Ringispil

13.9.2008

naš ples

Raspomamljeni željom rukama smo grabili po danima koje ni  mislima dočekali nismo.

Znaš, kad sam ti rekla da uvijek želim razgovarati, da li si me pogrešno shvatio?

Da li si pomislio da možemo razgovarati onda kad ti poželiš?

Dragi,  ova   igra je moja. Ovaj ples dame biraju. A u mome svijetu igram ja.

I  imam samo jednu manu ljubavi.

 Mnogo sam izbirljiva.

 Pratimo se na podijumu, tijelo uz tijelo. Bezobrazno blizu.   Jest, priznajem da pohotno uvijam kukovima, da  izazivam. Kušnja dragi. Vlastita i tvoja. Đavolski trzaj zbog   blizine tvoje   u kukovima mojim.

 I priznajem da volim što oči ti potamne.

 Da li ti uopšte i  znaš da oči ti potamne od želje?

I drhtim, priznajem da drhtim dok tvoje ruke su na meni. Snažne, jake. Priznajem da  misli su mi  bludne. Sočne,  vlažne. Da i moje   oči  potamne. Od želje.

Raspomamljeni mislima pratimo se u stopu.

Ovaj ples je tvoj ljubavi. Ako poželiš novi ritam, šapni mi.

Zapleši, pratiću te. U stopu.  Na lice možda staviću  osmjeh profesionalne plesačice, preko  grča.

Samo me molim te nemoj gaziti po stopalima.

11.9.2008

Čuvar tajne

U maloj varošici svi ga znaju. Ima kažu „nos“ da nanjuši i uglavnom zna „sve“. To podrazumijeva da zna gdje je ko sinoć bio, ko s kime ispija kafe i kakvi se divani vode.  Nepogrešivo zna ko sjedi u kojoj kafani i šta pije. I naravno, on  zna ko je sa kim i u kakvoj šemi.  Dal’ ima moć da sve to uprati  ili stalno razabira pomenute teme, ne zna se pouzdano.

Ime mu je Slavko,ali ga zovu Čuvarom. Skraćeno od Čuvar tajne kako mu je pravi nadimak.

U stvari Čuvar je bio magacioner u jednoj tvornici koja je sada u stečaju. Vječito je na ulici, hoda, skuplja avaze iliti abrove i  vodi monolog u „društvu mrtvih pjesnika“. To su, naravno njegovi slušaoci koji ne progovaraju dok Slavko iznosi pikantne detalje. A umije da lijepo ispriča. Usitni, cokće ustima, gestikulira  i sočno opisuje.

Direktor Slavkov bješe oženjen čovjek,a njegova supruga Lena,  kažu,   jako ljubomorna žena. Pričali su da je u svako doba dolazila u tvornicu i kontrolisala ga, vječito  sumnjajući da je  vara.   

Pričaju dalje da se direktor  okretao za svakom ženom, muvao ih  i pokušavao   da  osvoji, a pretpostavlja se da su mnoge prodefilovale čak i kroz njegovu kancelariju. Sekretarica Beba znala je sve, ali je ćutala i pravila se da ne primjećuje ništa.

Lutajući  jedne ljetne noći Slavko je ispred motela u predgrađu nabasao na direktora i zanosnu Ružu, doktorovu suprugu. Zatekao ih u nezgodnoj situaciji, iznenadio se  i razrogačio oči. Stajao koji minut i otišao.

Proveo je kaže besanu noć.

I direktor i Ruža su, ali nisu nikome pričali.

Ujutru, po dolasku na posao, direktor pozva Slavka u svoju kancelariju.

„Znaš Slavko“ -  počeo je -  „ja znam da ti sinoć jesi vidio štošta, ali nikakve koristi ti nemaš ako nekome kažeš. A nama možeš nanijeti štetu.  Nego, ajde ti bolan  sjedi, da popijemo ko ljudi  po jednu rakijicu, a ja ću tebe onako malo da počastim i zamolim da o tome nikome ne pričaš“ - izgovorio je slatkasto i umilno direktor i iz džepa izvadio veći smotak novčanica.

„Direktor je, ko zna šta može biti, moram posao čuvati, najbolje je da ćutim  i da ne zakuhavam“ - razmišljao je Slavko, ispijajući časicu i pružajući ruke ka novčanicama.

„Ništa ne brinite direktore, što sam vidio – nisam vidio i ćutaću. Od mene niko ništa saznati neće“-  izdeklamovao je sav zajapuren Slavko.

Direktoru pade kamen sa srca, a Slavko ode.

Premišljao se, kaže danima šta da kupi on novca koji je dobio.

Mučila ga je tajna. Svaki puta kada bi sreo gospođu Ružu nešto ga je gonilo da kaže koju. Tek da nagovijesti. Makar  jednu riječ. Nagovještaj. Bilo šta.

Prošlo je tako desetak dana i  direktor i gospođa Ruža su odahnuli.

Jednoga jutra, sasvim nenadano u Slavku se nešto prelomi i skoro utrča u direktorovu kancelariju.

„Izvoli Slavko, druže moj. Šta si trebao“ - srdačno ga je dočekao direktor.

„Znate direktore, ja više ne mogu da izdržim. Nego, evo vama ovaj vaš novac. Ja ono moram ispričati ili ću da puknem.“

Ostavio je novac na stolu  i skoro  istrčao  iz kancelarije.

18.8.2008

Pa šta!

Šta ako?

 Šta ako sada nije pravo vrijeme

Da osjećam ono što osjećam

 Šta ako tražim više od običnosti

I ako mislim da mi to pripada?

I šta ako zavirujem u nepoznate prostore

moje duše.

Pa šta!

 To što ćutim ovako odrasla na pitanje koje su 

mi kao klinki postavljali:

 - „Čija si,  mala“

 Čija?

 Ćutim sad,

pa šta!

5.8.2008

Nedostaješ

Ne, nije me strah

Jer  rukama svojim odagnao si  mrak

Dlanovima svojim na  meni

Zvijezdu si upalio,

Najsjajniju

Danicu

Usnama nacrtao  si Mjesec

Obrazima  Sunce

A u očima boje morskih dubina

Vidjela sam ljubav

I kad  si mi

Prije mraka  rekao

„Čuvam te, ne brini“

Ja nasmješila sam se

I spokojno zaspala

I magijom probuđena

Čula sam samo:

„Još sam te željan ljubavi“

Pamtim šta si mi  na koži  napisao

Prstima svojim

Nedostaješ

Znaj

Da boli.

1.8.2008

Peron želje

Na peronu želje stajala je umotana u haljinicu  i drhteći  čekala. U tami, svjetla prolaznih  autobusa obasjavala su joj oči.

Uplašene, nemirne a odlučne.

 Usne skupljene, a grlo suvo. Na tabanima nove cipele  lutalice ili skitalice, nije znala. Kao što nije znala da   vrata i  peron postoji. Da nije, kako je mislila,  ostao na   nekoj drugoj, dalekoj stanici.

 I vrata su se odškrinula sama, a vjetar ih je nenadano, nezaustavljivo  otvorio sasvim. Munjevito ju je oborio i prošao kroz sve njene pore. Pa se zaustavio. Uselio grč od želje. I toplinu. Ljubav za koju nije našla riječi, pa se ujela za jezik.

Sjaj i uzbuđenje.

Strast. Želju. Požudu  i drhtaj. Jezu koja bridi u grudima. U bradavicama.

Čežnju za rukama, očima, poljupcem. Dodirom vlažnog jezika.

Nogu  uvučenih  između nogu njegovih.

Topline koja se razlivala stomakom i bolila u preponama.

 „Želim te“ poslala je poruku  i zažmurila.

21.7.2008

Solea

Bila je plavuša. Sa posebnim, nježnim mirisom koji se dugo zadržavao u njegovim nosnicama. Sam Bog zna koliko je dugo čeznuo da je samo  dodirne, ne usuđujući se,   iako je stalno bila pored njega. Gledao ju je zaljubljeno,  kradom. Plašio se da učini prvi korak iz straha da ga neće prihvatiti i da će se okrenuti.

 Solea.

O,  koliko je samo različitih  misli prolazilo njegovim umom  dok u sebi tiho izgovarao to milo ime.

 Ta dama, nježne plave kose i mirisne puti. Ženstvena i nježna, elegantna u  sjajnoj srebrnoj  haljini. Sa mirisom koji je budio nježnost,  toplinu, mekoću. 

Bila je malo niža od njega, taman toliko da neprimjetno, iznad njene  glave drži na oku razuzdanog  Briona koji mu je bio baš sumnjiv. Zavodnik pravi.

Maštao je o životu sa njom. Njihovim mirisima, ukusima. Bojama i nijansama.

Nenametljivo i tiho, plašeći se da se ona, tako profinjena , ne uvrijedi i  okrene na drugu stranu. Ćutao je.  I ko zna koliko puta je pružio ruku i jagodicama prstiju, kradom, dotakao skute haljine njene. Maštao, a  plašio se.

Solea.

 Znala je da je posmatra. Ljupko i nježno. Osjećala se posebnom i nedodirljivom. U oku mu je prepoznala sjaj. I čekala. Čekala da joj se on, tako gord i ponosan, tako snažan, jednom  obrati.

 Nekako, baš tih dana kada  su ga najveće slutnje i muke  mučile, kada su nemir i želja postali nepodnošljivi  u njihove živote ušetala je Nivea. Zanosna crnka. Drugačijeg mirisa. I druge boje je imala. I dodirnula ga je, onako,  u prolazu.

Solea je sve to gledala i ćutala. Zar dama da reaguje?

A on, posmatrao je nju ne znajući da li da se pravda ili da ćuti.

 Nivea ga je jednog jutra, prstima,  kao,  slučajno dodirnula. Prsti meki kao svila, a tek miris. Mirisala je tako opojno da je on svoje vlastite prste natopljene njenim mirisom  prinosio nosu i žmureći njušio. Udisao.

Nivea je znala.

Znala da će poželjeti da joj dodirne kožu. I nije obraćala pažnju na Soleu.

 Neven se dugo mučio neodlučan.

Onda ga je Nivea pozvala na piće. Zavodljiva i šarmantna, bijela i nježna. Mirisna.

Bez razmišljanja je otišao.

Bila je to noć koju će pamtiti. Njene obline i  rubove plave haljine koju je drsko svukla.

Solea je od tog dana postala soft, a Neven  stručnjak za opekotine.

 Možda neko zna gdje je Nivea?

20.7.2008

Topole da pomjerim

Sjedim,  a  isuviše sam lijena da ustanem i uzmem daljinski pa da ne gledam ovaj glupavi film. I koliko god da   zakrenem glavu opet ga vidim. I čujem.

 I sjedim, a isuviše sam lijena da ustanem i uzmem novine sa stola. Mrsko mi nekako.

Baš sam se,  ono,  ugodno namjestila.

 Pa tako, sjedeći, poželih da mogu, ovoga trena,  da zavirim na neko drugo mjesto.

Znam ja tačno  koje. Lutala ne bih, nimalo. I da  svojom mišlju barem  dodirnem jedne ruke koje su daleko. Da osmjeh jedan  vidim.

Kamenčić u džepu da  ponesem. Oblutak. Onaj što se s’ njim na rijeci prave žabice.

 Poželih još da zakoračim preko vazduha, da zgrade malo ispomjeram, da topole nakrivim na  jednu stranu i  napišem jedno „volim te“  na nebu.

Sve to poželih,  sjedeći  nepomično.

 Eh, da sam ja  Perhan...

13.7.2008

Malecka

Kroz odškrinuta vrata čula je majčin šapat i razaznala tek nekoliko riječi „Još je mala, ima vremena, saznaće“.

“Mislim da griješiš " – čula je očev uzdah.   Znala je da se to odnosi na nju, da je nešto ozbiljno, ali nije mogla shvatiti smisao tih riječi. 

 „Još je mala, daj,  idem časkom ja“ govorila je majka , dok je stara i teško pokretna tetka Vera pitala da joj nećaka ode kupiti cigarete. Samo na jednom semaforu trebala je preći ulicu sama. To je toliko željela, ali se nije usprotivila majci. Znala je da ne vrijedi,  jer  pokušala je mnogo puta do sada. Naučila je da se jednostavno valja pomiriti. 

“Mala si još“ odgovorila joj je majka i onoga dana, kada ju je prvi put pitala da ostane do poslije ponoći napolju. „Znaš da bih brinula, molim te, hajde, ostani drugi put“. Kao i uvijek, poslušala bi majku.  

I uvijek je bila mala. Sasvim mala, nježna, plavokosa i plavooka djevojčica. Zaštićeno djetešce.

Oduvjek je bila okružena ljudima koji su je voljeli. I bila je srećna, sada već skoro velika, a ipak mala. 

 Njen otac bio je strog čovjek. Živio je u nekom svom polusvijetu. Satima bi sam sjedio ispred šahovske table i pomijerao  bijele i crne figure. Tek ponekad, osmjeh zadovoljstva bi mu zablistao na licu. Samo  ona je uspijevala da na njegovom strogom licu uhvati taj smješak.

- Eh, malecka moja, koliko si mi sreće donijela, tepao joj je i svojom velikom, nezgrapnom šakom namještao pramenove kose, praveći razdjeljak po sredini. Koliko god joj to ponekad znalo ići na živce, nije imala srca reći mu.  

- Malecka, malecka -  rugale su joj se drugarice - Pa do kada ćeš ti biti malecka?

Užasno ju je počelo ljutiti  to što su stalno smatrali da je suviše mala da nešto dohvati, kupi, izabere, odluči, da otputuje, da izađe, da ima prvi sastanak.. 

- Kada ću konačno biti velika? - pitala je majku jednog ljetnjeg dana, pred upis u srednju školu.

-Ti si moja mala, malecka djevojčica. - rekla joj je majka – „Svakoj majci njeno dijete je uvijek malo..i želi da ga zaštiti“ . Majka je brzo obrisala suzu krajem kecelje,  a njoj nije bilo jasno zašto  je palakala zbog jednog posve običnog pitanja.

Majka je znala je da će jednom odrasti i nije htjela to da spriječi. Samo je brinula, majčinski jako i pomirujuće. 

Kada je po prvi put, bez znanja roditelja krenula sa drugaricama na upis u gimnaziju i  po prvi put u ruci držala vlastiti izvod iz matične knjige rođenih, malecka je odjednom postala velika. Po prvi put vidjela je ime neke nepoznate žene u rubrici majka i prekriženo polje u rubrici otac. 

Velika je bila razočarana u sebe, život i one koji su joj dali prezime i dom. Razočarana u ljude koje je zvala ocem i majkom. Odrasla je shvativši da je godinama živjela u laži.

Zažmurila je poželivši da je još uvijek mala.

6.7.2008

Čovječe ne ljuti se

Uža i šira porodica bila je lekcija koju sam trebala ponavljati sa mojim malim đakom. Nekako smo se razjasnili i on nije puno zapitkivao. Da neko „spava“ je valjda nekako shvatio. Ili nije, ne znam. Samo nije ništa pitao.

Došao je iz škole zabrinut.

„Mama dobiću keca“- jedva je izgovorio- „imali smo pismenu vježbu i trebali smo da opišemo djeda. Ja sam pitao može li baku, ali učiteljica je rekla: „ ne može, sjedi i piši“.

Ništa ne brini, zagrlila sam ga nježno. Spremila se brzo i otišla u školu.

Učiteljicu sam zatekla u zbornici, sa ovećom najlon kesom u kojoj su bile sveske.

Zamolila  sam je da mi  pročita njegov rad.

„Volio bih da mogu opisati  djeda, ali ne znam kako ću.

Ja sam dedu  vidio samo na slici i kada nešto pitam u vezi njega baka samo plače. I kaže kako bi on bio ponosan na mene. Tata ga rijetko pominje, kaže pričaće mi kad porastem, mali sam i nešto neću razumjeti. Šta-  ja ne znam, niko  neće da mi kaže. Vidim ga samo na slici i nekako mi je lijep. Tu istu sliku sam viđao na spomeniku. Znam se i prekrstiti i upaliti svijeću. 

Mama mi je rekla da sam imao djeda. Ona nema njegovu sliku, pa ne umijem ni njega opisati. Druga baka kaže da moja  mama mnogo liči na njega i da zato jedna  tetka plače svaki put kad vidi moju mamu.

Pitao sam Dalibora da mi opiše svog djeda, ali on neće. Kaže on je njegov. Kaže da mu priča priče i da igraju čovječe ne ljuti se.

Nisam puno ni pitao, ja to igram sa bakom. Ali neću da opisujem baku, kad ne može.“

Stisla sam joj ruku i rekla: „ništa ne brinite, nemojte samo da čita pred razredom“, pa sam  otišla kući  i sa njim  započela novu partiju „čovječe ne ljuti se“.

 
Pustila sam ga da me pobijedi.