Možda je to tačka ludila, ko će znati,
A možda tvoje savesti stanje –
Čvor života u kome smo prepoznati
I odrešeni za bitisanje.

Tako skupove kristala nadživotnih
Savestana svetlost - paučić,
Rasipa kroz rebra i ponovo ih
Sakuplja u jedan snopić.

Čistih linija snopići, zahvalni i vešti
Usmereni tihim zrakom, zacelo,
Skupiće se, kad tad će se sresti,
Kao gosti sa visokim čelom.

Ovde, ne na nebu, samo na zemlji,
Kao u ispunjeni muzikom dom –
Samo njih ne uplašiti, ne raniti njih –
Dobro je ako doživimo to...

Za ovo što govorim oprost daj mi...
Tiho ga, tiho pročitaj mi.

Osip Mandeljštam