Vratiće se tamne laste na tvoj balkon,
da sviju gnezdo u prolećni dan,
i opet će krilom po prozoru živo
dozivati na nas;

ali one koje posmatrahu tvoju
lepotu i sreće moje čar,
one što nam znahu ime... te se neće
vratiti nikad!

Vratiće nam se opet puzavice guste
po zidu tvog vrta da rašire hlad,
i predveče cvet im još lepše će one
rascvetati plav;

al one što behu okićene rosom,
s kojih gledasmo kako svaka kap
treperi i pada kao suza dana,
ta neće nikad!

Vratiće se ljubav... u sluhu ti opet
začuće se plačnih reči glas,
i srce će tvoje probuditi možda
iz duboka sna;

al ja nem, zanesen i na kolenima,
kao da za Bogom obuze me strast,
voljah te i niko voleti te neće
tako kao ja!

Gustavo Adolfo Beker