Други и трећи доказ о округлини земљиној такоде су нам били врло јасни. Кад путујеш лађом морем, ти на догледу копна прво сагледаш врхове планина, и обратно: кад стојиш на обали па запазиш лађу на мору, ти ћеш прво сагледати њену катарку, а тек ће се доцније јавити и њен труп.

– Јесте ли видели, децо, море? – отпочео би професор објашњавање тих доказа.

– Нисмо! – одговарамо ми једногласно.

– Е, врло добро! Замислите, дакле, море, и замислите на великој даљини лађу која се још не види. Јесте ли замислили море?

– Јесмо! – одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили.

– А јесте ли замислили лађу која се види?

– Јесмо! – одговарамо ми иако нам никако није ишло у главу да замислимо лађу која се не види.

– Е сад, реци ми ти, Милане, шта ћеш прво сагледати од те лађе?

– Дим, господине! – одговара Милан поуздано.

– Дим, добро... рецимо, видећеш дим – наставља професор помало збуњен. – Видећеш, рецимо дим кад се лађа дими, али шта ћеш да видиш ако се лађа не дими. Ајде, реци ти мени: кад се лађа из даљине приближава а не дими се, чиме це се прво јавити?

–        Звиждањем! – одговара Милан још увек поуздано.