Ringispil
Nova godina kuca na vratima
I evo, najzad je pred nama još jedna najluđa noć u godini u kojoj će svako biti lud na svoj način. Pojedini će se te noći napiti od sreće što je godina koja je za nama najzad prošla moleći Boga da im se više nikad ne ponovi. Oni drugi koji su uspešno završili godinu će se najzad opustiti i napiti još žešće od ovih prvih.
Postoji nekoliko vrsta dočeka Nove godine: restoranski, klupski, kućni , ulični, dijasporni i inostrani.
Što se restoranskih dočeka tiče oni su strašno u modi zadnjih godina. Čim se na vratima nekog restorana nađe obaveštenje da nude doček Nove godine uz otvoren šank naš narod nagrne k’o nezdrav a posle čitave godine ogovaraju taj restoran i govore kako su pokradeni jer svih onih viskija i francuskih konjaka koje su želeli da sruče u sebe, u količinama koje ne mogu da podnesu, na tom otvorenom šanku uopšte nije bilo. Uglavnom će se napijati domaćim pićima po sistemu – ne možete vi meni da naplatite to što ja mogu da sručim u sebe. U ponoć, dok Španci uz svaki otkucaj sata budu jeli po zrno grožđa, Njujorčani čekali da zasvetli velika jabuka a Kinezi otvarali prozore i vrata da sreća može neometeno da im uđe u kuću, naši muškarci će jurcati da poljube sve ono što inače ne mogu da ljube. Kad budu izljubili sve žene setiće se da je tu negde i njihova pa će pijano izljubiti i nju, i reći joj : Dušo, šta tebi mogu da poželim kad ti već imaš mene. Duši ne preostaje ništa drugo sem da se i ona napije.
Klupski doček Nove godine je rezervisan za novokomponovanu elitu našeg grada. Obično se proslavlja u kući jednog od pripadnika elite sa pažljivo probranim gostima ni po prijateljstvu ni po rodbinskim vezama već po dubini džepa i ostvarenim poslovnim vezama. Preteruje se u svemu počevši od izbora pića, preko menija, pa do jelke koja je toliko okićena da se samo pretpostavlja da je jelka u pitanju. Ovakav doček služi samo da bi mogli međusobno da se ogovaraju i da mogu onima koji nisu prisustvovali da vade mast.
Kućni doček Nove godine je najzastupljeniji. Počinje večerom koju služi domaćica koja ni ove nije stigla da skine viklere sa kose jer je seckala sastojke za nezaobilaznu rusku salatu, nastavlja se višečasovnim isleđivanjem ko je kriv što svi drugi (koji su gori od nje) dočekuju Novu godinu u najboljem gradskom restoranu a samo ona sedi kod kuće. Doček se završava tako što on sit i napit hrče ispred televizora a ona sedi na WC-šolji i plače sa šam-rolnama (napomena pisca: šam- rolne su kosa sa koje su skinuti vikleri ali koju sad nema volje da dovede do novogodišnje frizure) na glavi. Ujutru mu, na njegov izričit zahtev, kuva kiselu čorbicu jer bi je dobio i u najgoroj gradskoj birtiji pa mora i u svojoj kući.
Na ulični doček izlaze svi oni koji unazad godinama gledaju kako čitav svet dočekuje Novu godinu na ulicama jer kad mogu oni koji su bogatiji od njih mogu i oni. Doćek je začinjen kuvanom rakijom (iz termosa), trubačima i osećajem pripadnosti. Posle ponoći im se pridružuju oni koji su Novu godinu sačekali u kući i to samo ako nisu posvađani. Obzirom da je u novogodišnjoj noći napolju obično minus milion svi cupkaju u ritmu «Kalašnjikov-a» ili «Đurđevdana-a» to jest u ritmu muzike za ples na srpski način.
Dijasporni način dočeka je onaj kad crknete od posla da bi ste dočekali sestru koja živi u inostranstvu sa sve njenom nemogućom decom i mužem kretenom, koje ćete morati da gostite desetak dana. Za uzvrat ćete dobiti par pakovanja diskontnog piva od litar, malo čokolade sa lešnicima i džinovsko pakovanje praška za veš. Sve ostalo što ste želeli da dobijete nećete dobiti jer vaša sestra nije bila sigurna da će vam se svideti pa nije htela da rizikuje.
U inostranstvo to jest na inostrani doček idu uglavnom parovi koji su pred razvodom inače ne bi bacali pare na nešto što je u krajeve u koje idu dočekano bar pre sto godina u odnosu na nas. O tome pričaju od prvog decembra pa , bar, do Uskrsa.
Ove novogodišnje noći će deca čiji roditelji imaju para opet dobijati skupe poklone jer uvek postoji način da se ljubav kompenzuje. Deca roditelja koji nemaju para će biti obaveštena kako Deda Mraz ne postoji i da ga je godinama glumio tata, kako su to priče za malu decu, da je vreme da postanu odrasli, i tako će na najsuroviji način shvatiti da svi lažu a naročito oni koji ih najviše vole, da je život kao i doček Nove godine jedna obična imitacija. Naravno, biće to njihov najgori doček koji će pamtiti do kraja života.
Nezaobilazan elemenat dočeka u svim varijantama je svinjsko pečenje. Svinja je u drevnim civilizacijama bila sveta i obožavana životinja. Drevne civilizacije su u većini slučajeva izumrle, svinje su nekako preživele i ostale obožavane isključivo kod nas. U našim krajevima se svinja naziva svinjom u svim slučajevima sem kad treba da se pojede. Onda nekim čudom postaje ptica («Nema ptice do prasice»).
Živeli!
Sisata pevaljka, drugi deo
Kako smo znali šta nam treba, tj. koja nam je ciljna grupa na toj svadbi, Pera konzervativac i ja nadjosmo odmah odgovarajuće haljine. Uz pomoć gardaroberke svedosmo izbor na šes’ komada! Jedna onako luda, vuče se šlep pozadi, šlic ne do pupka, nego do struka, a zategla preko strukića i kukića, boli glava. E, ali, gola ledja! A kako da obučem veštačke sise ispod toga!
Odbacišmo tu, probam drugu. Lepa, ne mogu reći da nije. Gore onako jači izrez oko ruku, ali zakopčana do grla. S obe strane šlic, pa kad koračaš, a ona ostane onako medju nogama! Eh, ali, razrezi tek do pola butina!
- Ne može – kaže Pera konzervativac, pa i tu odbacismo.
Meni malo već bilo dosadilo da probavam, ali ’ajde, uzmem i treću, pa četvrtu, i tek se odlučimo za petu. Doduše, i njoj je trebalo malo prepravki. Ono, stoji ko salivena, ali bez veštačkih sisa! S ovo malo što imam, izgledam izvrsno, ali ne za kafansku pevaljku.
Da bi dobili kompletnu sliku, dodam i ta pozorišna pomagala. E, nisu tadašnje veštačke sise bile ko u ovo današnje vreme, mega brusevi, kojekakvi jastučića i čegasveneznam na pretek. TO što sam trebala da obučem onako ogromno, poprilično čvrsto, malo nezgrapano. Nekako se uvukla ja u to, haljina ne može preko. Da mi gardaroberka veći, pa još veći, pa još još veći broj, al’ cvrc! Landara oko struka i kuka! Doduše, može se to rešiti, objasni gardaroberka i uze na sebe da smanji taj donji deo na moju meru, pošto je gornji na meri veštačkih sisa!
I tako, vrtim se ja pred ogledalom u toj popravljenoj haljini, lepo stoji, nije da nije, samo... napred ko dve Keopsove piramide. Pera konzervativac se smejulji, pa pipne prstom, a ono ostade udubljenje!
- Ne, ne, ne radi se tako! – gardaroberka objašnjava. – Sad unutra, uz ove uloške što postoje, staviš vatu! Mora nešto lagano, da te ne pogrbi!
Hm, znači dva pakovanja vate od po 100 grama u svaku, i biću ko avion. Mislim, ko za svadbu.
Izadjasmo mi iz Narodnog pozorišta zadovoljni. Ja u kesi haljinice, obe onako baaaaššš lepe. Jedna crvena, a druga još crvenija. Obe za 5 brojeva veće nego inače, pa smanjene , je l’ za moj struk i kuk, a da u gornji deo stanu veštačke sise.
Došla ja kući, pokupovala šta mi treba (u svaku stalo i više od 100 grama, pa morala i drugi put do prodavnice), pa po preporuci Pere konzervativca spremam scenski nastup! Cipelice pozajmila od same sebe, tj. u sopstvenom fundusu našla neke prastare, ali štiklica idealna, celih 13 cm! Baksuzan broj, ali ih nisam zato „umirovila“, već što su sa zlatnim šljokicama! A uz šta ja to da nosim! Trenutak depresije i slabost ka štiklama, i eto sad moje sreće. Doduše, nisam ih obula više od jednom, u šta ne računam probanje i nekoliko šepurenja u specijalnim prilikama, kada, hm, nije bilo bitno da li se odeća slaže ili ne, jer i nije bilo odeće, je l’, ali računam, biće dobro.
I tako, krenem ja da djuskam! Ja kukom desno, veštačke sise levo! U, bogca ti, pa još ću i da se strobalim sa štikli i završim u Urgentnom centru! Dobro, polako! Ne sme ništa naglo. Samo lagano... Probam ja opet, uvežbam vrckanje na desno! Još da probam i na levo! E tu mi malo teže išlo, potrajalo bogami, ali ja vredna, sve uspela. Don’o mi Pera konzervativac neke trake, narodnjak do narodnjaka, da malo i uz to probam, ali ’oćeš vraga! Ritam brz, da brži ne može biti, ne stignem da vratim sise na drugu stranu kolko brzo nogice rade. Rasplačem se ja tu Peri konzervativcu preko telefona!
- One mene ne slušaju!
- A kako i da te slušaju kad ih imaš tek od juče!
Ono, čova u pravu! Da smo zajedno rasle i razvijale se, sad bi bila ja (a i svi moji ljubavnici) s njima na ti, a ne ovakva muka.
Posle dva sata, zaboleše me ledja. Steže, brate, na sve strane. Stavim flaster ovde, stavim tamo, na jednom mestu podmetnem gazu, i uporno nastavljam! Do svadbe u subotu ja moram da budem fit!
Probudila se sutradan ujutro, joj, a ono sve me boli. Mislim se ja, sad tek vidim kako nije lako sisatim devojkama. Pa one jadne ceo život nose to, a ja ću ove moje da skinem kad se sve završi. Popijem andol, valjda će do subote da prodje, kud ću na svadbu s bolovima, pa da ne mogu da sunem koji viski! Doduše, ne volim viski, pa ću piti pivo! Ko i svaka prava pevaljka pod šatrom!
Svadba, a na svadbi pevaljka!
Nisam vam ja samokritična. Naravno da sve najbolje znam i umem, to se podrazumeva i ne podleže raspravi. I naravno da sam najbolja u raznim veštinama. E, ali kada je pevanje u pitanju, tu sam propast. Mislim, kad ja pustim glas, moja seka istog trena nadje nešto mnogo važno što treba da radi na drugom kraju sela. Komšije su napravile zvučnu izolaciju ka mojoj kući, a oni što prolaze putem dodaju gas ne bi li što brže pobegli, rizikujući susret sa lokalnim radaristom, tj. policajcem koji se udvara onoj maloj iz komšiluka pa radar namesti baš u njenom sokaku.
Na slavljima me uljudno zamole da ne počinjem da pevam bar dok se gosti ne napiju toliko da im je svejedno, a bolje nikad. Kad bih snimila CD, nedajBože, uz njega bi poklanjali i flašu votke, garantovano.
A baš volim da pevam! Doduše, znam tek nekoliko refrena, nešto starijih pesama naše i strane produkcije. Meni uvek bilo smor pamtiti reči! To mi bilo kao bespredmetno trošenje pameti, a toliko drugih stvari treba da se utisne u koru velikog mozga. Ruku na srce, nikad se nisam ni trudila.
Posebno sam u lošim odnosima sa narodnjacima. I tu sam ograničena na nekoliko refrenčića pesmica Tome Zdravkovića, možda jednu Silvane Armenulić i dve do tri Predraga Gojkovića. Od mene dosta. I previše!
E, bilo je to pre... khm... godina. Moj drug Pera, konzervativac, tj. uspešan studen konzervatorijima Čajkovski u Moskvi stalno je bio bez para. I tako, kad dodje leti u Beograd, on sa društvom iz kraja krene u osvajanje svadbarske scene Beograda i okoline! Kao dobri svirači, uvek su imali sjajne tezge, bili su baš traženi.
Kaže meni Pera, ugovorili su odličnu svadbu. Preko 800 gostiju, tu nadomak Beograda u nekom selu, šatra, dva dana, ma biće para ko pleve. Raduje se, trlja ruke, te ode to popodne da ugovori. Pre nego su otišli, vratiše se.
- Kakvi debili! Ne mogu da verujem! – urla Pera u telefon, a ja zbunjena.
- Šta je bilo Pero, ko iznervirao mog omiljenog svirca?
- Zamisli, izgleda nećemo svirati onu svadbu.
- Kako nećete Pero, ne propuštaj dobru tezgu.
- Ma ne bih ja, nego zamisli seljaka, neće muziku bez pevačice!
E sad! Cvrc! Znači, nema veze što su ovi profesionalci, genijalci i neznamštasvene, ne može bez pokazivanja nogu i sisa! Nije nego!
Pera i ostatak benda krenuli da jure telefonom sve ženske iz društva za koje znaju da nešto pevaju, ali nema šanse. Ili nije tu, ili ne može, a dve, do tri ih obavestiše da su na TOJ svadbi gošće. Svi u bedaku, pokunjili se, ja kuvam kafu za kafom, potrošili i sve zalihe piva u kući, rešenja nema. Kad, Pera diže glavu:
- A što ne bi ti??!!
- Ko ti?
- Pa ti?
- Ma ko ti je ta ti?
- Ne pravi se luda, ajd ti s nama MMMila.
- Ih, ja!
- Da, da, ti!
Zasijaše okice sviračima, zapalili se za ideju, već razradjuju taktiku kako će to da izvedu. Ja se pokunjila, kud ja, kad znam to moje „pevanje“. Zamislila se, problemi mi preplavljuju misli.
- Ama ljudi, polako! Hajde da odlučimo šta su prednosti, a šta mane kao pevačice vašeg svadbarskog orkestra.
Vide oni ja se nećkam, znači moraće da me ubedjuju.
- Hajde, kaži, šta je problem!?
- Prvo, ne znam da pevam.
- E, to i nije problem! Damo ti isključen mikrofon, ti otvaraj usta, a mi pevamo.
- Joj, primetiće neko!
- Neće, neće, pustićemo te po nekad da pričaš i animiraš narod, i to je to.
To su rešili, vidim. Razveselili se ljudi, biće para.
- A šta ćemo sa sisama?
- Kojim sisama?
- Pa mojim.
- Pa ponesi ih.
- Ama nemam!
Zgledaše se svirci, vidim ja jedan po jedan zagleda moj „prednji trap“, ni malo raskošan, onako više ravnjikav po merilima ljubitelja, je l’, rasnih petica, šestica i slično. Meni naravno sasvim odgovarajuće, ali za ovu priliku, jok. Ne palim ja ovakva.
- Auuu, stvarno nemaš!!!
Sad se ja naljutih! Sve roncam, al kako me niko ne sluša, sve sebi u bradu. Mislim, siktala bih ja u dekolte, ali nemam!
E, tu Pera kozervativac skoči!
- Ma da mi to tebi napravimo!
- Ju, crni Pero, kakvo pravljenje, grom te spalio! – ciknem ja, ali pristanem.
I tako, tog popodneva, zapucamo ti Pera i ja u Narodno pozorište, da u fundusu nadjemo nešto prigodno. Uzećemo jedno dve haljine, sa šlicem ako treba do pupka, da se vide nogice i sve to tako što treba, a do brade zakopčane. Za ispod tražićemo neki od njihovih trik brushaltera!!!
Nastavak sledi...
Pre neki dan...
Petak popodne!
Naš mir
Ustvari, ovo je već peti pokušaj da oživim ono proleće i hteo sam i ptice one, i vetar, i tvoju šarenu suknjicu, i onu staricu što nas je videla i nasmešila nam se i dala one rumene jabuke. A hteo sam da naslikam i tebe kako skakućeš okolo i igraš se sa onim leptirićima i kako se okrećeš, a tvoja suknjica sa volančićima, pravi slatke krugove kao ringišpil za cvetiće i leprša. Ali, kada sam otišao tamo prošlog leta, posle toliko vremena, ničeg više nije bilo, čak ni leptirića. Samo je jedan gavran čučao na grani i ćutao-gledao me. E, njega nisam hteo da slikam, jer mi narušava sklad i ne umem da napravim valere, kojima bih ga uklopio u našu priču, u ovaj mir! Zato sam naslikao samo ovaj potočić i naše drveće, i našu travu, i sećanje urezano u koru, u stablo, negde duboko. Samo ti ćeš prepoznati to i znati šta sam hteo da kažem slikajući mir-naš mir. Verujem da je i tvoje sećanje još uvek sveže i preliveno blagom setom, kao i moje.
Nisam još naslikao one noći i zvezde i mesečinu i naše snove ali i to ću jednom – obećavam.
Draga saveta!
Ponudili mi nedavno da honorarišem za jedan mesečnik.
- Ma ništa strašno! Samo odgovaraš na pitanja u rubrici „Draga saveta“ – objasnio mi urednik.
Ja se tu malo štrecnem, pa gde ja da nekog savetujem! Imam haos od života, tri mačke, kuče, sestru i još nekoliko, khm, problema i problemčića muškog roda.
- Treba nam fina osoba, koja ume onako ženski nežno da pronikne u srž, otresito odgovori, kao što bi komšinici kad pije kafu s njom a ova joj se jada.
- Pa zar nema na tržištu nikog iskusnijeg od mene?
- A ne, preporučio te taj i taj, kaže da si savršeno rame za plakanje.
Nije baš da mi je imponovalo, ali šta ću. Nastavim da se koprcam.
- Da nije to posao za nekog psihologa, ipak!
- Nikako! Prošli koga smo angažovali napravio nam je jedno samoubistvo, tri pokušaja i četiri dolaska policije. Ne, stručnjak nikako.
Kad kaže Glodur, poštuje se. Ja prihvatim, rukujemo se i on me pita:
- Jesi kolima?
Šta njega briga da li ja u centar dolazim kolima (a ne dolazim), ali promrmljam onako mhmmmmm, da znači i da i ne.
- Dobro, onda neka ti sekretarica da pisma od ovog meseca.
Ja kod sekretarice, dugonoge plavuše, mora da je glupa ko noć, prvo sam pomislila. Ona me posadi da sednem tik pored polumrtvog fikusa u ćošku, i ode na jedno pola sata. Vraća se konačno, nosi dve pune crne djubretarske kese. Pomislim, jao, prešla sam se u proceni, vrednica mala, baca djubre, kad evo ti nje kod mene.
- Evo izvol’te.
- Šta bre izvolite??!!!
- Pa pisma.
- Kakva crna pisma!!!??
- Od ovog meseca.
- SAMO ovoliko? – štrecne mene količina, kad krenu plavuša da se izvinjava:
- Pa izvinite, bilo ih je još, nego tri kese bacila čistačica Cica, mislila djubre.
Uprtim ja svoje dve kese pisama na ledja, k’o pravi obučeni i iskusan fizikalac, obećam sebi da ću sledeći put Cici čistačici da donesem dvesta grama kafe, pa pravac da pozavršavam još nešto, pre nego se bacim na posao.
Prvo banka. Srećom, blizu mi, odmah levo od redakcije. Zvonim, kako je to propisano. Pojavi se s druge strane neki patuljak, o pojasu mu visi pištoljčina, do kolena.
- Šta ’oćeš? – dreknu s one strane.
- Kako bre, šta ’oću! ’Oću unutra!
Urla se on sa svoje strane u ono sokoćalo na zidu, derem se i ja sa svoje strane, valjda po inerciji. Izmedju nas dvoja vrata i komora puna ustajalog vazduha.
- Ne može!
- Kako bre ne može. Ti ćeš da mi kažeš da ne može!
- Ne možeš s tim djubretom.
- Kakvo crno djubre, gde ti vidiš djubre!
- Kad kažem ne može, to je onda ne može!
Vidim nema vajde, moram i ja djonom. Okrenem svog bankara, on ljubazan, ne može biti ljubazniji. A kako i ne bi bio, kad mi svo poslovanje ide preko tog računa, pa dobra mušterija, pa provizija od svih mojih transakcija. Kaže on, sad će, da proveri šta je, mora da je neka zabuna.
Iza mene, na ulici u centru, okupilo se ljudi. Iza onog picopevca unutra, neki bi da izadju, on ne da. Mene sve nešto sramota, požurujem narod da prodje.
- Teto, a je l’ ovo skrivena kamera!? – pita klinja što sa mamom stoji dobrih deset minuta i gleda moju golgotu.
- Kakva j...b..ena skrivena kamera! – iskezim se ja, a njega mama odmah odvuče dalje:
- Pusti, mora da je ONA televizija.
Nisam ni stigla da je pitam koja to ONA, čisto da znam šta je razlikuje od OVE, kad, pojavi se iza onih vrata i ustajalog vazduha moj bankar. Gleda u mene, crveni, ne zna šta će.
- Jao, Gospodja MMMila, ne možete unutra. Pa pobogu, šta vam je u tim kesama!
- Ne znam ni ja šta je! Tako mi dali. Nego otvaraj da ja uzmem svoje pare pa da idem – ja uporna da udjem.
- Ko vam dao?
- Ma šta znam, tamo neki... – nije mi se baš objašnjavalo da ću da „dragosavetujem“, pa prećutim malo.
- Gospodja MMMila, kažete NEKO vam dao!!!
Vidim ja komešanje, frka, panika, i dalje uporno pristiskam ono zvonce!
- Ama ljudi, puštajte me unutra, za ime Boga! Pa nisam ja terorista!
E, tu nastade opšta panika. Nekoliko posmatrača se baci na zemlju na reč terorista, desetak otrča vrišteći, a dva, do tri zamalo ne izvadiše pištolje. U banci uzbuna. Svi ko muve bez glave, vrte se tamo ’vamo, svi pričaju u telefone, ona za šalterom plače, moj bankar krši ruke, a mali kretenčić mlati pištoljem.
Nisam stigla ni da pitam šta je, kad se na mene baciše trojica maskiranih. Četvrti uhvati one moje kese u letu, pre nego sam uspela i AAAAAAAAA da kažem. Meni staviše lisice, a moje kese, ko da su, s oproštenjem, pune jaja, unesoše marsovci u neko čudo od kombija.
Izvedoše me u policiji, one lisice žuljaju, ja se sve brinem da mi ne zagube posao, a tek ga dobila. Dolazi neki rmpalija, dva sa dva, a pogled mu onako baaaaaš bistar. Skoro da prevari čoveka!
- Ime!
- Molim?
- IME! – zaurla taj.
- Čije bre ime? Nemam pojma ja nikakvo ime! – zbunio me načisto, nisam shvatila šta hoće.
- Tvoje ime!
- Aaa, što ne kažeš ko čovek. Pa MMMila!
- Prezime.
Sad sam bila odmah shvatila, nije morao da urla, ali izgleda čovi manir da se dernja što više može. I tako, reč po reč, ja mecosopranom, on onako izandjalim basom koji povremeno falšira, dodjosmo mi do mojih kesa.
- Šta je u kesama?
- Pojma nemam, nisam stigla da vidim, oteli ste mi ih.
- Aha, takooo! Ko ti dao kese?
- Pa gazda.
- Aha, takooo! Koji gazda?
- Ne znaš ga ti, šta da ti objašnjavam.
Vidim ja, ispašće neki belaj, nije mi da novog šefa uvlačim u to. Opet, vidim da grmalj ne odustaje, pa rešim da prećutim što mi se obraća sa ti, a mogu bre... Mislim, da mi je sin, dobro bih ga isprepucala tako nevasitanog, pa makar i toliko ogromnog.
Grmalj hukće iza onog stola, povremeno ustaje i šeta oko mene. Ja se uzvrpoljila, sve razmišljam kad sam se poslednji put farbala, da mi nije izrastak preveliki, kad me već gleda tako odozgo.
I potrajalo je to, vala, neko vreme. On pita, ja pojma nemam šta treba da mu odgovorim. Šta god da kažem, nije zadovoljan. Potrajalo bi to, da njemu nije zazvonio telefon. Javi se, sve klima glavom, malte ne se smanji čova odjednom.
- Pa dobro, šta sad da ti radim.
- Kako te balavče jedan nije sramota! Ti bi nešto da mi radiš! Stid da te bude!
Ražestila se ja, sve vrcam.
- Joj, tetka, pa mislili smo da si terorista!
Ja još malo grdila, kad mi dodje do pameti šta je rekao.
- Šta ste mislili?
- Pa da si terorista, s onim kesama.
Nisam znala je l’ da se smejem ili da plačem. Ja terorista!! Ja terorista? Ja!!???
- Pa vidi, neko ti dao kese, ne znaš šta je u njima...
Shvatim ja da nisam sasvim nevina u svemu ovome. Malo se pokunjim, dodje mi tužno što sam iscimala toliki narod da se bakće oko mene i mojih pisama.
- Iju, sine, pisma! Pa niste ih valjda bacili!
- Pa tetka, jesmo. Spalili smo ih, mislili smo da je bomba!
E, dodjavola! Nisam ni počela da radim, a već nemam posao! Tri kese čistačica, dve policija, a ja celu stranu u mesečniku!
Da kažem Gloduru šta se desilo, ne bi mi verovao garantovano. Imam još tri dana do roka, pa ću valjda smisliti nešto. Pa makar molila prijatelje da mi pišu pisma, a ja da ih savetujem!!!
PS
U stvari, nije se baš ovako desilo, ali bi, sigurno, da negde na polovini ja nisam bila pametnija i popustila.
On i On, a ona izmedju
- Nikad ja nisam bila dobra u sakrivanju. Kad je trebalo nešto promuvati, meni se to odmah pročita na brku! K’o da imam pekmez, odmah vidljivo. Kada treba slagati, ja muljam, muljam, muljam, da se iz aviona vidi da nešto pokušavam. Nije da nisam probala. Eh, pa ko još živi danas bez laži. Nekoliko puta sam baš onako htela da se foliram, ali stvaaarnoooo!
Sluša me najbolja drugarica, i vidim, ne može da veruje.
- Draga, za mene si ti velemajstor muljanja i skrivanja!
Upropasti me.
- A što draga? Pa kako tako možeš da mi kažeš?
- A kako ne mogu! ’Ajde, molim te lepo, razmisli malo.
Stavih prst na čelo, i da budem iskrena, u pravu je ona. Možda ja ne umem to u normalnom životu, ali kad je ljubav u pitanju, tu ne mogu da živim bez kojekakvih prevara i prevarica.
- Pa dobrooo....
- Kako pa dobro!? Pa krajnje je vreme da nešto promeniš!
I tu je ona u pravu. Sasvim i do koske.
I tako zaneta u odobravanje najboljoj drugarici, skoro ni ne primetih koliko je sati. Iju, vreme proletelo! Spremim se ja na brzu brzinu, tek malo šminke, da ne budem ko duh. A i ovako će da je brzo nestane, pa ne idem u pozorište! Idem da se nadjem sa dečkom.
- A kojim dečkom? – dovikuje draga dok izlazi.
Ignorisala sam je. Lepo uzmem mobilni, otipkam poruku: „Stižem za 15 minuta, čekaj me na starom mestu!“ i trk!
I tako, stižem ja na to staro mesto, malo zaduvana, žurila. Usput kuckam poruku da ću posle sudara da dodjem kod nje na kafu i razgovor. Podigoh glavu, i imam šta da vidim. Kod spomenika stoje On i On! I razgovaraju!!!
- U majku ti... – sine mi. Pogledam, kad poruka na brzinu poslata otišla pogrešnom njemu.
E, sad, nije da sam ja neka nimfomanka, ili fatalna žena. Tek, desilo se da ih imam dvojicu! On je klinja, mladji od mene koju godinicu. Slatko dete, snage u izobilju, ramenca ko stvorena za nogice, a glava praaaaaznaaa, promaja na sve strane. Trebao mi neko posle raskida sa bivšim dečkom, čisto krevetske gimnastike radi.
On je onaj što se kao nisam smuvala, pa ispalo da jesam! Stariji od mene, ozbiljan, umalo razveden, ali divan, da divniji ne može biti. Zabavan. Pažljiv.
I stojim ti ja tako na 100 metara od njih, virim iza drveta i razmišljam. Naručih malca noćas za seks, ali me prevari glava i pozva njega. I šta sad? Da pridjem? Da ispalim obojicu? Da objašnjavam? Ma nema šansi!
Mislim, još uvek sam iza drveta. Noge me polako izdaju, muti mi se u glavi, a malo mi i hladnjikavo ovako dobro opremljenoj za seks, a priduvalo. Ali, ne mrdam odavde dok ne odlučim šta ću. Pa makar odlučivala i do sudnjeg dana!
Mada, kada rešim da odem kući, možda neću imati ni jednog. A tako mi i treba. Ko hoće veće, izgubi iz vreće! Ili beše tako nekako!
PS
Bila bih zahvalna jednom dobrodržećem, toplokrvnom usamljenom muškarcu, godine bez ograničenja, nisam gadljiva, da mi donese neki čajčić. Ako hoće, može i društvo da mi pravi! Važno je da ima neki od kvaliteta: ramena za nogice ili pametnu glavicu!
Kajem se
Ma nismo, stvarno!
- Kad ste se smuvali vas dvoje? – upitala me je najbolja drugarica ulazeći.
Ulazna vrata joj je otvorio ON, dok sam ja spremala večeru za nas troje.
- Nismo se smuvali.
- A tako? Dobro, znači još niste shvatili
Pojma nisam imala šta joj to znači. On i ja smo, doduše, stalno zajedno, delimo, što bi se reklo, i dobro i zlo, ali stvarno se nismo smuvali.
Naše druženje je počelo kada sam ja raskinula sa dečkom. To je faza u životu kada su svi muškarci svinje, idiJoti, kreteni i nadmene budale. I u toj fazi omiljena odeća je pidžama, kuća puna ljubavnih filmova koje sam gledala plačući od uvodne do odjavne špice. A On bi sedeo na podu, brisao pidžamu kada je isflekam, skupljao kosu u pletenicu kad me mrzi da je operem. Govorio mi je da sam pametnija od njega bivšeg, da sam lepša, da zaslužujem bolje. Ja bih isprva opet malo plakala, onda dozvoljavala da me mazi po kosi i da mi kuva kafu kod mene u kući.
Pre neki dan smo bili na slavi kod njegovog brata. Pošto nisam pri parama, ja sam u zajednički poklon uložila svoje neosporno vrhunsko umeće u odabiru nepotrebne sitnice. Brat uopšte nije bio iznenadjen što nas vidi zajedno i insisitrao je da sedimo zajedno desno od njega, iako sam ja htela da sednem kod onog malca pri kraju stola, što ima ramenca boli glava.
Kad sam prekjuče kupovala u bakalnici, pa zboravila hleb, upozori me kasirka:
- Nemojte, komšinice, kupio je onaj vaš...
Pita posle drugarica:
- Kako ti nije palo na um da taj tvoj može da bude i bivši muž?
- A kako bi mi palo na pamet, kad jedino On od svih muškaraca koje znam uvek kupi svež hleb!
I stvarno, nismo se smuvali.
Juče, dok smo šetali popodne posle ručka na koji me vodio u restoran na keju, pokazala sam mu onako izazovnu plavušu u miniću:
- Vidi što im dobre noge!
- Ti imaš bolje od nje – odmrmljao je i nije se ni okrenuo.
Uostalom, kako da se smuvam sa nekim ko me ni ne privlači! Ono, jeste mi lepo da se budim u njegovom naručju, kad ostane da prespava. Ne hrče, ujutro prvi ustane i skuva kafu, po nekad ode do pekare na ćošku i donese sveže puter kifle koje obožavam. U kući uvek imam kafe, nema šansi da nestane kad je on tu. I pastu za zube je izabrao za mene, kaže, bolje da koristim ovu, lakše se istisne.
Stvarno se nismo smuvali. Gledam ga juče dok sam mu vezivala kravatu kada je išao na poslovni sastanak. Nema ništa od onoga što je mene do sada privlačilo kod muškaraca. Niti je nešto sjajno gradjen. Nije da sam virila dok se tuširao, ali nije bio navukao zavesu pa sam ja htela, ne htela sve videla kad sam mu donela veliki peškir. Budi Bog s nama mu je profesija, pojma nemam kako uspeva toliko da zaradjuje, a skoro ništa ne radi. Bezveze je i što stalno ima vremena za mene. Dosta da ga pozovem, i u roku od pet minuta je tu.
Ma da, koliko sutra će i on naći neku, i ja nekog, garant! Pa nismo u vezi, časna reč. Ako ne verujete, evo zvaću ga da vami on kaže. Ja odoh da se farbam, a posle je obećao da će mi pomoći da savršeno obrijem noge.
A sve zbog radi...
I tako, uzela ja juče da dovršim neku bluzicu koju sam počela da šijem valjda za prošlu hladniju sezonu, kad god da je bila, a nije bila skoro. Ostalo da se ušiju perlice, nešto me uhvatile šljokice i kojekakve džidžabidže, a posle me zamrzi kad stignem do pola, pa to početo ili postane demode, ili završi kao krpa za brisanje prašine, ako je takvog kvaliteta da može, a najčešće može, pošto se u ovoj kući, je l’, nose prirodni materijali.
Uzmem sve što mi treba. Igla s ušima kao poveći krater jer u drugu ne vidim da udenem konac, špenadle koje pojma nemam kako se zovu na srpskom, pa ih i ne zovem, ali uvek dodju same posle mog šivenja s obzirom na količinu ispuštenih na pod.
I, krenula ja! Uhvatim prvu, taman da prikačim porub, kad ta špenadla tupa! Nema vrh! Ništa! Bez onog bockavog! Nema da je zabodeš! Škart!
Bacim ja nju, nasmejem se sama sebi da od pune kutije baš kriv k... uhvatim, kakve sam sreće (k...ate), ma poznata sam po izboru tih krivih i nakrivo nasadjenih (k...).
Uzmem drugu, ta lepo bockava, drži kako treba, nema frke. Zanela se ja u šljokice, još samo koji kilometar da ušijem, sve jednu po jednu a sitnije od najsitnijeg pirinča.
I da ne pobegne porub, ja krenuh za treću špenadlu, a trebalo mi jedno pet, recimo, kad... TUPA! I treća! K’o da joj neko preseko vrh i namerno je stavio u moju kutiju da se ja baš nasankam!
Bacim ja i nju, krenem da rondam po onoj kutiji, da vidim da nije ovo neka obrnuta kutija u kojoj stoje tupe, a one oštre su negde drugde. Kad ono nema. Sve sam jednu po jednu vadila do jedno deset, posle me mrzelo i da ih vraćam, a kamo li da nastavljam da gledam, ali ja sam fina, pa sam sve ponovo sručila nazad, pa umalo i tu drugu tupu.
A onda, prst na čelo! Vidi ti drugog krivog k... u mojoj vreći! E ovo je već sudbina.
Moraću da uplatim loto. Ako dobijem, ima da kupim kamion špenadli. I da besplatno delim! Nego, kakve sam k...ate sreće, ima da taj put kad ja pogodim tih sedam magičnih brojeva ima još jedno dvajeshiljadatristašesdesetosam ostalih s kojima ću da delim, pa ćemo se slikamo!
A da tražim kriv, dobila bih garant prav! Nego ne tražim!
Pun džak...
Moja baka je imala običaj da u prigodnim situacijama upotrebljava narodne mudrosti. Bila je, tačnije, majstor za to. Neke je, što sam oduvek sumnjala, sama i smišljala, a neke su se prenosile sa kolena na koleno, pa evo i na mene.
Sećam se jedared, udala se komšijska ćerka. Svadba kao i sve u selu, tri dana slavlja, trka konja, jurenje praseta i sve što i priliči sredini koja poštuje običaje. Ne prodje dugo, kad eto ti mlade nazad kući. Muž nemoćan! Ne može! Nikako! Nisu pomogla ni bajanja baba Sretenije iz susednog sela, ni trave deda Sredoja tamo preko Cera, ni bosiljak pod jastuk, krv od pileta ispod kreveta. Muž bio i ostao nemoćan. Komšijska ćerka se vratila netaknuta kakva je, valjda, i pre toga bila. Doduše, posle se saznalo da taj dilber, kome ništa nisu mogle vradžbine nije baš toliko nemoćan, ne baš u ženskom društvu, ali to je već druga sramota.
Snajku su onda drugi put udali. Tamo za nekog starijeg, pošto je, je l’, bila falična, polovna roba, tj. jednom već udavana. E, i kako je taj matori neženja u stvari hteo mladu ženu samo da bi imao potomke da ima kome da ostavi svoje bogatstvo, vrati on nju kad jadna nikako nije uspela da ostane u drugom stanju! Mora da joj nešto fali! Mora da je loša krv. Bilo je još tu raznih specijaliteta lokalne sredine, tipa da joj je utroba prokleta i slično. E sad, što je posle ta ista snajka uspešno rodila troje dece, kad je pobegla onomad sa onim Mikom iz susednog sokaka skojim je odrasla, to nema veze. Nema veze ni što je matori bogataš dovodio još jedno tri posle, a kako čusmo kasnije, i pet pre toga koje su, vidi čuda, sve bile neuspešne u zatrudnjivanju kod njega, a jako uspešne nekad kasnije.
Moja baba sve te doživljaje komšijske cure gledala iz prikrajka. Kad su bile tu neke komšijske na kafu, doslovce izjavi:
- Eh, tak’e je sreće. Da je pun džak k... pred njom da bira, kriv bi izvukla!
I tako, došli nama kući jedared gosti. Neko slavlje bilo, naspremala mama svega i svačega. Puna trpeza, iznelo se sve najbolje. Kuma Mica, koja nikome u stvari nije bila kuma, ali je obožavala da je tako zovu, bila je jedna ogromna žena. Obično je zauzimala dva mesta pa je mama pažljivo planirala da je stavi da sedi na ćošku, da ne udara gosta do sebe. I tako, kuma Mica sve po redu uvek proba. Onako prvo meze, pa pihtije i ruska salata, pa piletina iz supe obavezno sa renom. Ako nije ljut, prigovori. Doduše, i ako je ljut, prigovori da je previše. Onda supa sa domaćim rezancima, a sarma tek da ne pričam. Svaku put prvo kuma Mica dobro ošacuje koje je parče najveće, i svaki put se kao iščudjava:
- Ju, jadna ja, opet mi zapalo ovo veliko!
Ja slušala, slušala. Zapade joj i prasećeg pečenja najveće parče i to tri puta. A jagnjeće čak četiri! Kad je stigla torta, sačekala kuma Mica da svi uzmu po redu, pa onda opet:
- Ju, eto, na meni red za najveće...
Dete ko dete, pamti šta stariji kažu, pa tako se i ja okrenuh kuma Mici:
- Da, da, za takve kaže moja baka da bi iz punog džaka k... kriv izvukle!
Batine nisam dobila! Spasila me baka. A kuma Mica nije došla na sledeću slavu.