Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi gresna miso.
Jutrom: reka, a ti ludo gola.
Pa misljah: da je reka musko, ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati,
nisam mogao verovati grmu niti zenskoj javi,
ti si se mogla i mladom klenu dati,
iz tvog su cela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva kolena,
dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteci dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snazni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena,
zbog kojih kljuca krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igracice.
Osecao sam: Iz mog cela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkacice.

Bio je ludi galop od jutra pa do noci,
povaljali smo trave, izranili zita.
I gledali smo se na svetlu, nasoj bledoci,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Cudno: Rasle su gore sa korenjem gore.
U vuka pune oci vucjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki cudni crni meseci,
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi vece. Ti si lezala na paprati,
a ja sam bio mladic, bez ona dva roga vola.
Pa videh: Ti si se mogla i mladom klenu dati

Da sam ti bicje reci riknuo, ti bi znala.
I nikad nozu ne bi blize moja ruka.
Pobegoh, samnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog vuka.


Branko V. Radicevic