У таљигама сам спавала..

Тешко је замислити некадашњи српски сеоски пејзаж без таљига које труцкају путем, ујармљених волова или коња, домаћина са нахереном капом, и мирисом сена које је уредно наслагано у њима. Служе и за одлазак у њиву, пренос сена и разног терета, а са намештеним клупицама корисне су и за одлазак целе породице на вашаре, свадбе, славе.
Глагол таљигати се веома јасно указује на брзину и удобност ове врсте превоза – полако и стићи ће се.

Мати ме у очевим чезама сањала..

Колико уздаха измамљује помисао на чезе упрегнуте у поноситог пастува, док уз звуке прапораца пролазе путем са удобно смештеним домаћинима, и најчешће лепом девојком спремном за удају.

З

Неодољиви шарм фијакера

Друмовима су се дуго котрљали точкови раскошних шуштавих кочија у којима су се возили цареви, краљеви, црквени високодостојници, аристократија, велепоседници, племићи, ловци, весели сватови, и на крају тужне креатуре доконих џентрија. После Другог светског рата, елегантне каруце су почеле да нестају заједно с великим поседима, а са њима и бркати кочијаши "парадеши", који су, како то износи историчар уметности Бела Дуранци, "одумирући са друштвеним слојем којем су верно служили, изгубили перо, одору, снагу и младост". Црни и жути лаковани фијакери са кожним шатрама скривени су од погледа у чамотињу мрачних и прашњавих шупа, где су готово сасвим заборављени. А онда су их, пре неколико деценија, поново извукли на светло дана, да блесну новим сјајем.

Коњима и фијакерима поново у сватове! Двопрег, па четворопрег белих липицанера лабудастих вратова. Недељом и о благдању фијакеријаде и надметања у кочијашењу и вештини вожње у многобројним нашим местима. Као на трону, возари на узвишеном седишту кочије, са уздама у рукама, поново су у дослуху са божанским атовима и танковијастим бедевијама...

Према хроникама, прва парадна кола, двопрежне кочије, израђене су у петнаестом веку у Мађарској, у месту Коц, па отуда назив кочије. Та прва "лака жута мађарска кола", за три коња, наводно су изум краља Матије Корвина. Њима је он превалио пут од Будима до Беча "невероватном брзином, од сто хиљада корака дневно, што је 75 километара". Већ тада се појављују и вешти парадни кочијаши. Забележено је да су 1476. приликом сусрета краља Матије Корвина и његове заручнице Беатрисе у Секешфехервару (Стоном Београду) "њени кочијаши били одевени у баршун са златним дугмадима на одори".

Остао је и запис да је једна таква "лака брза жута кола" тражила на позајмицу и чувена Лукреција Борџија од свог шогора, црквеног високодостојника Иполита Есте који се из Мађарске вратио у Италију... Век касније, у Немачкој се јављају луксузна кола "бехангенер ваген" – "обешене таљиге" у којима није било труцкања! У седамнаестом веку у Енглеској производе парадну кочију на опругама, коју ће с временом умешни мајстори довести до савршенства са готово свуда усвојеним називом "викторија фијакер". Сличне кочије производиле су се у Шпанији, Аустрији, Француској, Русији и другим земљама. Отмена господа су у Паризу за шетњу и путовања градом изнајмљивала парадну кочију испред хотела "Saint Fiacre", па су кола добила назив фијакер!

Парадне кочије и фијакери у нашој се земљи јављају средином осамнаестог века, о чему сведочи бакрорез манастира Хопово из 1756. године, на којем је приказан архиепископски шестопрег са затвореном парадном кочијом која вози архиепископа Павла Ненадовића у посету овом манастиру. Према Богдану Т. Станојеву, прву радионицу (фабрику) кола и фијакера у Новом Саду основао је 1880. Матија Рајх, родом из Црвенке.

За "викторију фијакер" Рајх је 1908. на изложби у Лондону добио златну колајну. Матији се 1906. придружује Карло Лебхерц. Своје производе продавали су по целој јужној Угарској и у свим балканским земљама. Тако су 1913. произвели 300 парадних кола разних типова. Ковач Младен Мога, колар Јожеф Сечкар, и лакирер и тапацирер Фишер, који су струку усавршавали у Бечу и Пешти, 1906. године такође отварају радионицу за израду фијакера у Новом Саду. Производили су чезе, ловачка кола, каруце, енглески фијакер "викторију" у разним варијантама, чак и "визави" и санке у виду фијакера...

Од средине 19. па до педесетих година прошлога века Сомбор је био варош фијакера. Фијакеристи су дежурали на трговима и железничкој станици у "бандама". Само банда испред хотела "Слобода" бројала је 27 фијакериста! Тамо је о варошком трошку 1910. године уређен плац са 27 засађених стабала "бођоша", да сваком коњу и фијакеру праве хлад.

Сомборац Јован Ђуран, један од најбољих сарача у земљи направио је парадне амове за двопрег од жуте натур-коже за Јосипа Броза Тита. Тито је тај блистави серсам поклонио британској краљици Елизабети. Јованов син Никола наставио је сарачку породичну традицију, само што он има свој сајт и за свет ради кожну коњску опрему по поруџбинама путем интернета!

У Сомбору данас ради само један професионални фијакериста. Зове се Илија Мирковић. Сматра се, међутим, да у Сомбору, код приватника, постоји стотинак половних фијакера, којима је потребна обнова, па је отуда у овом граду Александар Недељковић отворио фирму "Римејк" за рестаурацију парадних кочија. Александар је већ рестаурирао неколико фијакера, који, како се у песми каже, "круже улицама града, и возе заљубљени пар"...

Негдашње златно доба фијакера враћа се на велика врата. Понавља се мит о фениксу који се рађа из пепела. Са извијеним витким крилима, зејтин-осовинама, тапацирунгом и блиставим фењерима, раскошна и шуштава кочија – стара црна дама – "викторија фијакер" – и даље је без премца за престиж, лагодну доколицу, витешко надметање "парадеша", и сватове који се недељом возају по небу...

Са неодољивим шармом њени точкови котрљаће се још дуго на меридијанима широм земљиног шара. Беч, Праг, Париз, Мадрид и Пешта; Сомбор, Шабац, Србобран... и један бели који уме недељом да провезе сватове мојом улицом и до дана данашњег .

А где ћеш лепшег коња него слободног !

Пред очима ми је једна давна снежна ноћ, недуго после поноћи, и он, предивни ждребац насупрот мојих прозора, у касу .. док веје. Као да ми је гривом махнуо, мој Пегаз. Рекли су да сам сањала, да је из оближње Циган мале сигурно побегао.. Али ја никоме нисам поверовала. Само свом осећају живом до данас, да ме је поздравио. Слободан и срећан.