Kao da će kraj avgusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka.

Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisće. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kičmi i u dubinama očiju.

To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.

Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.

Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava,

koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II

Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.

To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom,

jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.

Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.

U samoći smo ljudi. U čovecanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To plače najveći vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to cudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću ? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada ?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena il putokaz ?

Svetionik u pustoši ? Ili vapaj za pomoć ?

Ne, moje doba, izgleda, još nije spremno za zvezde.

Miroslav Antic

Kao da