Da li je ovo prenet u celosti clanak? Cini se malo seckanim, da ne kazem, nedorecenim.

Pa sad, Titina Juga je vise bila „levo smetalo“ nego sto je , takvim kakvim je bilo njeno ustrojstvo, kocila evropske integracije. Osim toga, u vreme Ante Markovica ( jos je postojalo to ustrojstvo ) je bila na dobrom putu da se EU integracijama i prikljuci.
Da, bese slatko, ali kratko!
E sad, kome je to vise smetalo, EU ili USA, zna se. USA je kao jaci burazer presudio, a glupa EU aminovala: razbi Jugu! Naravno, uz svesrdnu pomoc domacih. Da je EU imala vise sluha i volje, manje bi para i zivaca potrosila, a ocuvala bi Jugu, bez RinTinTitine ideologije, naravno.
A mi, k’o napaljene budale, gaca i ruku jos krvavih iz tek minulih vremena, uletesmo u sta uletesmo, da skujemo lepe, zlatne ramove za davnasnje snove uskogrudih nam gubitnika/„dobitnika“.

Moglo bi se jos ponesto...

Titova Jugoslavija je kocila ekonomske integracije i kao takva bila je trn u oku cijelom zapadu.
***
O čemu pričamo??? Titova Jugoslavija niti je bila kamen spoticanja niti je bila u mogućnosti da bilo šta koči...Veštačka tvorevina oligarhija koja putuje iz primitivizma u totalitarizam..Potpuno izvesno i sklona padu..

Ekonomija joj je bila modul kako treba da funkcionise. Nije bila clan ni jednog bloka, a bila je osnivac nesvrstanog pokreta.

Koja ekonomija??? Koji je bio ekonomski princip na kome je funkcionisala SFRJ?

Zato su Balkan destabilizovali na vec isproban i siguran nacin. Zaigrali su na nacionalnu kartu. Tako su ma scenu stupili fasisti i nacionalisti.

Najveća tuga ljudi sa prostora ex Yu je taj što i dan danas ne razlikuju salonske fašiste i imaginaciju kako mali Perica zamišlja fašistu...

Danas se balkanske zemlje busaju u prsa kako su nezavisne, a daleko su od nezavisnosti jer zavise od EU. U odnosu na EU one su u vazalskom odnosu, dok je Jugoslavija imala koncept partnerstva.
Na Balkanu je izrazen i evropski elemenat koji podrzava stanje onakvo kakvo jeste. Drzave Balkana imaju Ustave zasnovane na etnickom , a ne na gradjanskom principu. Takve ustave nema ni jedna druga drzava Evrope.
U svemu ovome najtragicnija je BiH. Zapad je nije podrzao da stvori Ustav u kome bi Bosanac i Hercegovac bili drzavljani BiH. Imamo Ustav i sistem u kome svi imaju odrijesene ruke za svoje projekte i podjele ( ekonomsku I drustvenu) .
Za razliku od BiH EU I SAD imaju sisteme zasnovane na gradjanskim pravima. Zakoni se postuju placaju porezi… imaju uslove da uklone sve elemente koji nazaduju drzavu a BiH to nema. U ovakvoj BiH ne moze biti demokratije a ni povjerenja medju gradjanima.
Tvrdim politika EU I SAD je dvolicna, etnicki princip kao osnova drustvenog zivota ne moze funkcionisati

*** Toplo preporučujem

- Preživeli smo nekoliko pokušaja privrednih i društvenih reformi, ali ni jedna od njih nije doživela uspeh. U čemu je razlog? Da li je uopšte mogućna demokratska reforma jugoslovenskog sistema?
Možda i jeste, ali svalćako ne pod uslovima koje utvrđuje jednopartijska vladajuća oligarhija. Ona je, kao što se zna, srž tog sistema, što znači da bi, ako bi se pristupilo istinski demokratskoj reformi, morala da ukida samu sebe. Svetska istorija političke vlasti ne zna za takve promene. Eto zašto su se toliki pokušaji i nago-veštaji demokratizacije, pre ili kasnije, svodili na ; vrlo ograničene ili dekorativne promene; oni koji odlučuju hteli su - i, na žalost, uspevali - da sačuvaju bit sistema a ne da ga iz osnova menjaju u korist stvarnih demokratskih prava građana.
- Kažete da je osnovna prepreka prelasku na demokratiju jednopartijski monopol. Ali mi odavno ne mamo jednu nego osam partija?
Utoliko gore po nas. Jer, osam takvih monopola na teritorij alno-državnoj ili nacionalno-teritorijalnoj osnovi ne čini manju nego još veću prepreku demokratskoj alternativi. Tim pre što su republičko-pokrajinske partije, uz sve jače rastakanje federalnog institucionalnog povezivanja (jugoslovenskog jedinstva) ili njegovo svođenje na pretežno neobavezujuća pogađanja između nacionalnih vrhova republika i pokrajina, stvarale vlastitu autokratsku mašineriju. Tako je svaka od osam upravljačkih oligarhija, na prostoru koji suvereno kontroliše, manje ili više efikasno blokirala demokratske reforme. Ceh je morala plaćati i jugoslovenska ekonomija; ostajući rascepkana sve je više zaostajala, čak i u odnosu na zemlje koje su ne tako davno bile iza Jugoslavije.
- Ne mislite li, ipak, da sa stanovišta ukupnog dosadašnjeg razvoja republika i pokrajina i novih tendencija u njima, ima i značajnih razlika među njima?
Ima razlika mada ne bih mogao reći koliko su one ozbiljne. Bolje reći, koliko su trajne. Najzanimljivije su, nema sumnje, nove težnje, pa i izvesne obavezujuće promene u političkom razvoju Slovenije, gde je značajno proširen prostor političke demokratizacije. Na nesreću i tamo ima jakih nacionalističkih, konzervativno-egoističkih i drugih retrogradnih struja i zabluda.
U ovom trenutku (druga polovina 1988) otvoreno je pitanje da li će slovenačko političko vodstvo hteti i uspeti da odbrani i ostvari te demokratske aspiracije. Tim pre što više ili manje združeni pritisak konzervativaca iz drugih, pa i sopstvenih, politički zaostalijih sredina i centara moći (imam u vidu i pritisak koji ide preko Federacije, uključujući i onaj koji bi mogao ići preko vojske, ili u njeno ime) - veoma olakšava delovanje slovenačke desnice. Pod tim podrazumevam obe varijante osokoljenog konzervativizma, kako partijsko-birokratski tako i parohijalno-klerikalni. Ustalasane ali i zabrinute Slovence ta desnica pokušava da okrene protiv demokratske struje, ako ne i protiv Jugoslavije kao takve.
Demokratski impulsi u Sloveniji nisu, ukratko, mali. Ali mi se čini da istovremeno rastu i opasnosti da ti impulsi budu otupljeni ili zloupotrebljeni. Ako se ovo drugo dogodi, Jugoslavija će - ako uopšte bude kadra da opstane - imati još manje izgleda da se stabilizuje kao moderna, demokratski uređena višenacionalna država.
Bio bi to drugi, ovog puta možda fatalni nazadak posle onog početkom sedamdesetih čije posledice, kako vreme odmiče, postaju sve jasnije. Tada je, da podsetim, pre svega u Srbiji a i drugde, u ime spašavanja socijalizma i Jugoslavije, rasterivanjem takozvanih liberala, kontraudarom s vrha blokirana demokratska politička reforma. Okolnosti su, naravno, danas donekle drukčije, ali bitne dileme oko kojih su se koplja lomila na početku osme decenije ponavljaju se, po mojoj oceni, i na tlu Slovenije: za ili protiv savremene demokratske civilizacije bez koje ne možemo uhvatiti korak s razvijenijim delovima evropske i svetske celine.
- Spomenuste posledice zaokreta početkom sedamdesetih godina. Ali, danas je, nema sumnje, politički najteža drama na Kosovu i oko njega. Kao da se i sama Jugoslavija ljulja iz temelja kao državna zajednica. Šta je, po Vašoj oceni, osnovni uzrok zaoštravanja tog sukoba?
Nalazim da je osnovni uzrok u nemoći da se Jugoslavija konstituiše kao moderno, demokratsko društvo. Odbrana autokratskog monopola, kako u Federaciji tako i po republikama i pokrajinama, blokirala je jedini mogući izlaz iz kosovske krize: postupnu integraciju albanskog življa na našem tlu u jugoslovensku zajednicu kao celinu. Uslov za to je, dabome, demokratski, političko-ekonomski razvoj i u Srbiji i u Jugoslaviji. Pošto je takav napredak izostao, ili je bio osujećen i sveden na marginalne izmene, nacionalizam, uključujući albansku agresivnu iredentu, nametao se kao jedina politička alternativa u ime nacionalnog identiteta i samopotvrđivanja. Tako smo stigli do nacionalno-revanšistič-kih usijanja, umesto da demokratizacijom stvorimo uslove za bržu integraciju albanske manjine u civilizacijski prostor jugoslovenske celine.
- Vi, dakle, smatrate da takva integracija ne može biti uspešna ako se ograničava na Republiku Srbiju u čijem je sastavu i autonomna pokrajina Kosovo? Sve što nam se dosad dogodilo govori da to nije mogućno, ako pri tome mislimo na isto - na integraciju koja podrazumeva ekonomske, političke i uopšte civilizacijske uslove za istinsku ravnopravnost ljudi svuda u Jugoslaviji ma kojoj naciji ili narodnosti oni pripadali.
Da ne bi bilo nesporazuma, dodaću da ne dovodim u pitanje ni prava SR Srbije kao države u sastavu jugoslovenske Federacije niti autonomiju kosovske pokrajine. Ne osporavam, takođe, ni očiglednu činjenicu da, sa stanovišta ustavnog položaja SR Srbije u SFRJ, u njenim nadležnostima ima anomalija koje se moraju otkloniti. Mnogo zle krvi nagomilalo se i zbog te dugotrajne, neodržive sputanosti.
Ipak, uz dužno ukazivanje na ustavno-pravne anomalije, nedoslednosti i uviđanje neophodnosti odlučnijeg suzbijanja iredentističkog nasilja, ostajem uveren da su koreni zapaljive kosovske krize znatno dublji. Ne mogu se, u sva kom slučaju, svesti na državno-pravne ograničenosti i neostvarenosti. Kriza ne može biti savladana ako se ne polazi od celine njenih uzroka, ako se ne uvažavaju realnosti od kojih zavisi budućnost Kosova u Srbiji, ali i Srbije i Kosovi u Jugoslaviji. A valjda nema spora oko toga da ni za jedne ni za druge nema budućnosti izvan Jugoslavije. Čak i kad bismo sebi dozvolili da budemo uvučeni u nacionalističko razračunavanje (pritajene ili otvorene građanske ratove) kojim bi se i integritet Jugoslavije dovodio u pitanje, Evropa i svet bi, pretpostavljam, našli načina - zbog svojih interesa - da nam postave granice preko kojih naše eventualno samouništavanje ne bi moglo da pređe.
- Da, ali kako u međuvremenu osujetiti sve opasnija zaoštravanje koje prati da izazove nezadrživu dezintegraciju na celom jugoslovenskom prostoru?
Mislim da ćemo ostati u začaranom krug sve dok ne stvorimo uslove za stvarnu, trajnu integraciju. Srbija ne može biti jedina identifikacija nacionalnog i političkog određenja za Albance sa Kosova. Njima mora biti otvorena jugoslovenska opcija.
- Šta pod tim podrazumevate, konkretnije?
Polazim od uverenja da bi isključiva identifikacija sa Srbijom, ako bi se bezuslovno nametala, stvarala od Albanaca, u neku ruku, građane drugog reda. Jer, oni, slikovito govoreći, mogu biti Albanci i Jugosloveni, ali teško da bi mogli biti Albanci i Srbi.
Ovo drugo, ako bi bilo silom nametnuto kao jedino rešenje koje zadovoljava državni legitimitet Srbije, neizbežno bi vodilo u direktno sudaranje i preko življa na Kosovu. S druge strane, ubeđen sam da bi Albanac, u široj opciji, mogao da se oseća i iskazuje kao Jugosloven i da se kao takav uspešnije suprotstavlja nacionalizmu u vlastitim redovima u ime prednosti i prava koja mu obezbeđuje jugoslovenska zajednica. Na žalost, njemu je takva, jugoslovenska platforma dosad bila najmanje dostupna, ako mu je uopšte nuđena.
- Ne bi li takvo integrisanje albanskog življa u Jugoslaviju ograničavalo Srbiju u odnosu na pokrajinsku autonomiju tako što bi išlo na ruku onima koji traže Republiku na Kosovu?
Bitni su odnosi a ne nazivi. Polazna pozicija morala bi biti demokratska jer je samo na toj osnovi mogućna integracija. Ako bi se Jugoslavija kao demokratska federacija oslobodila nacionalizama koji su je doveli na ivicu sloma, onda nikome, pa ni Srbiji, ne bi morala da smeta jugoslovenska opcija za albanski živalj s Kosova. S druge strane, preduslov za takvo otvaranje kosovske pokrajine mora biti istinska demokratizacija i civilizacijski napredak u tom delu Jugoslavije.
Ako bi, drugim rečima, svuda postojao isti pristup ljudskim i građanskim pravima, ako bi isti pravni poredak bio podjednako obavezan za sve i svakoga, onda bi bilo najnormalnije da i Albanac s Kosova, kao punopravni građanin Jugoslavije, takvu zajedničku višenacionalnu državu prihvata i brani kao svoju jer samo u njoj može da ostvari privrednu i socijalnu emancipaciju.
U oligarhijski izdeljenoj, nedemokratskoj Jugoslaviji, on ne može da nađe takvo mesto za sebe; u njoj je on objektivno »bačen« na Srbiju, uteran u sukob sa Srbima i Srbijom koja već i samu demografsku ekspanziju (za koju ne verujem da je »namerna«, »planirana«) albanske manjine doživljuje kao nasrtaj na svoje istorij-ske i druge legitimne interese. Tako se, umesto smirivanja, izazivaju sve jača usijanja; sve je manje političke, državničke mudrosti a sve više nacionalističke isključivosti, iredentističke zatucanosti, osvetničke ratobornosti.
- U načelu takav pristup izgleda razuman ali je, čini se, nevolja u tome što je došlo do košmara u kome kao da i razumni ljudi prestaju da razmišljaju o dub ljim uzrocima. Kako izbeći zamke olako pojednostav ljenja sukoba? Ne možete, svakako, reći da je svako koga hvata muka zbog albanskog iredentizma, srpski nacionalista?
Daleko od toga.
- S druge strane, ne možete prihvatati rezonovanja, izazvana, gomilanjem nemoći i očajanja, da se u Jugoslaviji ne može ništa učiniti sve dok se stanje na Kosovu ne »sredi«. Jer i to je jedna vrsta paralizujućeg ultimatuma.
Slažem se.
- Koliko su, po Vašoj oceni, osnovani zahtevi SR Srbije da se, u državno-pravnom statusu izjednači sa ostalim republikama u Federaciji?
Ne sumnjam da su mnogi zahtevi opravdani i da će raskoraci koji su na štetu SR Srbije, svejedno da li nenamerno ili zlonamerno stvarani, pre ili kasnije morati da budu otklonjeni. Jer, bez ravnopravnosti svih članica Federacije nema stabilne Jugoslavije, baš kao što bez ravnopravnosti svih nacionalnosti, odnosno građana kako u »užoj« Republici tako i u pokrajinama nema »jake« Srbije ako se pod tim podrazumeva demokratska, civilizovana državno-pravna celina. Istovremeno, s tim u vezi, osećam potrebu da kažem i ovo: čini mi se da u atmosferi za koju se ni izdaleka ne bi moglo reći da je uzorno demokratska ima i svakojakih, nekontrolisanih preterivanja pa i svesnih, politikantskih dramatizacija. U izlivima opravdanog gneva zbog dugogodišnjih zloupotreba, nesposobnosti i nemorala (ne) odgovornih upravljača, veoma su nasrtljivi i oni kojima uopšte nije stalo do istinski demokratskih reformi u Srbiji i Jugoslaviji nego do iskorišćavanja uzavrelih strasti radi učvršćivanja nove sopstvene autokratije u ime »jake« Srbije.
- Govorimo o Kosovu i jugoslovenskoj krizi s tim u vezi u vreme burnih masovnih negodovanja i na ulicama koja, čini se, radikalno menjaju atmosferu, ako ne i političke odnose, u Srbiji i oko nje. Kako doživljujete te potrese?
Smatram, najpre, da je veliko talasanje koje iz temelja potresa ustajale političke dogme i odnose, izraz duboke, višestruke krize našeg »real-socijalizma« i da je onoliko složeno, pa i proti-vrečno, koliko i samo, krizom zahvaćeno društvo. Nema sumnje da u takvoj političkoj radikalizaciji masa dolazi do izražaja i značajna, za nas, bar delimično, potencijalno možda spasonosna demokratska energija.
Ostaje da se vidi da li će ta energija biti iskorišćena za potiskivanje dogmatskih okova i osavremenjivanje jugoslovenskog društva. Na žalost, veoma su jake i suprotne tendencije. Pri tome, pre svega, imam u vidu sve veća zaoštravanja (povodom Kosova) što ne vodi ničem drugom nego daljem pogoršanju ionako već žalosnog stanja naših međunacionalnih odnosa.
Stanje na Kosovu (pogotovo u ovakvom kontekstu) je, bez ikakve sumnje, krajnje zabrinjavajuće. Ko je sve, u bližoj i daljoj prošlosti, za to kriv, u to ovde neću da ulazim (krivice su velike). Ali, uveren sam da kad bi postojala, politički i ekonomski koliko-toliko jedinstvena i zdrava jugoslovenska zajednica, ni stanje na Kosovu ne bi bilo ovakvo kakvo jeste. Egzistencijalni problemi cele zemlje - problemi našeg zajedničkog života - su čak, na žalost, mnogo dublji i teži nego oni u vezi s Kosovom.
Kad bi postojala takva, razvijenija, jedinstvenu'a Jugoslavija, Kosovcima bi bilo znatno lakše da traže i nađu svoj oslonac na Srbiju, što će reći u sklopu Jugoslavije. Ovako, nacionalističko razdraživanje odvraća pažnju s mnogo dubljih »sistemskih« problema, tj. s naše političke i ekonomske krajnje zabrinjavajuće situacije (krize, ili, kao što neki već to stanje nazivaju - »agonije«). Kad bismo svi imali bolju perspektivu od sadašnje, ni problem Kosova ne bi bio toliko akutan i tragičan. Težište bi, mislim, trebalo da bude u tome a ne u pritiscima.
Dovoljno je bilo videti slike s TV ekrana. Okupljanja su nabijena izlivima emocija i skroz nezdrave i preteče euforije i agresivnosti; takve emocije uvek potiskuju razboritost. Tu ne vredi stalno se pozivati na »narod«. Jer, masovan je nesumnjivo bio i pogubni »maspok« u Hrvatskoj 70-tih godina, kao i neki drugi pokreti i inostrani, ovovekovni »režimi« koji su, srećom, bili poraženi. Stoga ne mogu da podržim ni one koji danas tako usmeravaju bilo koji narod.
Ako zbog ovoga što sam sad rekao, budem - ne daj bože! - »prozvan« i optužen, to bi značilo da ne postoji prostor za normalnu toleranciju, za slobodno iznošenje mišljenja. Po sebi se razume da i ne pomišljam da ikom poričem pravo da, argumentovano i nehuškački, bez etiketiranja, osporava ove moje ocene (bez obzira na moju dugu prošlost i »tanku« budućnost). Ali sam ubeđen da niko - znači, svakako, ni ja, ali ni moji eventualni kritičari - nije niti treba da bude proglašen za nedodirljivog i nepogrešivog. Svaki »kult ličnosti«, uz odgovarajuću jednodušnost i »monolitnost« vodi zlu.
- Hoće li nas ovakva kretanja dovesti do situacije kada će se morati upotrebiti sila?
Ne znam, nadam se da neće (uprkos veličini opasnosti s nesagledivim posledicama). Jer, sila ostaje kao jedino (poslednje) sredstvo tek kad otkaže sposobnost razumnog rešavanja nagomilanih problema, tj. kad potone pamet.
- Nalazite li da su Srbi i Crnogorci na Kosovu toliko ugroženi da ih Srbija i Jugoslavija mogu zaštititi samo vanrednim merama?
Mislim da je stanje na Kosovu jedna objektivna realnost koju je vrlo teško savladati normalnim političkim sredstvima. Bojim se da lideri koji to stanje dramatizuju za svoje potrebe, uprkos načelnom izjašnjavanju za pravnu državu, priželjkuju, ma i ne bili potpuno svesni toga, da upotrebe silu umesto da prihvate demokratizaciju koja podrazumeva odbacivanje nacionalizama i svih oblika nasilja.
Agresivnost albanskog separatizma doista je učinila tragično teškim položaj nealbanskog življa u tom delu Jugoslavije, ali eventualnim osvetničkim nasiljem nad Albancima, ničija pravda neće biti zadovoljena.
- Vi ste na glasu i po tome što ste uvek, pa i u najtežim krizama i raskolima, ostali nepokolebljivi u jugoslovenskoj orijentaciji. Vaše gledište o Kosovu utoliko je zanimljivije. No, budući da je vremenom i samo jugoslovenstvo postalo sporno, kako danas gledate na budućnost Jugoslavije: nije li dovedeno u pitanje i samo njeno postojanje?
Budućnost jugoslovenstva uvek sam vezivao za demokratsku evoluciju ove heterogene zajednice koja je, uprkos golemim razlikama, povezana egzistencijalnim zajedničkim interesima. U takvom, demokratskom jugoslovenstvu koje podrazumeva ispomaganje i toleranciju, vidim jedinu alternativu zatvaranju i samoubilačkom nacionalističkom razračunavanju. Što se mene tiče, ljudi i narodi koji žive na ovom geopolitičkom prostoru mogu jedino tako da se uključe u savremenu, evropsku i svetsku civilizaciju.
Imajući to u vidu ostajem uveren da je samo demokratski i jugoslovenski pristup kosovskoj drami politički realan i istorijski perspektivan. Odatle polazim kad kažem da su Albanci u okviru Srbije i Albanci u okviru Jugoslavije za mene dve različite opcije. U širem zajedništvu, u okviru Jugoslavije, povezivanje koje potiskuje nacionalizme i iredentu moglo bi da postane prirodno i spontano: ono što je nacionalistički uskogrudo i retrogradno postaje, u najmanju ruku, manje privlačno. Ovako, kad nacionalizam svuda buja, kad se, recimo, srpski nacionalizam prihvata i forsira, onda i albanski neminovno dobij a krila. Nema izlaza.
- Izlazi da obuzdavanje nacionalističkog razračunavanja postaje mogućno tek uz pretpostavku da Jugoslavija postane istinski demokratska pravna država? Da, ali zašto »uz pretpostavku da Jugoslavija postane demokratska«? Mora se, najzad, shvatiti da Jugoslavija ne može ni opstati ako se ne konstituiše demokratski. Sve dok ne raskinemo s dogmatskom ideologijom i ne prihvatimo svuda, za sve obavezna demokratska pravila igre, Jugoslavija će ostati nacionalistički isparcelisana, ekonomski i politički zapuštena. Samo istinska demokratizacija koja znači jednakost i u pravima i u obavezama može da stvori uslove za stabilan pravni poredak. Ni na kakav drugi način, u to sam ubeden, ne može se nigde, pa ni na Kosovu »zavesti red«.
Nije na meni da objašnjavam kakve sve promene to podrazumeva, od slobodnih izbora putem tajnog glasanja do demokratske procedure pri donošenju odluka u nadležnim predstavničkim i drugim organima. Sve se procenjuje prema tome da li je demokratsko i dobronamerno ili nije a ne da li je hrvatsko, srpsko ili albansko, ili ne znam čije itd. Svi sporovi sagledavaju se iz tog ugla: sužava se moć zatvorenih krugova, nacionalističkog, vlastodržačkog i svakog drugog tutorisanja i ucenjivanja.
Polazim, sve u svemu, od uverenja da, pre i iznad svih naših muka i nedoumica, od zloslutne ekonomske stagnacije do kosovske političke tragedije, stoji jedno zajedničko, jugoslovensko, sudbinsko pitanje bez čijeg rešavanja nema trajne stabilizacije: otklanjanje jednopartijskog monopola od vrha do dna, oslobađanje društva i ekonomije od tog anti-produktivnog, anticivilizacijskog okova zbog kojeg nam se stagnacija pretvara maltene u način života.
- Dozvoljavate li mogućnost da se to postigne demo kratizacijom postojeće partijske strukture?
Sumnjam u takvu mogućnost.
- Zašto?
Zato što partija, ovakva kakva je, jedva da uopšte može da se demokratizuje. Bojim se da to jedno drugo isključuje: sve dok je jednopartijski monopol na političku vlast osnov društvene piramide, partija, kao vladajuća sila, mora da bude približno ovakva kakva je sada.
- Ipak, sve češće se govori i o reformi Saveza komunista?
Meni se čini da je ishod obećane demokratizacije partije prejudiciran u negativnom pravcu sve dok smo ovakvi kakvi smo. A ovakvi ćemo ostati sve dok jednopartijski monopol ostaje na snazi kao tobože nezamenljiv oslonac unutrašnje i spoljne bezbednosti.
U takvom sistemu, kao što znate, neprijatelj, recimo za funkcionere u Srbiji, čak nije toliko ni kontrarevolucija na Kosovu koliko suparnik u borbi za vlast, što je tradicija koja je preuzeta od sovjetskog staljinizma: glavni neprijatelj bio je Buharin a ne nekakav Petljura iz carskog društva; Buharin će na kraju biti i streljan zato što je on bio ideološki, dakle najgrozniji neprijatelj...
- Ako jednopartijski sistem, po svojoj prirodi, nije podložan promeni, da li je onda uopšte mogućna poli tička demokratizacija bez više partija?
Rekao bih, najpre, da, istinska demokratizacija - za razliku od fiktivne ili ograničene koja je dosad bila karakteristična za sve zemlje i režime pod kontrolom jedne partije - nije mogućna bez istinskog političkog pluralizma. To, istina, ne mora obavezno da podrazumeva borbu za vlast između više partija. Ali jednopartijski monopol se ne može potisnuti ako se drukčije mišljenje ne može artikulisati i ravnopravno zastupati.
- Mislite na pravo suprotstavljanja preko iznošenja i zastupanja drukčijeg programa?
Pa, da. Kako bi drukčije? Podrazumevam, naravno, da se takav pluralizam (za razliku od birokratskog šematizma o »pluralizmu samoupravnih interesa«) ostvaruje na osnovama istog, za sve obavezujućeg pravnog poretka koji precizno utvrđuje eventualna privremena ili . trajna, za većinu prihvatljiva ograničenja.
- Ali, ako je i mogućno kao nestranačko, takvo organizovanje je, ipak, opoziciono?
Možete ga, zašto da ne, nazvati i tako. Uostalom, može li biti istinske demokratije tamo gde nema opozicije? Mislim, dabome, na opoziciju koja poštuje pravila igre, ne dovodeći u pitanje demokratiju koja joj omogućuje da se iskaže.
- Postoje, međutim, jugoslovenske specifičnosti koje ni Vi ne osporavate. Mislim, pre svega, na izuzetnu heterogenost Jugoslavije. Kako, s tog stanovišta, od govarate na prigovor da bi legalizacija političkog pluralizma radi ukidanja jednopartijskog samovlašća pro dubljivala nacionalna (nacionalistička) sudaranja?
Ja ne verujem da politička demokratizacija ide na ruku takvim cepanjima. U Jugoslaviji su se, na kraju krajeva, neke stvari promenile. Sama otvorenost njenih granica otvarala je prostore za nove ideje; stasavaju nove generacije koje su, hteo bih da verujem, imune na ortodoksne, kominternovske i uopšte totalitarne ideološke manipulacije. Ako je tako, dozvoljeno je pretpostaviti da u ovom društvu ima mesta i za jugoslovenske pozitivne pristupe i programe a ne samo za nacionalno, odnosno nacionalističko okupljanje i suprotstavljanje.
- Mislite li i na mogućnost uspostavljanja jugoslovenskih formacija nezavisnih od Saveza komunista?
Pa i to, zašto ne? Bitno je da se lišimo jednopartijskog monopola koji, kao što smo se uverili, ne samo da ne suzbija nacionalističke strasti i okupljanja nego ih neposredno ili posredno izaziva i koristi kao oslonac za odbranu autokratske, oligarhijske vlasti.
- Takvom viđenju jugoslovenske političke budućnosti neretko se, kao što znate, suprotstavlja i ovakvo gledište: zbog etničkih, istorijskih, ekonomsko-socijalnih i drugih heterogenosti politička demokratizacija u Jugoslaviji mogućna je pre kao evolucija nego kao negacija postojećeg sistema. Na primer: uvođenjem tajnog glasanja sa više slobodno odabranih kandidata pri izboru svih partijskih organa od dna do vrha...
Da, ali takva reforma može biti uspešna samo ako podrazumeva ukidanje jednopartijskog monopola, dakle glavnog oslonca sistema. Pošto za to nema izgleda u bliskoj budućnosti izlazi da bismo verovanjem u takvu evoluciju ostali u politički začaranom krugu, onom istom zbog kojeg godinama tonemo u sve dublju stagnaciju i krizu (agoniju).
- Razumem Vašu skepsu, ali skrećem pažnju da, kako vreme odmiče, ulazimo u sve riskantniju, mogli bismo reći tipično jugoslovenski iskomplikovanu situ aciju: uprkos svim, krupnim i sitnim inovacijama, po sebno onim po zamislima i u obradi Edvarda Kardelja, mi se u biti suočavamo sa istim dilemama kao i zemlje evropskog Istoka u kojima je vlast takođe u rukama komunista. S tom nesrećnom razlikom što smo oligarhijski, republičko-pokrajinski pocepani i podređeni nacionalističkoj surevnjivosti.
Ne osporavam da nas, više nego druge, slične režime opterećuju nacionalni sukobi. Ne vidim, međutim, zašto bi to bio razlog za odustajanje od istinske političke demokratizacije. - Ne, naprotiv. Razlika je samo u tome što gledište o kome govorimo (zastupa ga i u javnim raspravama nemali broj umnih, kvalifikovanih, tolerantnih ljudi) daje prednost demokratskoj emancipaciji Saveza komunista kao jugoslovenskog »vezivnog tkiva« upravo zbog dubokih unutrašnjih razlika i opasnosti samoubilačkih nacionalističkih razračunavanja. Ako ni za takvu evoluciju nema izgleda, kakva je onda naša alternativa: imamo li budućnosti u smislu zajedničkog razvoja u Jugoslaviji?
Jer, ako je tačna suprotna teza, koju i Vi zastupate, da partija, ovakva kakva je - lenjinistički, totalitarno zasnovana i zatvorena - nikad neće biti spremna da se pomiri sa stvarnom demokratizacijom političkog života, može li se onda uopšte govoriti o realnoj alternativi? Zar nas takvo beznađe ne ostavlja takve kakvi smo da trajemo i da se sve više udaljavamo od sveta u kome živimo, da ispadamo iz savremenih civilizacijskih tokova na evropsku i svetsku periferiju, sa ekonomijom koja ne može da stane na svoje noge, s porastom nacionalističkih, parohijalnih strasti umesto demokratske kulture i građanske svesti, sa opštim osiromašenjem ne samo privrede nego i duha. Nije nam, valjda, to jedina perspektiva? Zato se još jednom vraćam na početno pitanje: ima li izgleda za postupni demokratski preobražaj postojećeg poretka, odnosno Saveza komunista?
Ja takav izlaz zasad ne vidim, iako, naravno, ne isključujem mogućnost značajnijih promena u budućnosti koju ja neću doživeti. Skeptičan sam zato što ostajem uveren da je »realni socijalizam« duboko ukorenjen kao sistem koji je, istorijski gledajući, stvar nerazvijenosti zemalja u kojima je uspostavljen kao napredak. Time tumačim i činjenicu da nigde još nije mogao biti potisnut niti suštinski reformisan. Dok ta, ne samo ekonomska nego i opšta nerazvijenost traje, meni se čini da bitne promene nisu mogućne. Reč je o realnom socijalizmu koji se ne može pozivati ni na šta drugo osim na vlastitu realnost. »Realan« je zato što je »socijalizam« ali u realnost takvog socijalizma spada i kriza u koju su, više ili manje, zapale sve zemlje koje su se oglasile za socijalističke.
- Ipak, u realnost takvog socijalizma spada i to da je on danas sporan i u zemlji u kojoj je najpre zasnovan, u Sovjetskom Savezu?
Da, sporan je. Ali, dokle će to osporavanje moći da ide, čak i pod pretpostavkom da je M. S. Gorbačov spreman na radikalnu kritiku i promene? Ne potcenjujem nimalo, razume se, značaj njegovih nastojanja i ne isključujem još značajnija poboljšanja u nekim sferama - recimo u proširivanju građanskih prava i sloboda. Ali ne vidim da se time menja bit sistema, što će reći organizacija društva zasnovana na neprikosno-venosti marksističko-lenjinističke doktrine, na ideologiji apsolutne vlasti »avangardne« partije.
- Ali i Gorbačov sve odvažnije govori da se i partija mora menjati. Zar to nije nagoveštaj novih mogućnosti?
Možda. Ali stvarne promene neće, po mom uverenju, biti mogućne sve dok se sam fundament jednopartijskog monopola ne osujeti i ne zameni demokratskom organizacijom slobodnih ljudi. Jer, taj monopol je, sam po sebi, jedna nakarada koja se mora otkloniti da bi istinska . demokratizacija mogla da se ostvari. Njegova suština je u prinudi.
Takav sistem može doduše da ima svrhe, da stekne izvesno uslovno istorijsko opravdanje samo na tehnološki i civilizacijski nižim stupnjevima nacionalne ekonomije i političke kulture. Jer, u uslovima zaostalosti, ili podređenosti : u odnosu na razvijeni industrijski svet današnjice, birokratska centralizacija nerazvijene ekonomije može da se nameće kao jedino rešenje za ubrzanije napredovanje, kao jedna vrsta »socijalističke prvobitne akumulacije«. Na toj osnovi se onda, administrativnom preraspodelom oskudnog dohotka, postiže »likvidiranje« eksploatacije i socijalnih razlika. Istovremeno, u to ime, učvršćuje se odgovarajuća politička nadgradnja: »efikasna« birokratsko-oligarhijska uprava koja može da opstane samo dok se »marksizam-lenjinizam« nameće kao dogma koja ne trpi osporavanja.
Nepodnošljivo visoka cena takve organizacije ekonomije i društva postaje, međutim, pre ili kasnije, očigledna svuda. To rečito potvrđuju današnje prilike, odnosno neprilike, u svim zemljama koje slove za socijalističke; dok se raskorak u odnosu na razvijeniji deo sveta povećava, raste saznanje da je oslobađanje od birokratskog tutorstva i političkog nasilja uslov za izlazak iz krize, bolje reći iz poražavajuće stagnacije.
Spominjem ove, odavno poznate opštije karakteristike svetske, pa i »socijalističke« ekonomije ne da bih osporavao mogućnosti političke evolucije o kojoj smo govorili nego zbog potrebe da je sagledamo u istorijskoj perspektivi: nije reč o nekoj svesnoj, uzvišenoj spremnosti na odricanje od apsolutne vlasti nego o dubokoj krizi iz koje i takva vlast mora da traži izlaz.
- Uprkos logičnoj osnovanosti Vaše skeptičnosti, dozvolite mi da toj neverici suprotstavim ovako formulisanu nadu u evolutivnu promenu: ako jednopartijska vlast ugrožava jedinstvo, odnosno, u našem slučaju, i opstanak Jugoslavije, nije li onda neizbežno odustajanje od monopola koji sve dovodi u pitanje?
Možda, ali samo kroz dosta teške lomove.
- Nije li olakšavajuća okolnost i napredak koji, uprkos doktrinarstvu i dogmatizmu, nije beznačajan? Mislim, pre svega, na ojačalu demokratsku svest, pa i na javnost kojoj je sve teže prodati rog za sveću. Naša se kriza, doduše, vremenom zaoštrava, ali uprkos rastućim teškoćama - ili baš zbog toga što se iskušenja gomilaju - pravo građanstva kao da stiču i drukčija mišljenja. Prvi put se - u Sloveniji ponajviše, ali i drugde - organizovano zastupaju alternativna gledišta. Zar to nije otvaranje novih vidika?
Možda. Nadajmo se.