Una je Evropa. Levant. Balkan. Ona vuče kao korenje iz koga smo ponikli; kao zemlja kojoj se uvek vraćamo, kao ukus orošenog baštovanskog paradajza, mesa, mleka i vode; kao ljutina paprika, kao tupa dokolica na prašnjavom vrelom trgu, zbog koga i napuštamo neke druge, srećne zemlje; njena koža poseduje mirise prabaka, njene oči vide i s druge strane manastirskog zida na kome su naslikane; njeni zubi su nepravilni, ali umeju da grizu; ona ume da se svađa kao poslednja ulična alapača, ali i da plače kao kaluđerica nad Hristovim ranama; njena koža još uvek pobeđuje farmaceutiku, njen znoj opija, a dlačice bockaju, njeni nokti grebu, njen smeh odjekuje, a tuga se odmah primeti. Pokraj nje, profesor je zaboravio na svet koji mu je od detinjstva bio uzor. Bilo mu je dobro tamo gde je ona: žena-šljiva, devojka-ranica, jendek, rov ukopan u ilovaču, svež vazduh nad polivenom kaldrmom Dorćola.
On, koji je toliko voleo Evropu da se pretvorio u njenog neplaćenog duhovnog konzula, pomoću Une otkrio je suštinu podneblja, pod čijim je nebom koračao kao slepac, zatvorenih očiju ili još gore, pogleda stalno uprtog iza granice. Zaboravio je na postojanje tog drugog sveta. Pariz mu je sad zvučao kao razglednica; London kao velika robna kuća na Oxford Streetu. Bio je ovde, u Beogradu i to mu je bilo dovoljno. Njegovo veliko putovanje, započeto rođenjem, najzad je završeno na stanici koja se zove Una. I kad se rastanu voleće do kraja života Beograd, zbog toga što je po njemu vozila rolšue njegova lepa, šašava kći...


Momo Kapor