Privinuo sam te na svoje grudi kao golubicu
što je devojčica i ne sluteći guši
Privinuo sam te sa svom tvojom lepotom
s tvojom lepotom bogatijom no što su bila
sva nalazišta zlata Kalifornije u doba
zlatne groznice
I ispunio sam svu želju tvojim osmehom
tvojim pogledima i tvojim treperenjem
I savladao sam šta više zavladao sam tvojim ponosom
Dok te držah tako privijenu i dok si ti podnosila nad
sobom moju moć i moje vladanje
I već sam poverovao kako te svu stekoh ali to
je bila sam obmana
I sad živim sličan Iksionu što je milovao avet
oblaka oblikovanu na sliku i priliku one
što je zovu Herom ili još bolje nevidljivom Junonom
Jer ko može da uhvati ko može da obumji oblak
ko može svoju ruku staviti na prikazu
I kako se duboko vara onaj što još uvek misli
da je svoje ruke ispunio nebeskim plavetnilom
Već sam poverovao kako ti oduzeh svu tvoju lepotu
a stekao sam samo tvoje telo
Ali tvoje telo - jao! nije večito
I zatim telo je tek za uživanje
no ono je bez ljubavi
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu
Jer ona beži i svuda mi izmiče
kao klupko guja
što se raspliće


Gijom Apoliner

Zašto tvoj mali smijeh
ne može da se sije
po oranjima crnim;
da klija i zrije,
da zrni
poput pšenice?

Tada bih na slapovima mojih vena
sagradio vodenice
i postao mlinar vječito prašnjav
od tvoga smijeha?


Vito Nikolić

Volim te samo toliko koliko mogu da te prežalim
Od težine reči vazduh se sabija
i naša ljubav se puni ekrazitom

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama
i svet izgleda pitom


Ako si kraj mora
do mora sve je naše

Ako si na vrh planine
ili na starom mestu u aleji
ili u prošlosti s robljem u Misiru
ili u budućnosti na Kasiopeji

Što god si dalje
to je veći prostor što pripada nama

To prostranstvo opravdava postojanje moje duše
među drugim svetinjama.


Duško Trifunović

Jesen u Zagreb posve tiho došeta

u papučama bez peta.


Tek okom trepneš, a već su njeni puti

zasuti lišćem što žuti.


Ćilim se rujni pred njom podatno pruža

satkan od uvelih ruža.


I tko je sretne, namah tražiti stane

mahnito minule dane.


I ja ih tako u lišću tražim i ištem

pred žutim sveučilištem.


Pado sam i ja tu, da bješe milota,

na ispitima života.


Pa ipak zviždim đačku ariju lijepu

s rukom u praznome džepu.


Jer negdje u suncu, teška, još neobrana

i moja se svija grana.


Gustav Krklec

Htio bih, da si miris ciklame,
Ja da sam lahorac sneni,
Došla bi noć otajstvena, silna,
Ti bi se svijala k meni.
Il da si čista molitva djeve,
Vedra ko božija misô,
Mene bi našla sunca u zraci,
Zlatom bih stazu ti risô.
Htio bih, da sam plavetno nebo,
Ti da si svjetlica mala,
Uvijek u mojoj skrita bi grudi
Noću ko zvjezdica sjala.
Il da si kruna drhtava srebra,
Ja da sam talas ledovit,
Bura bi divlja, raznijevši mene,
Rasula život tvoj skrovit.
Htio bih, da si sva samo duša,
O kojoj mašta mi snila,
Moju kad svijet bi ispio dušu,
Dušom bi ti mi tad bila.


Dragutin Domjanić

Kad prodje ova neobicna mjesecina
koja je prevalila daleki put od mene do tebe,
plasljivo obojena srebrom,
kad odleti drhtava ptica koja zivi od topline
moje ruke, i jos me osvaja,
sitnim koracima priblizava nebo
mojim otvorenim ocima,
kad prodje ovo sporo i tesko ljeto
vezano svojim remenom za jesen,
kad stanu svi satovi koji su otkucavali
opojne i bujne vrtove
poslije tople kise,
kada sve prodje,
pretvorit cu se u zrna pijeska sto ga nosi vjetar
prema sredistu usamljene zvijezde
bit cu voda koja ispire sljunak
i od toga postaje mutna
i umorna,
bit cu prazan trg sa sjenom necijih stopa
stablo obraslo sutljivim brsljanom sto vene,
samo sjecanje na samu sebe,
u casu umiranja,
jednostavna rijec zaboravljena u grlu
nikad izgovorena,
pokusaj smijeska koji se hrani
podnebljem jedne pjesme,
koju nisam znala ispjevati
ni prozivjeti.

Irena Vrkljan

U naše prvo proleće,
Kada upoznasmo se,
Bejasmo kao nasmejane
Prolećne kiše
I vinske kapljice.

Al – Ahtal

važno je mazno u podne sred puta sresti miris
šume kako toplo opkoračuje crvene dudinje
kako se ljubi sa svakim malo zgodnijim skakavcem
utire put suncu i pegama devojačkim
važno je znati imena ljudi sa kojima sediš za stolom
u junsko popodne i kašikom zahvataš njihove uši žudne
i usnama oblikuješ formu pesme da im se svidi
i izgovaraš tiho kao neko ko se stidi
svoje ime
važno je čoveku pored sebe u junsko podne
staviti u ruke uzicu dana da je on vodi
i više nisi sama ni ti ni on
važno je disati polako miris što širi toplina ljudske
duše miris oskoruše i kiše što se naglo slila preko
bogatog pejzaža
važno je verovati da je u tom kraju zemlja tako bogata
da kada ispustiš uzdah izrasta hiljadu puta više
istog dana

i još neke stvari su važne
ali nisu za pesmu


Marija Simokovic

Probudili smo se u blistavo jutro,
oprali zube i seli za sto.
Dan je tek počinjao.
Napolju su se otvarali sadovi maslina
i ljudske sudbine su se širile
kao šareno rublje preko
ogromnog kamenog dvorišta.
Sve, što je kao duga,
spora muzika postalo
tamna kulisa, svetlelo je.
Slike su bile snažnije, veće od
sitnog rukopisa, zarobljenog rubovima papira.
Vetar nas je, sklopljenih očiju, njihao kao barke,
limunovo drvo nudilo tamnozelena krila.
Sadili smo male i velike želje,
dopisivali se sa pticama, koje su u mirnom letu
preletale široke ulice tišine,
snimali filmove u pritvorenim očima,
i ako si rekao: lep ili lepa si,
rekao si zato što si tako mislio.
Dok se dan spuštao na ramena,
bilo je kao da hodamo po pustoj obali
i miluje nas nebo. Podsećalo je
na Arkadiju, i bilo je blizu.
Leto nas je izdisalo
i oblikovalo u velike čaše,
pune mekših,
sve mekših misli.


Lucija Stupica

Hteo bih jednu noc kad mesec kunja,
Placevan, krzljav, bez sjaja i boje,
A zemlja ima setan miris dunja
Sto mesecima u prozoru stoje;

I sve da bude tuzno, sve da bude
Kao da svuda jece bolna deca,
Rastapaju se ceznje kao grude,
I sve kroz suton priguseno jeca;

Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...

Hteo bih jednu noc vencano belu,
Providnu, svetlu, svu u mesecini,
Da nezemaljski izgled da tvom telu,
I svakoj stvari, i da mi se cini

Ko bajka da je, da to nije java,
Da s mesecinom sve se stapa sada,
I neosetno gubi se i pada,
I sve nestaje, i sve iscezava,

Pa kad na mene padnu usne tvoje
Da isceznemo i mi, obadvoje...


Milan Rakic

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.


Rastko Petrović

Odoratus impedit cogitationem
Sv. Bernar

evo
od čega je načinjena
samo jedna unca parfema
sa zvučnim imenom

od 9500 jasminovih
cvetova iz francuske
od 4800 ruža
takođe iz francuske
od osamdeset ruža svirepo umorenih
žeđu
u pustinjama maroka

od cveta jedne vrste perunike
koja uspeva isključivo
na plantažama blizu firence
gde su podignuti čudovišni
krematorijumi i gde se
koriste sunčane peći
da se iz cvetova iscedi
priznanje

najzad od trideset i pet fabrički
proizvedenih aromatičnih
hemikalija
koje se radi ravnoteže razmeštaju
čas na jednu čas na drugu stranu
i drže na okupu duše
svih cvetova
pristrasnih
i međusobno netrpeljivih


Danilo Kiš

U dubini moje duse je pesma koja nece u
rec da se odene.
To je pesma sto kao kamenje u mome srcu
prebiva
i odbija da se mastilom toci na hartiju,
ona mi osecanja obuhvata poput tananog
omotaca
i nece da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plasim da je
vazduh ne zaprlja?
Kome da je ispevam kad je navikla da zivi
u mojoj dusi kao u svome domu
te se plasim da se slusanjem ne povredi?
Ako mi u oci pogledate, videt cete senku
njene senke,
i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osetit cete
njeno treperenje.
Svojim delima je iskazujem kao sto jezero
odrazava sjaj zvezde,
moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute
na vrelini sunca,
otkrivaju tajne ruzinog cveta.
U meni je pesma koju tisina objavljuje, a
buka sputava;
koju snovi izgovaraju, a java progoni.
To je pesma ljubavi, ljudi, i nema Izaka koji
ce je ispevati,
niti Davida koji ce je odsvirati.
To je pesma mirisnija od jasminovog cveta,
i nema seciva koje je moze raniti.
Bolje je cuvana od devojackih tajni,
i nema strune koja je moze prisvojiti.
Ko moze sjediniti huku mora i pesmu slavuja,
ko moze spojiti oluje sa decijim uzdasima?
Koje ljudsko bice
moze bozansku pesmu ispevati?


Carls Bukovski

Hajde, sažaljevajmo one koji su bolji od nas.
Hajde, prijatelju, i zapamti
bogati imaju batlere ali ne i prijatelje,
a mi imamo prijatelje i nemamo batlera.
Hajde, sažaljevajmo venčane i nevenčane.
Zora ulazi na malim stopalima
kao pozlaćena Pavlova,
I blizu sam svoje žudnje.
Ništa u životu nije bolje
Od ovog časa čiste prohladnosti,
časa zajedničkog buđenja.


Ezra Paund

Vi u vecernjim kapijama, u sumracnim
ulicama,
Kraj sporednih izlaza, pored ograda
Od crvene opeke sa komadjem stakla,
Vi koji zagrljeni sanjate o mesecini
Upletenoj u krzno macke, iscezloj
U naborima zavese ili lavezu psa,

Vi dvoje, vi dvoje, sami u mraku, sami,
Uz poslednji stub bez svetiljke i bez sna.
Vi dvoje, negde u parku, na nekoj stazi,
Iza lisca i oblaka, izmedju dve kise,
Izmedju dva vetra na klupi vlaznoj od suza,
Bez icega za sobom sem jedne male sobe
Sa gvozdenim krevetom i knjigama na stolici
I jednim hladnim suncem iza zutih okana,
Vi sami, vi usamljeni, iako zagrljeni
Da istisnete to sivo krilo samoce
izmedju sebe,

Dok sapucete ono malo reci koje ste nasli
U ovim trenucima slucajne neznosti,
Sve reci koje su odavno rekli pre vas.
Vi dok idete gradskim ulicama koje su
Opustele posle poslednjih predstava
u bioskopima,
Vi koji zagrljeni idete
Ovom kisnom ulicom nestvarnijom od sna,
Dok su vam oci zatvorene a prsti cute,
Cujete li korak nekoga coveka iza sebe,
Cujete li rec njegovu izmedju svojih
saptanja,
Osecate li dodir njegov izmedju svojih
milovanja?
Jer uvek kada idete sami, misleci
Da nema nikoga da baci kamen svoga
glasa
U zamracenu vodu tisine izmedju vas,
Uvek budite svesni onoga koji uporno
Ide za vama i govori: Probudi se.


Jovan Hristic

Kada bi mi neko poklonio pero ,
mislila bih da je moj zivot poseban
i da nishta shto se dogodilo nije izmishljeno ,
sva ljubav i ceo svet
sve viđeno samo jednom..
Kada bi mi neko bio toliko drag da mogu da verujem ,
kao voljen ili pre josh chovek koji voli
koji govori poeziju kao bog koji otvara Crveno more ...
I josh kada bi ista ta osoba ponovo mi donela poklon ,
ovoga puta drveni sat sa pticom koja odleće
ili kompas
tek da sve potvrdi
već bi imali prichu koja nas uchi ,
da je chovekov dom
između dve neuhvtljive prilike
od kojih ni jedna ne ostavlja onu drugu
sve dok ima slobodu....

Vesna Korać

Opet netko zvoni na vratima
s prvim kapima kiše
u toploj boji tvojih očiju
koja se miješa s bojom vina
opet netko dolazi
u prolazu na kratko
i oduzima mi vrijeme
koje trošim da bih te zaboravio
ovdje nema baš puno novoga
sve još miriše na tugu
mokra stabla Zrinjevca
magla nad Savom
sve još ima okus slatke vanilije
koji ne mogu skinuti s usana
i danima ne izlazim
a opet netko zvoni na vratima
dugo i dosadno.


Željko Krznarić

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaze; "Odleti sada hiljadu milja daleko da ne bi gledala ravnodusnost kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao covjek; daljina je za nju leprsanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaze joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne cujes kako pjevam u predvecerje njeznu uspavanku drugoj dragani koja lezi sa kljunom u mome krilu...!"
Jer ptica nije povrsna kao covjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju jos snaznije, i umjesto umirujucih zvukova uspavanke cijela bi suma morala slusati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol.
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
A covjek kad prestane voljeti drugog covjeka, od stida i pomutnje ne zna sto bi,i bjezeci sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.


Vesna Parun

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu


Branko Miljković

Mozda
Me je mama razmazila
Tvrdoglav sam

Zelim
Da svakog trena
Budem lep kao one raznobojne vostane pisaljke
Zelim
Da na voljenom belom papiru
Nacrtam trapavu slobodu
Da nacrtam oci koje nikad
Nece prolivati suze
Jedno nebo
Jedan deo nebeskog perja i lisce
Svetlozelenu jabuku

Zelim da nacrtam jutro
Da nacrtam osmeh koji moze videti rosa
Da nacrtam ljubav svake mladosti
Ljubav bez patnje
Da nacrtam voljenu
Iz maste
Ona nije videla tamne oblake
Njene oci su boje neba
Ona me vecno gleda
Vecno, gleda
Da nikad ne obori glavu

Zelim da nacrtam daleki predeo
Da nacrtam cist vidik i talas
Da nacrtam puno puno srecnih reka
Da nacrtam brezuljak ... ...

Puno izniklih prozirnih dlacica
Da ih nateram da se sto blize oslone jedna na drugu
Da ih nateram na ljubav
Da ih sve nateram na nemo pristajanje
Da svako tiho prolecno nicanje
Postane rodjendan malenog cveta

I jos mislim da nacrtam buducnost
Ja je nisam video, nije ni moguce
Ali znam da je lepa
Nacrtacu njen jesenji kaput
Nacrtacu nekoliko upaljenih sveca i lisce javora
Nacrtacu puno srca koja su iz ljubavi
Prema njoj umrla
Nacrtacu vencanje
Nacrtacu jedan rano probudjeni praznik
I na njega cu da nalepim celofanske papire od bombona
I slike severnih bajki

Ja sam jedno tvrdoglavo dete
Zelim da izvrljam sve nesrece
Zelim da veliku zemlju
Svu iscrtam prozorima
Da sve oci navikle na tamu
Naviknem na svetlost
Zelim da nacrtam vetar
Da nacrtam najvisi planinski greben
Da nacrtam zudnju istocnog naroda
Da nacrtam more ... ...

Beskrajno srecan glas

Najzad, u uglu papira
Jos zelim da nacrtam koalu
Koja sedi u tami Viktorijanske Dzungle
Koja sedi na mirnoj grani
Zaneta
Ona nema doma
Nema u dalekom kraju ostavljeno srce
Ona ima puno puno
Bobicastih snova
I velike velike oci

Zelim
Mislim
Ali ne znam zasto
Nemam vostane pisaljke
Zasto nemam bar jedan obojeni trenutak
Imam samo sebe
Svoje ruke i rane
Imam samo jedan po jedan
Iscepane voljene bele papire
Poslacu ih da potraze leptire
Poslacu ih da se izgube iz danasnjice

Ja sam jedno dete
Jedno razmazeno dete majke iluzije
Tvrdoglav sam.


Gu Cheng