Какав дан..
12/12/2007
Цвркут.. отворим око, сумрак? Где сам?! Ннн.. . да. У свом кревету. Јутро је.
Изгњавим јастук и загрлимо се. Мислим, мој јастук у боји и ја. Опет цвркут.. сада бучније.
Оккк.. устајем. Левом ногом додирујем црвено.. против малера. Поглед додирује јутарњу измаглицу с оне стране голог прозора.
Још један започињем дан трупкајући босоного до Њега, померајући шишке зреле за шишање и љубећи га у глатко чело. И стопала, порасла, мекана.
Он се гњезди и увија својим рибама и шкољкама на топлој постељини. Сања.
Пожелех да се ушушкамо као некада.. Не иде. Велики је за грљење у круг..
Настављам ка најдражој шољи, поклонила ми је моја омиљена кума, на њој пише : "Девица сам само не знам шта ми је данас! " Кафа у њој ме јутром увек осмехне. Мали, велики, јутарњи ритуал. Пуши се и голица мало нос, мало трепавице..
Опет сам будна.
Време када сам сама са собом. Некада је то била касна ноћ, до зоре, али сам онда схватила да је мој ум дубоко у ноћи мало сањив, мало занесен, мало више усамљен.. и да су ми тада реакције и размишљања слична треперењу звезда. Нестална. Што због умора, што због вина. Јутро је Сунце које ме обасја јасноћом ума, идеја и осећања. Као да је то некога брига.. И не треба, важно да ја о томе бринем. Планирам.. Ускоро ће празници.
Деда Мраз је у одсуству, нема ми друге него да се прихватим куцкања листе.. све знам, али да ми случајно неко или нешто не промакне. Волим те "ничим изазване" осмехе. И новогодишње честитке.