Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamièak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoæu da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni moguænosti da munjevito išèeznu. Treba iziæi iz sebe kroz neshvatljiva raskršæa, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više èini da je ozbiljnije biti veèan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta æe mi biografija koju sam veæ doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proæi kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog èuðenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.


Miroslav Antiæ