Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavsi ih, mi bismo upropastili nase
druzenje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica
na tom cudesnom putu izmedju Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?


Ricard Bah

Moja usta su izgovorila i izgovaraće očenaš hiljade puta i na dva jezika koji su mi bliski, ali ja ga samo delimično razumem. Jutros, prvog jula 1969., hoću da pokušam molitvu koja će biti lična, ne nasleđena. Znam da se radi o poduhvatu koji zahteva iskrenost veću nego što je ljudska. Očigledno je, na prvom mestu, da mi je zabranjeno da nešto tražim. Tražiti da noć više ne pada na moje oči bilo bi ludost; znam hiljade osoba koje vide, a nisu naročito srećne, pravedne ili mudre. Tok vremena je potka sačinjena od posledice i uzroka tako da tražiti neku milost, ma koliko ona bila sićušna, znači tražiti da se polomi jedno okce te gvozdene potke, znači tražiti da je već polomljeno. Niko ne zaslužuje to čudo. Ja ne mogu moliti da mi moje zablude budu oproštene.Oproštaj je čin nekog drugog i samo ja mogu sebe da spasem. Oproštaj očišćuje uvređenog, ne onoga koji nanosi uvredu koga se takoreći i ne tiče. Sloboda moga odlučivanja je možda iluzorna ali ja mogu davati ii sanjati da dajem. Ja mogu dati hrabrost koju nemam; mogu dati nadu koja nije u meni, mogu da ulijem volju da se nauči ono što ja jedva znam ili tek nazirem. Želim da me se sećaju manje kao pesnika nego kao prijatelja, a neko ponavljajući stihove Dambara ili Frosta, ili reči čoveka koji je u ponoć video drvo koje krvari, Krst, pomisli da ih je prvi put čuo sa mojih usana. Ostalo mi nije važno; nadam se da zaborav neće kasniti. Ne znamo ciljeve sveta,ali znamo da pronicljivo rasuđivati i pravedno postupati znači pomoći te ciljeve koji nam neće biti otkriveni.
Želim da potpuno umrem; želim da umrem sa ovim drugom, mojim telom.


Jorge Luis Borges

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.


Miroslav Antić

Happy the one who, having learned to triumph over all passions, puts his energy in the accomplishment of tasks imposed by life without worrying about results. The purpose of your effort should be the action and not the result of that action. Do not be of those who to act need this stimulant: the hope of a reward.
Do not let your days pass by in affluence. Be laborious, accomplish your duties without worrying about their consequences, of good or bad results; this indifference will bring your attention towards spiritual considerations.
Search a refuge only in the wisdom, because to attach yourself to the results of your efforts is the cause of discontent and misery. The real sage does not occupy himself with questions what is good or bad in this world. Reason always in this sense: this is the secret of life.

Ovaj svet je tvoja vezbanka, na cijim stranicama pises.
On nije stvaran, premda u njemu mozes izraziti stvarnost, ako pozelis. Slobodno mozes pisati besmislice, ili lazi, ili cepati stranice.

Ricard Bah

Život je vrelo radosti; ali gde pije i ološ, tu su svi izvori otrovani.
Uživam u svemu što je čisto; ali ne volim da vidim usta što se krive, i žeđ nečistih.
Oni su svoj pogled bacili u vodu izvora; i sad nihov odvratni osmeh pliva po vodi i gleda me iz kladenca.
Oni su svetu vodu otrovali svojom pohotljivošću a nazivajući slašću svoje pogane snove otrovali su još i – reči.

Fridrih Niče

Nikada ne obracam paznju na ono sto obicni ljudi govore i nikada se ne uplicem u ono sto cine privlacni ljudi. Ako me neka osoba ocara, apsolutno mi je divan bilo koji nacin izrazavanja koji ta osoba izabere.


Oscar Wilde

Postoje razne ljubavi. Jedne se mogu nabosti samo viljuskom; druge se jedu rukom k'o ostrige, neke se moraju nozem seci, inace te zadave, a ima ih i tako corbastih da pomaze samo kasika. Ili se opet, beru kao jabuka koju je ubrao Adam.

Milroad Pavic

Poluostrvo, naročito kad je vitko i vretenasto, dakle mnogo otrgnuto od zgrudvanog kontinenta i zgrudvanog ljudstva, to je zaista zaseban svet. Po svemu zaseban: po klimi i egzistenciji živih bića; po čudnim putevima, koji sa stena padaju u mora i galije; po duhu i kulturi, po veri, po društvu i politici. Zato što je takvo poluostrvo mnogo obliveno morem, i čuvano mnogim moreuzima, teško prodire u njega čovek, običaj, ideja i roba, ali kad uđe, onda samo teško može natrag i napolje. Poluostrva mnogo apsorbuju, rezervoari su. Na poluostrvima stoga, izvode se mnoge promene, vrši se u toku vremena veliki broj eksperimenata, teorijskih i praktičnih, u oblasti čiste misli, kulturnog rada, državnih ustrojstava, političkih metoda. Treba se setiti Skandinavije: njen mir traje više od sto godina, međusobni politički sporazumi ostvareni su na osnovi razuma i prijateljstva – da li su zbilja tamo na dalekom severu išli za Platonom! – njihove kulturno-društvene tekovine jedinstvene su. Setiti se treba Italije: raskidana na onoliko država i raznih državnih uprava koliko cela Evropa nije imala, a ipak sa humanizmom i umetnošću od koje je sva zemlja muzej, a muzeji svih drugih zemalja puni i ponosni. Setiti se treba Balkana: sa antičkom Grčkom i srednjovekovnom Vizantijom na njemu, sa najčudesnijim produktima staroga i srednjega veka…


Isidora Sekulić

Pre nego sto sam krenuo, rekla mi je:
Kasno je! Rec koja opominje na nepovratnost vremena. Jer ma sta govorili
o prividu vremena, za mene je sustina vremena u njegovoj nepovratnosti,
a ne u vracanju, u ponavljanju. Zamisli!? Stalno kasnjenje,
kao otpadanje od tzv. stvarnosti, ma kakva, i ma sta, ona bila.
Ali sve koncepcije vremena su potrosene, mozes da uzmes bilo koju,
ne znace nista - "Vreme proslo i vreme buduce..." Ipak, vreme koje
pruza sansu, to je ono uznemirujuce, ta mogucnost, ali na kraju
uvek prestize neke, ne sve. Reka vremena. Verovatno, postoje i oni
koji su se izbavili od vremena, koji su prestigli vreme. Svi dobri
plivaci u knjigama. Knjiga je more, okean, svaka stranica je pucina,
redovi, recenice su talasi raznobojni, talasi koji se svadjaju, koji se
bore. Kasno je!, te reci odjekuju u mome secanju. Kasno je! i Seti se!.


Slobodan Tisma

 

Ulazimo u razdoblje zbunjenosti, u jedan čudan čas kad ljudi pronalaze svjetlo sred očajanja i vrtoglavicu na vrhu svojih nadanja. To je i religijski trenutak također i evo gdje se krije opasnost. Ljudi će htjeti slušati glas Autoriteta i mnogi će se čudni konstrukti o tome što Autoritet jest javiti i svim umovima. Obitelj će se ponovo ukazati kao Temelj, vrlo štovan, vrlo hvaljen, ali oni među nama bušni od drugih mogućnosti, naprosto će i dalje otaljavati svoje radnje, pa makar to bile i radnje ljubavi. Javnost koja čezne za Redom pozvat će mnoga tvrdokorna i neumoljiva lica da ga nametnu. Tuga zoološkog vrta sručit će se na čovjekovo društvo.

Ti i ja koji čeznemo za prisnošću bez krivnje, mi nećemo imati volje
Izustiti čak ni one prve riječi znatiželjna ushićenja zbog straha od odmazde. Svako očajanje obitavat će skriveno u šali. Ali ja se kunem da ću ostati negdje unutar domašaja tvog parfema.

Kako li se samo strog čini Mjesec večeras, poput lica Gvozdene Djeve, mjesto da podsjeća na običnog bezličnog idiota.

Ako misliš da su danas pretreni Freud i Einstein, i Hamingway, samo pričekaj i vidjet ćeš što sve neće učiniti s tim bijelim vlasima oni koji tek dolaze.

Ali preostat će Križ, taj znak koji će neki razumjeti; tajno sijelo, upozorenje, Jeruzalem skriven u Jeruzalemu. Odjenut ću bijelu odoru, kao i obično, i ući u ono Najskrovitije Mjesto, kao što sam to već iz generacije u generacij učinio kako bih kumio i molio, preklinjao i nudio izlike. Ući ću bez ičije sljedbe u ložnicu Mlade i Mladoženje.

Vjerujte mi na riječ, jer u bliskoj ćemo budućnosti gledati i slušati puno više ovakvih stvari od ljudi kao ja.


Leonard Cohen

Covek nikada ne moze mrzeti neprijatelja neznalicu koliko neprijatelja razvratnika.
        Neprijatelj iz neznanja nikada nije toliko odvratan koliko neprijatelj iz pokvarenosti.
        Mi postajemo neprijatelji jednom coveku kada poznamo njegove zle osobine a ne poznamo njegove dobre osobine.I mi postajemo prijatelji jednom coveku, kada uocimo njegove dobre osobine a previdimo njegove zle osobine.
       Jacina naseg prijateljstva i neprijateljstva prema ljudima, dakle, ne zavisi od tih ljudi nego od nas samih-od nasih poznanja i nase uocljivosti.


Vladika Nikolaj Velimirovic

Naposletku, sve cim se ovaj nas zivot kazuje - misli, napori,pogledi, osmesi, reci, uzdasi - sve to tezi ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na svakoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nesto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao. Jer, sve je prelaz, most ciji se krajevi gube u beskonacnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo decje igracke, bledi simboli.
A SVA JE NASA NADA S ONE STRANE.


Ivo Andric

Jedna muza trazi i nalazi drugu, a svi potoci poezije se slivaju u veliko zajednicko more. Razum je jedan jedini, i to isti kod svih; ali kako svaki covek ima svoju sopstvenu prirodu i svoju sopstvenu ljubav, tako poezija zblizava i sjedinjuje neraskidivim vezama sve duse koje je vole. Mada one uostalom u svom zivotu traze najrazlicitije stvari, neke potpuno preziruci ono sto je za druge svetinja, i mada ne cene niti primecuju jedna drugu, ostajuci vecno tudje, u ovoj sferi one su ipak sjedinjene i uspokojene visom carobnom moci. Svako u sebi nosi i svoju poeziju.

 Fridrih Slegel

A  željeti snagu i bezosjećajnost, znači svetiti se sebi zbog razočarenja.
I onda, to nije izlaz, to je dizanje ruku od svega što čovjek može da bude.
Odricanje svih obzira je prastari strah, davna suština ljudskog bića koje želi moć, jer se boji.

Meša Selimović