U stravicnoj noci, prirodnoj sustini svih noci,
U besanoj noci, prirodnoj sustini svih mojih noci,
Prisecam se, budan, u nelagodnom dremezu,
Prisecam se onog sto sam ucinio i sto sam mogao da ucinim u zivotu.

Prisecam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje proslosti - to je les!
Svi ostali lesevi mozda su samo varka.
Svi mrtvi mozda negde drugde i dalje zive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci mozda jos uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U laznoj prolaznosti.
Ali ono sto nisam bio, ono sto nisam ucinio, sto cak ni sanjao nisam;
Sto tek sad vidim da sam morao uciniti,
Sto tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono sto je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - sto je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi vise ne mogu da ozive...

Da sam u odredjenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne recenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a mozda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomisljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uvidjam da nisam rekao;
Al ovog casa naviru mi sve recenice koje sam propustio da kazem,
Jasne, neizbezne, prirodne,
I razgovor uspesno okoncan,
I sve nedoumice razresene...
Ali tek sada me boli sve sto nikada nisam bio i sto se povratiti nece.

Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizickom sistemu.
Mozda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar cu moci da ponesem na drugi svet ono sto sam zaboravio da sanjam?
I bas ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su les.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.

Ove noci budan sred spokoja sto me obavija
Kao neka tudja istina,
A napolju je mesecina, kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.


Fernando Pessoa