Znam vaša detinjstva na obali reke,
priče o muljanju jesenjih grozdova,
detinje noćne strahove, sad već daleke
kao vreme survavanja snežnih plazova.

Sve znam i od vas uzimam što mi treba.
Boje neba, imena i mirise bilja, zverinja,
godišnja doba, ukuse kupina, mleka i hleba.
Ali jeo sam i ja crveno grumenje dudinja.

A vaša detinjstva nisu jedina prava.
Kožu mi je izgrebala bagremova kora,
šakama sam gnječio blato kad se trava
njihala nalik algama u plićaku mora.

Trčao sam kroz visoku travu, pa vikao
i ćutao sa uživanjem, kao kod okrutnika,
dečaka što vranu hvata da joj oči kopa.
Moje sećanje je hladna polaroid – slika.

Sećam se – vidam tu nevidljivu ranu.
Sva su detinjstva mesta zatravljenosti,
potkrovlja, podrumi, tamni čak i po danu,
mesta otkrivanja zverski nevine čulnosti.

Ta je nevinost još topli mulj, prošlost.
Mulj treba razgrtati, tačno se sećati,
tražiti kao pod zemljom mamutovu kost,
da bi našao mrak koji će te hraniti.

Milan Đorđević