Na èaršavu od latica trešanja sediš,
kao sedamnaestogodišnjak koji
još ne zna da se zaljubi.
Osmehom tražiš da
sedim pored
tebe.

Na desnoj strani ja, kao neka
petnaestogodišnjakinja, koja
æe tek da sazna šta je
ljubav.

Ni prstom ne dodiruješ moje usne.
Ali, èudna je ova
bliskost.

Kraj zime. Sunèevi zraci
zapljuskuju ovu
(nepostojanu)
obalu.

Krevet od mesinga, kao Nojev
kovèeg lagano se
diže. To smo
osetili.

Na zidu je aparat: prozirne cevi
pokušavaju da te još
zadrže na ovoj
obali.

Sklonila sam pogled, da tvoj profil
gledam, kao uplašeno dete
koje prvi put
èuva praznu
kuæu.

Žena i ti gledate se. Ti
na desnoj, ona
na levoj
obali.

Veèernje rumenilo lebdi
nad zavièajnom
rekom.

Dete posmatra taj
prizor, a ne ume
nikako da ga
opiše.

I ne može da se seti reèi
molitve. Nikako. Kao
onaj anðeo koji
ne zna svoj
posao.

Kajoko Jamasaki