, уколико их у томе не прекине лопов лисац. Ноћу, од пролећа до јесени, све зуји и хучи, као да је сваки кубни сантиметар набијен животом.
Људи долазе и пролазе, на капији их дочекују Снежа и Сава , и у овом малом свемиру сами бирају како ће провести време док су у у власти салаша. Да ли љуљајући се на великој љуљашци за одрасле ("Подигли смо је да зауставимо дискриминацију одраслих", објашњава Снежа показујући на масивну дрвену конструкцију на самој обали, тамо где су греде за разапињање и чишћење мрежа за рибу), да ли пецајући дугим штаповима у које су, како изгледа, уписане чини за привлачење риба, да ли гледајући у огромно банатско небо или помажући домаћинима у ситнијем и крупнијем бављењу око салаша - воља вам. Овде је слобода на првом месту.
"Ако се сазидали дворове на небу,
Ваш рад не мора бити узалудан; они
су ту где морају бити.
Сада под њих поставите темељ!"
(Хенри Дејвид Торо, "Валден")
Прича о настанку салаша "Зелени двор" је упутство за живот, намењено онима који "вире из џепова солитера", верујући да не постоји пут напоље из града. Снежа и Сава у једном тренутку били су сасвим обични Вршчани, а већ у наредном распродали су све у граду, откупили стару скелеџијску кућицу на ободу Кајтасова и, лудо храбро, заљубљено, пливајући против струје, пркосећи својим навикама и елементима природе која овде зна да буде сурова, уз помоћ неколико књига и верних пријатеља, сазидали свој замак у пустари.
Направили су га онако како доликује насеобинама и бивацима на граници екумене - као у Сибиру, као на Дивљем Западу. Од цигле, са зидовима који су изнутра обложени дрвеним облицама. Све је чврсто и солидно, па ипак уклопљено у природу, до те мере да се кућа види тек када јој се сасвим приђе, као у сновима Френка Лојда Рајта о органској кући која живи заједно са природом, и не пркоси јој, као ни њени становници.
Живот се, након неколико година прилагођавања, усталио на забаченом салашу, а његови становници прилагодили природи која, не као у заштићеним градовима, поставља замке које за мекане и плашљиве људе могу постати нерешиве, и вратити их у окриље бетона, уз уобичајено "јесмо ли ти рекли" сумњичаве околине. Уосталом, из света телевизије, асфалта и комоције урбаног бивствовања прећи у свет у коме се ледена вода захвата из бунара, а на лустерима су свеће уместо сијалица, јесте екстраваганција ако траје свега годину или две - а ако се такав живот настави до тачке када његови актери на крају поносно обзнане да више никада у животу неће платити ниједан рачун, тада већ можемо говорити о промени парадигме, повратку суштини.
"Многи лове рибу целога живота,
не знајући да то што лове није риба".
(Хенри Дејвид Торо, "Валден")
Глас о "Зеленом двору" почео се ширити по начелу меметике - научног концепта који говори да идеје еволуирају на исти начин као и живи организми, и шире се по правилима која су независна од људске воље и намере. Неко је неком рекао да неко негде живи на начин људи из прохујалих векова. Неко је, можда, ослонио бицикл или мотоцикл о дрво у дворишту крај куће, викнуо "Домаћине!", и на своје запрепашћење, није, као што би му се десило на готово сваком другом месту, па било оно у селу или граду, погледан љубопитљиво, нису му преиспитани мотиви и намере, нити је упитан из какве је куће, већ је предахнуо уз, можда, рибљу чорбу или козји сир и кајгану, какву стару ракију или, само, слатку (стварно слатку!) воду, и разговор о свачему и ничему, о свету, бићу и небићу, и најбољем начину да се упеца штука.
Време је учинило своје, и добра реч се ширила. У дворишту је подигнут велики сто, за двадесет људи. На обали се створио и лепи, брзи кану - ко зна, весла, а ко не зна да савлада племенито (и врло нестабилно) индијанско пловило, преврне се, па хајде Јово наново. Уређен је и простор за одбојку на плажи - хладни делиблатски песак већ је био ту, само га је требало оголити и изравнати. Пецаљке под стрејом прошле су стотине руку, и мало ко је дошао, а да не забаци куглицу хлеба у зеленкасту воду мртваје Караша, из које би се риба могла вадити и руком, толико има црвенрепки, караша, деверика, али и сомова и штука, за оне који знају како да намаме и смире ове немани. Ко воли, може и да се бави козама, којих сада у козарнику има готово сто - цео чопор ћудљивих, шармантних коза, од домаћих до алпских, које се хране лековитим биљем на обронцима приобаља, па им млеко нема онај укус који неке и одбија од овог изузетно здравог производа. Нико не остаје гладан, а људи, већ навикли на неписана правила која овде владају, доносе ко шта има од намирница. Све се дели, без сувишних питања.
Тако је, све до данашњег дана, "Зелени двор" постао и остао слатка тајна оних чија је идеја забаве и одмора да на леђа забаце шатор (а никада нису били лакши нити јефтинији), врећу и подлогу за спавање, и стресу своју опрему на зелену ливаду, спремни да мало пробораве на месту на којем застаје дах од лепоте, надишу се ваздуха удаљеног 50 километара од најближег загађивача, напију се крепке воде и поразговарају са људима који ни од кога ништа не траже, нити очекују, већ живе у миру једни са другим и са целим светом.
написао Ненад Костић
