Duša se ima.
Niko je nema neprekidno
i zauvek.
Dan za danom,
godinu za godinom,
može se živeti bez nje.
Ponekad samo u ushićenjima
i strahovima detinjstva
gnezdi se na duže.
Ponekad samo čudeći se
sto smo stari.
Retko nam asistira
pri teškim radovima,
kao što su pomeranje nameštaja,
vučenje kofera
ili krstarenje putevima u tesnim cipelama.
U vreme popunjavanja anketa
i seckanja mesa,
po pravilu, ima izlaz.
Od hiljadu naših razgovora
učestvuje u jednom,
i to ne obavezno,
jer više voli da ćuti.
Kada nas telo jako zaboli,
tiho napušta dežurstvo.
Izbirljiva je:
nerado nas vidi u gomili,
gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju
i žestina gramzivosti.
Radost i tuga
za nju nisu različita osećanja.
Samo kroz njihovu povezanost
ona je sa nama.
Možemo da računamo na nju
kad ni u šta nismo sigurni,
i za sve smo zainteresovani.
Od materijalnim predmeta
voli satove s klatnom
i ogledala, što revnosno rade,
i kad ih niko ne posmatra.
Ne kaže odakle dolazi
i kad će ponovo nestati,
ali očigledno očekuje takva pitanja.
Čini se:
kao što je ona nama,
i mi smo njoj za nešto potrebni.
Vislava Šimborska