Probudili smo se u blistavo jutro,
oprali zube i seli za sto.
Dan je tek poèinjao.
Napolju su se otvarali sadovi maslina
i ljudske sudbine su se širile
kao šareno rublje preko
ogromnog kamenog dvorišta.
Sve, što je kao duga,
spora muzika postalo
tamna kulisa, svetlelo je.
Slike su bile snažnije, veæe od
sitnog rukopisa, zarobljenog rubovima papira.
Vetar nas je, sklopljenih oèiju, njihao kao barke,
limunovo drvo nudilo tamnozelena krila.
Sadili smo male i velike želje,
dopisivali se sa pticama, koje su u mirnom letu
preletale široke ulice tišine,
snimali filmove u pritvorenim oèima,
i ako si rekao: lep ili lepa si,
rekao si zato što si tako mislio.
Dok se dan spuštao na ramena,
bilo je kao da hodamo po pustoj obali
i miluje nas nebo. Podseæalo je
na Arkadiju, i bilo je blizu.
Leto nas je izdisalo
i oblikovalo u velike èaše,
pune mekših,
sve mekših misli.


Lucija Stupica